Ових дана видимо како се познати екуменисти и фанариоти у СПЦ боре да докажу наклоност према Москви, а да осуде патријарха Вартоломеја због његове неканонске одлуке у вези са Украјином. Наравно, разлози за ово понашање нису ревнитељски, него практични. Баш српске екуменисте брига за каноне, они су их давно „окачили мачку о реп“ (кованица Атанасија Јевтића), али код Вартоломеја нема пара, а код Путина има, и зато се дојучерашњи фанариоти „шалтују“ у „Московите“. Треба још новчаних средстава која се немилице троше око храма Светог Саве и других пројеката - где има и прелива у разне незајажљиве џепове. 

Домаће слуге Фанара су биле припремиле да СПЦ предају цариградском архииздајнику правоверја Вартоломеју, с ким одавно другују. А Вартоломејев идеолог је излапели старац Зизиулас, титуларни (без пастве) митрополит пергамски, који је стално нападао право аутокефалних Цркава да управљају својом дијаспором. Ево и доказа у његовом тексту „Примат и национализам“, објављеном у Мидићевој „Саборности“ 2012:

„Међутим у нашој епохи, углавном од двадесетог века, први пут су се од стране руске Цркве довеле у питање географске границе Константинопољске патријаршије у односу на свештени 28. канон Четвртог васељенског сабора. Руски тумачи већ од деветнаестог века тумаче овај канон у том смислу да се територија такозване дијаспоре у канонском смислу схвата као no mans land. И тако, по први пут се у пракси укинуло начело обласности и уведен је феномен постојања много првих епископа у истој географској области. Чињеница да се ова тема непосредно везује за етнофилетизам, који је наметнут православљу у новија времена, показује се тиме што се постављање многих епископа у расејању није десило на основу аутокефалности (како се често погрешно схвата). На пример, гркофоне православне цркве никада нису постављале своје епископе у расејању, признајући на тај начин да овај простор припада Васељенској патријаршији. Остале православне цркве, позивајући се јасно на националне, културолошке, језичке, обичајне и друге критеријуме, приступиле су постављању својих епископа. Тако проблем дијаспоре треба историјски да се размотри као последица уплива национализма у православље. Не би било претерано окарактерисати наведену појаву као еклисиолошко одступање и јерес унутар православља. Чињеница да је такво стање постало прихватљиво и да се због тога није прекинула заједница између православних цркава, говори да је на делу икономијски чин са надом и очекивањем да ће се наћи једно решење које ће водити у васпостављање канонске регуларности, а то је принцип једног епископа у сваком месту. У том правцу већ сарађују све аутокефалне православне Цркве, под председавањем Васељенске Патријаршије и недавно је, као први корак, установљен скуп локалних епископа у областима расејања, како би се развила свест о помесности и јединству православних у једном месту, независно од њиховог националног порекла. Овакви скупови већ делују и то успешно, иако национализам у појединим Црквама још постоји и понекад се интензивира због великог одсељавања људи у земље Запада. Молимо се да Бог који управља историјом поведе Цркву како би поново саздала еклисиолошку каноничност коју искушава уплив национализма. Овај последњи моменат води нас ка питању: да ли и у којој мери ће национализам моћи да опстане у постмодерној епохи, и која може да буде важност примата и еклисиологије коју смо овде представили у новом стању ствари?(…)

 

Јеретици на окупу:

Фанариота митрополит пергамски Јован Зизиулас и фанариотски шпијуни епископ браничевски Игњатије Мидић и архиепископ охридски Јован Вранишковски

Нажалост, усвајајући и робујући национализму, Црква је у опасности да изгуби своју есхатолошку визију и да претрпи последице, или тако што ће да раздели саму себе у случају када је историја благонаклона национализму, или да се маргинализује у случају да ток историје поведе ствари у супротном правцу. У случају да институције као што су аутокефалност и примат служе национализму, опасност по постојање Цркве је огромна. Ове институције се морају одвојити од национализма и поново наћи еклисиолошки карактер који су имали у древној Цркви. (Попут институција Пентархије и аутокефалности Кипарске Цркве, који јесу били облици аутокефалије, али оне нису имале никакве везе са национализмом). У оној мери у којој су постале као породи национализма, или уколико служе циљевима национализма, и њихова судбина увелико ће зависити од судбине национализма. Колико међутим, Црква остаје верна својој есхатолошкој визији, толико више шансе има да преживи у историји.“ 

Ствари су просте: укинимо национализам (помесност словенских Цркава пре свега), признајмо примат Вартоломеја (који, по Зизиуласу, и није Грк, него Марсовац, па његов гркофилетизам није етнофилетизам, него чиста еклисиологија прва три века), признајмо Вартоломејеву власт над дијаспором и – мирна Бачка! Из које долази дојучерашњи Вартоломејев „шлихтер“, Буловић, који га ословљава са „Ваша Свесветости“, а сад се пребацио, тобож, на страну Руса, јер, као што рекосмо, тамо су паре!

Тај исти Буловић је недавно тврдио да Вартоломеј неће ударити на Руску Цркву, јер је веровао да свог друга добро познаје (овде:).

 Сви шпијуни Фанара и слуге Вартоломеја у СПЦ су деценијама уназад прихватали да је цариградски патријарх изнад осталих – зато је Буловићев човек, епископ Андреј Ћилерџић, Грцима предао Србе у Аустрији (овде:; овде:), зато је несрећном епископу Максиму Васиљевићу, кад је хиротонисан у Сарајеву и кад је служба углавном ишла на грчком, патријарх Павле рекао да га СПЦ ипак рукополаже за српског, а на грчког епископа, зато се Атанасије Јевтић на Криту додворавао свом другару из младости, који је сада забио нож у леђа Руској Цркви.

 Сме ли да се заборави да су стари савезници, Иринеј Бачки и Игњатије Мидић, предали власт над дијаспором Цариграду још пре више од двадесет година (овде:)? А зна се да су домаћи фанариоти свог македонског архиепископа, Зизиуласовог обожаваоца Јована Вранишковског, редовно водили на подворење Вартоломеју, па сад кукају како им Цариград се меша у „македонско питање“.

Видимо сад и проту Велибора Џомића (Малог Инквизитора - писца свих тужби у прогону правоверних) који је за антицрквени „Блиц“ дао изјаву како се Цариград не сме мешати у питања Украјине (овде:), а његов митрополит, Вартоломејев друг из младости, слика цариградског поглавара и верног му трбухозборца Зизиуласа као „свеце“ Критског сабора у цркви у Бару (овде:), док руски, бугарски, грузијски и антиохијски поглавари стоје на обали и тужно гледе како Шојићева „Бела лађа“ плови без њих.

Да ли неко мисли да смо ми глупаци и да смо заборавили да је издајник праве вере, цариградски архинесрећник, у договору са домаћим фанариотима, престао да помиње патријарха Павла иако је овај био жив, показујући тиме спремност да забада свој нос у туђа посла и да се прави да је изнад свих осталих у православном свету? (овде:;  овде:)           

Читаоче, памти: кад су наши новојављени „зилоти“ канона у питању,    реч је о великој групи лицемера који на три вере оком намигују а ни једну право не верују, како рече Свети Николај Жички и Охридски. Зато опрез, народе српски, много пута преварени!