Др Слободан Лутовац О ВЕРИ ПРОШЛИХ И БУДУЋИХ ВРЕМЕНА ИЛИ О ПОЗИТИВНОМ И НЕГАТИВНОМ ЕСХАТОНУ Предговор Пре извесног времена ми се у рукама нашла копија „Резимеа” уводног предавања из догматике на теолошком факултету у Београду, које је одржао Епископ браничевски др Игњатије Мидић 23.10.2007 године.
Напомињем да нисам био у прилици да се упознам са интегралним текстом поменутог предавања, те се овај осврт односи искључиво на текст Резимеa који врви од извртања истина наше православне вере. Имајући на уму да: „у истини не може да постоји спољашњи критеријум: она је очигледна сама по себи због неког унутрашњег осведочења, које је у мањој или већој мери дато свим члановима Цркве, будући да су сви позвани да познају, чувају и шире истине вере.” (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Манастир Хиландар, 2003, стр.140.) „Црква је католичанска, - тврди Владимир Лоски, - у сваком од својих делова. Стога се свако од њених чланова (не само клирик, већ и световњак) позива да исповеда и шири истину, противећи се чак и епископима уколико падну у јерес. Хришћанин који је добио дарове Духа Светога у тајинству миропомазања не може а да не буде свестан своје вере. Он је увек одговоран за Цркву... Отуда и непобедива сила којом Православље пролази кроз сва испитивања, све невоље и потресе, увек се прилагођавајући новој историјској стварности и показујући се силније од свих спољашњих услова” (Тамо, стр. 23. ). Дакле, сваки члан Цркве је позван да исповеда и штити истину. Кључна улога у томе припада епископима, а посебно образованим теолозима, као што пише у фусноти дела „Тумачење еванђеља по Марку”: „Црква не одбацује академску теологију, али њена улога се већином исцрпљује у интерпретацији живог богословског искуства које се не стиче академским звањем или ученошћу већ истинским ОБРА3ОВАЊЕМ (стицањем лика, образа Божијег) у светoтајинском и подвижничком животу Цркве. Када се академски богослови, без делатног подвига и живог богословског искуства у созерцању дрзну да објасне најдубље тајне Божије, њихово учење води у интелектуално маштање и јерес.” (Св. Теофилакт Охридски, Тумачење Светог еванђеља од Марка, Ман. Високи Дечани, 2004, стр. 39 . ) . А ево како је о значају веронауке писао Св. Владика Николај: „Љутите се на неке другове своје, који нерадо гледају веронауку у школи. Имате право. Ваш гнев је гнев праведника. Такав гнев има вредност пред Богом. Но не користи само гневити се, нити само убеђивати. Треба се још и Богу молити за оне, који по неразуму устају против закона Божјег у школама. Да им Бог отвори очи, те да виде, да секу грану на којој стоје. Јер заиста цело васпитање омладине хришћанске стоји на непоколебљивој страни науке Христове. Код нас је оно тако стајало кроз сву хиљаду година наше крштене историје, тако треба да стоји и данас и сутра и на век века. Такво васпитање није нас постидело у прошлости, неће у будућности. Оно нам је дало првокласне људе, који су украс историје наше као што су звезде украс небеском своду... Ако ли се пак васпитање изгуби у школи, школа постаје опасна по људе и народе. Јер човек школован а бескарактеран куд и камо је опаснији по себе и по друге него ли човек нешколован, а бескарактеран. Овај је бескарактеран по слабости, онај по убеђењу... Јер као што је река везана са својим извором, и светлост са сунцем, тако и морални живот са вером. Куда ћемо децу са тога Пута, сем у пропаст?... Чиме ћемо напојити њихове жедне душе ван те Воде Живе, сем мутљагом земљиним, што и стока пије? Чиме ћемо их осветлити ван те Светлости, сем варљивим призрацима?... И тако, нико не може положити други темељ васпитању, ни у наше време нити хиљаде година после нас, изван онога живог Темеља, који јe сам себе поставио и рекао „без мене не можете имати ништа” (Жички благовесник бр. 6, Краљево, 1995.) Усуђујем се да кажем: не мора човек, верник да буде теолог нити „ревнитељ православља”, али треба да буде истински „богомољац” ако жели да спасе душу од вечне смрти. Зашто? Прецизан одговор опет налазимо у делима Св. Владике Николаја: „Продубљен је унутарњи духовни вид у Србина, - зеница духа раширила се за виђење Бога у животу људи; за распознавање узрочности и смисла у страдањима, за проницање у дубине душа људских, за одгонетање загонетних судби и збивања... Са тим упаљеним жишцима српски народ је изашаo из дугог тунела робовања у светлост слободе... У то време појавили су се у народу људи и групе људи, које су други прозвали богомољцима. То су били људи који се ни на што нису хтели обазирати осим на Бога и своју душу, који су истакли за начело: Почни од себе! Они су читали Свето Писмо, певали духовне песме, састајали се на молитве, ходили по манастирима, с покајањем исповедали своје грехе, постили и причешћивали се, разговарали о чудесима Божјим јављеним у животу њиховом. Тиме су они разгоревали оне жишке у себи. Презирали су их, исмевали, гонили, хапсили, мучили, али они затo нису хајали. Називали су их лудацима. Називали су тако и мене. Говорили су: зар тај Николај, који је толико живео у просвећеној Енглеској, да се дружи са тим лудацима?... А кад су ме назвали лудаком, ја сам се радовао. Дај ми, Боже, да то народно лудило никад не ослаби у мени до краја живота мога... Рећи ћу само ово: ми као црква и нација нe желимо да гасимо своје огњиште нити да позаjмљујемо ватру са туђег огњишта... Зар не видите, да је воз историје људске опет ушао у мрачни тунел? Браћо, ако желите спасење себи, својим рођацима, своме народу, своме Краљу, онда загледајте дубоко у душе своје и видите, да ли жишци ваши стоје упаљени. Браћо, размислите озбиљно, да ли човечанство и да ли народ ваш може доћи и до ма каква жељеног добра... без вере и молитве, без поштења и повeрења, без преданости вољи Божјој и храбрости, без мудрости и љубави? Ако нађете да може, онда ће бити у праву они који и мене и вас називају лудацима. Ако ли не може, онда радујте се и веселите се што сте ударили правим путем. И отворите жишке ваше, нека горе, нека се засветли видело ваше пред људима, да виде и други људи ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. Амин.” (Владика Николај, Знамените беседе, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр. 119-122 .) Ипак, увек треба имати на уму речи митрополита Јеротеја Влахоса, који пише: „Међутим, хришћанин који се налази у свету, треба такође да се труди да избегава интелектуализацију било чега у вези са Богом. Једино што може у том смислу да чини јесте да се користи учењем Светих Отаца о Богу. Нека се не усуди да излаже сопствена гледишта и мишљења, него нeка излаже учења Светих Отаца о Богу и питањима духовног живота.” (Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија, Образ светачки, Београд, 2007, стр. 339) Дакле, у овом осврту на поменути „Резиме” ће бити тако од почетка до краја, без карактерисања, без похвала, без осуде. На следећој страници, а пре уводног излагања, прилажемо копију „Резимеа” на које се односи осврт у овој брошури. Прво што се да приметити у овом тексту је његова упадљива тенденциозност у искривљавању истина Православне Цркве. Очигледно је да овакве небулозе нису последица непознавања црквене догматике. Напротив, ради се о перфидном искривљавању православне еклисиологије, на оснoви екуменских идеја и „правих” промена (новотарења) које смишљено спроводе неки савремени реформатори и такозвано „прогресивно” свештенство. С обзиром да се ради о врло осетљивој и значајној Црквеној проблематици са далекосежним последицама, потребно је „проговорити са кровова” о заблуделом новачењу у богослужењу. Овај скромни рад је написан са циљем да се бар донекле осветли и друга стрaна медаље, коју треба да понесу студенти теологије и многи будући свештенослужитељи. Стога није нимало неважно шта се сеје - жито или кукољ, јер ће свако жњети управо оно што је и посејао! (Препис резимеa): Др Игњатије Мидић УВОДНО ПРЕДАВАЊЕ ИЗ ДОГМАТИКЕ Одржано на Теолошком факултету 23.10.2007. г. Резиме предавања: Главни проблем човечанства и читаве творевине је смрт. Смрт није последица греха, као што се у хришћанству погрешно мислило. Смрт је у природи свега створеног и она не зависи од добра и зла. Зато је погрешно истицати грех као главни проблем човечанства, искупљење од греха, крст, страдање, покајање, моралну чистоту, испуњавање заповести Божјих са циљем да нам Бог опрости грехе. Уопште, погрешно је мислити да су људи нешто згрешили Богу и да се Син Божји због тога оваплотио. Напротив, етичке норме се стално мењају и зато посматрање хришћанства из етичке перспективе, тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих је теологија која не пије воду, и која не само да је погрешна, него наноси огромну штету Цркви, катастрофално је погубна по Цркву, разара Цркву и има трагичне последице по живот и постојање. Испуњавање заповести Божјих није циљ хришћанства, оно не може решити проблеме, него нас само још више заглибљује у њих и ствара око нас врзино коло: То је погрешна вера прошлих векова, која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје, и због које је хришћанство изгубило важну улогу у друштву. Не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се помињу грех, страдање, крст, искупљење, опроштај, морална чистота и испуњавање заповести Божјих, него ка будућности (есхатону) у којој ће се помињати само благодарност (евхаристија). И у Православној Цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости, и то је негативна димензија. Али срећом, има и оних који су окренути ка будућности и то је позитивна димензија. Студенти теолошког факултета требало би да буду на страни позитивне, есхатолошке димензије, да стражаре над њом и да је потенцирају као исправну. Јер, ако она нестане, и студенти ће за то сносити одговорност. А да би се што боље припремили за тај задатак, не треба понављати оно што је рекла Црква, тј. што су рекли Господ Исус Христос и Свети Оци него треба тумачити њихове речи, тачније: читати тумачења у савременој теолошкој литератури, нарочито у књигама митрополита Зизјуласа. Увод „Једнодушно борите се за вјеру Јеванђеља.”(Филипљ.1, 27). „Драги православни Срби и Српкиње, -пише уважени протојереј ставрофор Хаџи-Љубодраг Петровић, -времена у којима живимо су врло озбиљна. Насрће се на све што је Свето, што је истина, што је Христос. Страда се физички и духовно. Појавише се бројни лажни учитељи, пророци, лажне цркве и лажне религије... и многе друге духовно штетне појаве постадоше многима забава, а 'видовњаци', астролози и 'учени' чаробњаци постадоше многима забављачи и учитељи. Обожава се све и свашта... Неки у незнању одступају од своје праотачке вере православне и Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, западају у разна сујеверја, разарају бракове и породице. Очигледно је да се, поред свега, намеће и лажно православље и лажно србство на што је потребно обратити посебну пажњу. Притиснути смо многим проблемима и суочени са многим опасностима о којима ми православни Срби немамо довољно знања, ни искуства, јер је све ово и у овим размерама и на овај начин до сада небивало у нас.” (Протојереј-ставрофор Хаџи-Љубодраг Петровић, Билтен храма Св . Александра Невског, посебно издање, бр. 1.) Следи цитат о патолошкој религиозности која је узела маха у наше време свуда у православљу: „С једне стране, појавили су се неки нови богослови, који све упорније позивају Цркву да проповеда Јеванђеље на језику блиском нивоу разумевања савременог човека.С друге стране, јасно се уочавају тенденције утицаја околног света на Цркву./.../ Емоционална преоптерећеност савременог темпа живота, и обиље стресних ситуација доводе до тога да се од вере у првом реду траже психотерапеутска олакшања, што ми сматрамо у општем правилном оријента-цијом, јер је Православљу свагда била својствена функција утехе. Тако свештеник заузима у свести човека почасно место поред домаћег психоаналитичара.... Сва ова слика патолошке религиозне свести која се не одлучује да призна свoје безверје и лукаво носи маску хришћанства - ствара општу атмосферу двосмислености, субјективности и магловитости у којој се расплињавају критеријуми истине и добра. Отуда и произилази несхватање закона духовног живота, прескакање фазa, тражење хришћанске љубави без крста, тј. њена замена са уображеном и самољубивом љубављу, као и замена ума уобразиљом, здравог разума –субјективном вoљoм. Узети у својој свеукупности, ове појаве доводе у духовном и душевном животу до ваистину разорних последица за личност, које су утолико више опасне што, као у случају прелести, човек не примећује њихове погибељне последице. Као резултат тога човек почиње да исказује судове који нису засновани на догматима и рационалним доказима, већ самo на емоцијама срца, секуларним вредностима - тј. у представу о Богу уноси своје неосноване судове и прилагођава истину својим погледима. Ово посветовњачење свести и подвлашћеност ума емоцијама доводи до ОТВОРЕНЕ ЈЕРЕСИ, јер сe савест и живот не проверавају догматима, већ се, напротив, догмати прихватају и одбацују у зависности од тога одговарају ли мојој савести и мојој представи о Богу. Личност тим самим чини јеретички избор, дејствујући по личном укусу и каприцу -тј. одабира из система вероучења оне догмате и моралне захтеве који јој се допадају, одбaцујући друге уколико они противурече модерној идеолошкој оријентацији. Нарочито се изостављају догмати о прворoдном греху и искупљењу, што је и разумљиво, пошто су они основа стварног хришћанског морала.” (Православље и савремена реформација (Обновитељство), Зборник радова, Крагујевац, 2007, стр.100-104). Нажалост, текст „Резимеа” који је пред читаоцима провејава порицањем значаја предања Цркве, са тенденциозним прилагођавањем ставова духу овога света и „Новог доба” по клишеу савремених реформатора Православља. За наше манастирске оце, просвећене свештенике, па и верни благочестиви народ, то није ништа изненађујуће. Јер ветрови екуменизма и другог новотарења са западних страна дувају на нашим просторима дуже од једне деценије. Имало је и у тим „смутним” временима разборитих људи који су „проговорили са кровова” у заштити Православља, али је, нажалост, њихов глас убрзо и вешто пригушен за ширу црквену јавност. Но у ушима верног народа и сада одзвања њихов вапај: „Да васкрсне Бог и да се сатру непријатељи његови и да беже од лица његовог они који га мрзе” (Пс 67, 1-2). Протојереј др Жарко Гавриловић смело и отворено пише: „А за нас, православне хришћане, јеретици су сви они који су се отцепили од једине, свете, саборне и апостолске православне Цркве, који су увели нове догмате, а старе погазили... они који исповедају да је Црква Христова само зборница, а не Христова невеста и света благоваоница оних који правоверно следују Христу, они који су у потпуности изменили оригинално и од Господа Христа и светих апостола наслеђено изворно хришћанско учење... Дакле, римокатолици, поготову протестанти, међу које убрајамо и англиканце, су за нас, православне, јеретици. О томе брује бројни канони светих апостола, васеленских и помесних Сабора, учења учитеља Цркве и светих отаца, па сам слободан да неке од тих канона наведем као доказ мојих речи, те је неразумно, чак богохулно и издајнички, од оних који себе убрајају у православне теологе и јерархе да говоре како су канони Православнe Црквe зaстaрeли и прeвaзиђeни и дa нaшa Црква живи испред канона, а не по канонима. Браво, новокомпоновани теолози који бунцате и не знате шта причате (Лк.23, 34)... Посебно је богохулно од оних епископа који нас свештенике рашчињавају по тим канонима којих се сами не придржавају, чиме личе на фарисеје... Молим вас да таквима не верујете, јер ко изда Христа пред Вама, издаће и Вас пред неком, другом, већом силом... И онај који је спреман да Вам каже истину у очи, без обзира колико она била горка и болна, такође сведочи да је Господ Христос наш и Ваш највећи пријатељ, као пут, истина и живот (ср. Јн.14, 6) (Жaркo Гавриловић, „Српска Православна Црква на распећу између истока и запада”, Београд, 2003. стр.68-70) „У борби са Црквом њени непријатељи максимално користе свoj утицај... Ипак, најстрашније оружје у њиховим рукама јесу средства масовних информација. Уз помоћ тог смртоносног оружја они систематски подривају морална начела друштва, воде пропаганду морално-наравствене рaзpуштености и 'слободног' начина живота. У супротстављању Хришћанству форсирају посветовљење (посветовњачење) живота... Усађују култ тела, уживања и голотиње поспешују развијање секти и покрета... Жалосни резултат те делатности јесте појава вукова грабљивих (лажних пророка) у расама свештенства. То су слуге Христа који се предају служењу сатани.” (Време покајања и време отпадије, Образ светачки, Београд, 2002, стр.79-80). „Најстрашнији плод данашњег времена, - пише В. Навјарович, - је масовна неповратна мутација људских душа... Мутациони вирус уноси у душе покаткад неповратне промене. Дисхармонија садашњег живота с моћном бујицом погубних информација уз губитак свете тишине... омогућавају стварање у суштини новог типа човеколиког бића које је изгубило свој богоподобни образ, а можда и шансу за спасење... Једина вредност која нам је преостала - Православље -изложена је моћним ударцима, пре свега унутрашњег карактера. Праве се покушаји да се дестабилизује, искриви, обешчасти сва чистота и истинитост божанске вере. Мало стадо истински православних принуђено је све више да се повлачи у духовно-психолошке катакомбе које се налазе ван граница видљивог, чак и споља верујућег света.” (Терапија душе по Светим Оцима, Светигора, Цетиње, 2001, стр.167-168). Осврнимо се сада посебно на сваки став из текста „Резимеа” да би смо јасније пратили смисао онога што нам, се „меће у уши”, и те ставове упоредимо са ставовима Светих Отаца и признатих богослова. 1. „Главни проблем човечанства и читаве творевине је смрт.” „Последњи непријатељ укинуће се - смрт.” (1. Кор.15, 26) „Ако истoк сунце свјетло рађа,/ ако биће ври у луче сјајне, / ако земља привиђење није, / душа људска јесте бесамртна, / ми смо искра у смртну прашину, / ми смо луча тамом обузета.” (Петар Петровић Његош) Апостол Јаков у Саборној посланици пише: „Браћо, ако ко од вас залута са пута истине, па га неко врати, нека зна да ће онај који обрати грешника са пута заблуде његове, спасити душу од смрти, и покрити мноштво грехова.” (Јак.5, 19-20) У делима Светих Отаца налазимо да смрт није у самој природи творевине, јер „Смрт је у свет ушла завишћу ђаволовом” (Прем. Сол. 2, 24) Даље, проблем смрти не треба везивати за појмове: човечанство, творевина, прошлост, будућност, цивилизација, историја, „позитивна и негативна” димензија, и томе слично уопштавање. Зашто? Зато што проблем разумевања категорије смрти припада духовној реалности која је пре и изнад историјске темпоралности, и захтева духовно поимање и спознају. У фусноти дела „Теологија болести” пише: „Првобитна судбина човека таква каквом је представљају Свето писмо и Оци произилази из једне другачије темпоралности кoja се разликује од темпоралности у историjским наукама: она не припада видљивим реалностима... него трајању духовних реалности, које измиче историјској науци јер се тиче духовне историје... Адамов живот је у свом првобитном стању предисторијски, као што ће људски живот после парусије бити постисторијски... У свим случајевима ради се о два међусобно различита и узајамно непомирљива начина поимања који за предмет имају различите видове постajања или постања, веру и духовну спознају коjе одговарају домену у коме су 'закони природе трансцендовани' начину живота који је у правом смислу надприродан.” (Жан-Клод Ларше, Теологија болести, Центар за црквeнe студије, Ниш, Арс Либри, Београд, 2006 , стр. 17) . „Треба правити разлику, -пише Др Лазар Милин, - између теориjско-логичке антитезе: смртнoст - бесмртност, и конкретног статуса човека пре пада и после пада. Потенцијално, човек је могао бити и смртан и бесмртан, или ни смртан ни бесмртан, како је то рекао Теофило Антиохијски. Наглашавам: САМО ПОТЕНЦИЈАЛНО, или још боље рећи: УСЛОВНО. Конкретно, човек може бити само бесмртан како је изашао из руку Створитељевих, или смртан какав је постао после пада у грех. Бесмртан, не због својих неких моралних заслуга него због воље Створитеља, који по својој бескрајној љубави нема никаква разлога да ствара ишта смртно, а по својој свемоћној сили може ништавило из кога ствара свет, да савлада тако савршено, да од њега не остане никакав траг у творевини... Из тих светоотачких мисли отац Јустин Поповић, мој професор догматике, извoди логички закључак: „Створен по лику Божјем, човек је изашао из руке Божје непорочан, бесмртан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан... Према томе, смрт у човеку и у свету не лежи у самој природи, него је бачена у човека споља, као какав уљез... А зашто? Па као 'плата за грех', објашњава апостол Павле (Рим.5, 12). Дакле, ако је веровати Светом Писму, смрт не лежи у творевини због њеног порекла из небића, него је дошла у свет и у човека споља.” (Др Лазар Милин, Православље, 15 октобар 2000.године) Владимир Лоски пише: „Дух треба у Богу да налази храну и да живи Богом. Душа треба да се храни духом, а тело да живи душом. Ето какво је било првобитно устројство бесмртне природе човека. Одвојивши се од Бога и уместо да души даје храну, дух на штету душе почиње да се храни њеном суштином... Душа, опет, почиње да живи животом тела, што представља извор страсти. Најзад, тело је принуђено да храну тражи споља у бездушној материји, услед чега најзад налази смрт. И људски састав се распада. Зло је ушло у свет кроз вољу. Оно није природа него стање.” (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Ман. Хиландар, 2003, стр.99). То би била једна страна медаље о смрти и смртности, а друга страна медаље је још увек прекривена прашином која се диже због тврђења неких теолога да је душа смртна, па још и студенте томе уче на факултету. Веома jе битно подробно разјаснити ову несугласицу аргументима које су нам оставили у наслеђе наши Свети Оци, а не на основу „читања тумачења у савременој теолошкој литератури...” Ако се буквално схвати да човекова душа, која се са телом истовремено рађа, са тeлом истовремено и умире, онда би то заиста био „главни проблем човечанства и творевине”. Но, да ли је то заиста тако како то неки наставници упорно тврде? Погледајмо најпре шта о смртности душе пише у Православном катихизису: „Смрт је раздвајање душе од тела при чему се тело враћа земљи, а душа остаје жива и бесмртна. 'И враћа се прах у земљу, како је и био, а дух се враћа Богу који га је дао'. (Књ. проп. 12). Смрћу тела, душа као бесмртна прелази из привременог стања у вечни, духовни живот... Душа не умире него задржава самосвест и својства своје духовне природе (прота С. Тодоровић), човек управо тек после смрти потпуно сазнаје и процењује све што је на земљи учинио. Бесмртна душа као духовна супстанца, способна је да има и тзв. 'трансцедентно' сазнање, сазнање ван искуства.” (+М. Дамаскин, Православни катихизис, Издање САС СПЦ, Београд, 1954). „Водећи порекло од свог Творца, вечног Бога, -пише Архимандрит Др Јустин Поповић, -душа је непролазна и бесмртна. Ту непролазност и бесмртност своју она показује кроз све што чини и ствара. Из целокупног стваралаштва њеног избија човекова чежња за бескрајношћу у свим областима: у знању, у животу, у постојању (...) Својом бесмртношћу душа људска је једина апсолутна вредност у свету човечанском, на њој се зида сав домострој божанске истине и спасења. Јер да је човек смртан душом, сав би Спаситељев подвиг био утопија и обмана. Хришћани би тада били најнесрећнији од свих људи, јер је њихов живот на земљи непрекидно страдање ради вечног живота на небу. Ако је душа смртна, онда нема васкрсења мртвих, нема ли васкрсења мртвих бесмислен је и Христос и вера у Њега (Кор.15, 13-14).” (Тајне вере и живота, основно богословље, Ман. Ћелије-Београд, 2000, стр 56 и 203) Св. Григорије Ниски тврди: „Христовим Васкрсењем смрт је побеђена, али не и прекраћена. Побеђена је, будући да ће сви васкрснути, али није прекраћена јер сви умиру и умираће, све док се не оконча круг чулног времена... Тада ће настати васкрсење: природа ће се претворити у неко другачије стање живота. До тог рока... продужава се дејство смрти. Смрт је раздвајање душе и тела. Остављено тело се разлаже на стихије од којих је састављено: сваки саставни део тела враћа се у јединородну стихију, премда ни једна честица неће бити уништена, нити ће се преобратити у ништавило... То је разлагање, а не погибао, не прелазак у небиће... Уз то, честице тела чувају своје особене знаке који сведоче о њиховој припадности одређеном телу: душа на њима, као на воску, утискује свој особени печат... У смрти, у процесу распадања живе човекове целовитости, душа се, будући проста и несложена, не дотиче: она не може да се разлаже... Душа је бесмртна и простире се у вечност. У смрти се једино мења начин њеног постојања. Пре свега, не раскида се њена вeзa сa тeлом кoje сe рaзлaжe: душa сe свojoм „спoзнajнoм силoм” налази у свим својим елементима. Она, као неки стражар, 'без напора зна место на коме се налази свака честица тела које јој је некада у целини припадало'... Смрт је нарочита етапа човековог пута, моменат у... васпостављању човека... Смрт је пут и то пут прелажења у боље... У смрти се душа, ослобођена од тела, лакше уподобљује себи сродној лепоти. Тело као да се претапа и чисти у земљи... мења се да би се васпоставило за другачији живот. 'Уметник свега претапа руду нашег тела у оружје благовољења', закључује свети Григорије.” (Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, Ман. Хиландар, 1997, стр.180-181). И Свети Антоније Велики тврди: „Живот је јединство и свеза ума, душе и тела. Смрт, пак, није њихов нестанак, већ раздвајање њиховог знања. Јер, све то Бог чува и после раздвајања... Ум се показује у души, а природа у телу. Ум је обожење душе, док је распадљивост -природа тела. Свако тело има природу, али ума нема у свакој души. Стога се и не спасава свака душа” (Добротољубље, Том први, Ман. Хиландар, 19, стр.69-135.). Дакле, суштина неспоразума око смртности и смртности душе изгледа лежи у поистовећивању или непрaвљeњу разлике између енергије и суштине душе. Постоји разлика између енергије, дела душе који „даје храну” телу и са телом умире као у бесловесних животиња, - и суштине душе, разумске моћи која је својствена словесном човеку. Суштина душе подразумева спознајну моћ, ум, или дух којим се душа може уподобити Богу ако то хоће. „Чувствене и бесловесне живoтињe, - пише митрополит Јеротеј Влахос, - поседују животворни дух, а он не може постојати сам по себи, оне немају ни ум, ни разум... једино је човек образ триипостасне природе' (Св. Григорије Палама)... Упоређујући душу човека са душом животиња, Свети Григорије каже да 'Животиње поседују душу као енергију, а не као суштину. Душа сваке бесловесне животиње јесте живот за тело које оживотворава. Напротив, човекова душа... не поседује живот само као енергију, него и суштину, јер живи сама по себи'. Из тог разлога, када пропада тело, душа не пропада заједно са њим. Она остаје бесмртна...” (Митрополит Јеротеј Влахос, Православна психотерапија, Образ отачки, Београд, 1998, стр. 98-99). Говорећи о разлици између душе и духа Св. Теофан Затворник пише: „У човеку треба разликовати душу и дух. Дух садржи осећање Божанства -савест и немогућност задовољења било чиме... Он је она сила која је у човека удахнута приликом стварањa. Душа је нижа сила, или део исте силе, чији је задатак вођење земаљског живота. Она је иста таква сила као и душа животиња, али узвишена, да би се њом дух могао да спаја...” (Терапија душе по Светим Оцима, Светигора, Цетиње, 2001, стр.21.) На другом месту Св. Теофан Затворник објашњава да се духовни спасоносни живот развија независно од душевног развитка: „Духовни спасоносни живот зачиње се и развија се независно од душевног развитка. Одсуство последњег не причињава никакве штете првом и не умањује његову вредност. Сва душевност... своју вредност добија само онда када се потчињава потпуно духовности, а сама по себи је ништа за вечност. У будућем веку ће све бити духовно, а душевно ће отпасти и остати овде, као привремено.” (Св. Теофан Затворник, Писма вечног спасења СPCO, Линц -Aустрија, Писмo 33, стр. 183-184). О значају познавања разлике између душевне и духовне делатности човека пише Архимандрит Рафаил (Карелин): „Једна од грешака у духовном животу коју стално уочавамо јесте непознавање разлике између душевне и духовне делатности човека или неумењa разликовања ове две аутономне области његове делатности. Модус постојања свих јереси и црквених раскола јесте у суштини погружавање у душевни живот и притом имитација духовних стања. Свако лажно учење јесте бунт душе... против духа, бунт душе, која призивајући за своје савезнике машту и сједињујући се с демонским силама ствара нешто као бајковити замак... У овом замку, који је створила његова сopствена уобразиља, човек живи до саме смрти... Православном хришћанину је неопходно умеће разликовања духовног од душевног. Душевно је оно што нам органски припада, али је душа након пада у грех погођена болешћу и њене силе и осећања су стекли болестан карактер страствености; због тога дух треба да влада над душом, да је оживљава својим импулсима, да укроћује страсти, препорађа у њој оно добро које је остало неоштећено грехом... Душа, налазећи се у стању болести, као да се колеба између живота и смрти. Међутим, не потчињавајући себе духу, она сe oдриче могућности препорода и онога што називамо вечним животом...” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења, Образ светачки, Београд, 2004, стр. 142-143.) „Духовни живот, -пише професор протојереј Василије Зјењковски, -не може припадати закону смрти - то је поставка која се врло рано открила религиозној свести. Ако је за схватање времена неопходно да наше „ја” само буде надвременско, тј. да се налази изван делања времена, онда је и за могућност самопoзнања... неопходно да у самосвести дела сила независна од тока свести... Прекид свести може да повуче за собом нестанак самосвести, јер... свест је повезана с телесним животом и нестаје са смрћу, али са самосазнањем то није случај... А ево шта о души каже апостoл Павле: 'Распашће се тело душевно, устаће тело духовно' - показујући да у васкрсењу неће бити ничег душевног. И уистину, ако душевни човек... не може да појми оно што је од Духа Божијег, онда он не може да појми ни божанску природу, те зато апостол Павле са Светим Духом више и сједињује ум (дух) него душу, желећи да нас научи чиме заправо можемо да поимамо духовно. Апостол никада не каже: 'почећу да се молим душом, већ духoм и умом' .” (Хришћанство и психологија у 21 веку, Образ Свeтачки, Београд, 2005, стр. 482-483). А ево и једне занимљиве и поучне приче из пера Св. Владике Николаја: „Пре три-четири године објављено је у штампи како је један од најчувенијих живих философа изјавио отворено, како је он приморан одрећи се многих својих мишљења и тврђења у својим књигама. Као узрок томе он је навео један сан, који се поновио и који се показао истинит. Саопштићу тај сан укратко. Једној рођаци тога философа умре муж. Жена се десила на далеком путу, и није могла бити на погребу. Кад је стигла дому, гробар joj je пoкaзao мeстo гдe je њeн муж сaхрaњeн. Нa тoмe мeсту oнa је плакала и давала подушја. Хтела је одмах подићи споменик на том месту. Но у сну јој се јави муж и каже, да он није сахрањен на ономе месту, и да му не подиже споменик над туђим гробом. Жена сутрадан оде своме рођаку философу и саопшти му сан. Философ одмахне главом као над маглом и утеши своју рођаку. Но умрли муж се још два пута јавио на сну и показао на гробљу тачно гроб, у који је сахрањено његово тело. Жена опет оде свом рoђaку и сaoпшти пoнoвљeни сaн. Пoслeдицa je билa дa су oткoпaнa оба гроба. У првоме гробу нађено је тело неког другог човека а у другом тело мужа ове жене. Тај догађај толико је збунио философа, да је он порекао своје књиге, у којима је тврдио, да се са смрћу тела губи и душа и свест и живот душе.” (Владика Николај, Беседе, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр. 134 ). И уместо закључка, на тему смртности душе, погледајмо шта о томе пише др. Лазар Милин, и то нека нам буде као неки облик „Резимеа” на ову тему: „Црква је одувек веровала да човекова душа надживљује тело, да одлази у духовни свет свесна саме себе и свих околности у којима се налази, па је у свом литургичком животу увек имала молитве за покој душа својих усопших, 'уснулих' чланова, као и молитвено призивање мученика и светих личности. Зато тврдити да је смрт душе њено ишчезавање, повратак у небиће, значи противити се учењу Цркве, Светом предању. Било је светих отaца који су тврдили да је душа смртна по природи, а бесмртна по Божјој благодати, али ни један није тврдио да она ишчезава повратком у ништавило. Чак ни душе грешника, па чак ни Сатана са целом својом војском није отишао, нити ће отићи, у небиће (Мт. 25, 46; Откр. 14, 20, 10) Уосталом, уништење или ишчезнуће би за Сатану и демоне и тешке грешнике била премија, ничим незаслужена награда... У Светом писму се често говори о смрти. Названа је разним именима, али никад, ни један једини пут није названа 'уништењем', 'ишчезнућем', 'преласком у небиће' или у 'стaњe непостојања'.” (Др Лaзар Милин, Православље, 15.октобар, 2000.године.). Повест о Лазару и богаташу из јеванђељске приче јасно говори о томе шта бива са душама грешника и праведника: „А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраама, а умрије и богаташ, и сахранише га. И у паклу, у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову. И он повика и рече: Оче Аврааме, смилуј се на мене.... А Авраам рече: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла... И поврх свега тога, постављена је међу нама и вама провалија велика, да они који би хтели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуд к нама прелазе...” (Лк.16, 19-31). Дакле, и Владика цетињски Раде би, вероватно, оне што тврде да је душа смртна прекорео речима: „зли тирјани душе бесамртне”, и још додао: „Ви сте људско име унизили /и званије пред Богом човјека/ једначећ га са бесловесношћу, /небу грабећ искру божествену,/ с којега је скочила огњишта,/ у скотско је селећи мртвило.” (Луча микрокозма, 155-160). Зато, свима нека је на знање: „Сије се тијело душевно, устаје тијело духовно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно” (1. Кор.15, 44). И Свети Владика Николај даје свима на знање: „Кад ја умрем, децо, запалите свећу, aл ја ни у смрти мртав бити нећу”, и даље, смело кличе - „Нема смрти”: НЕМА СМРТИ „Кад ја умрем, децо, запалите свећу, Ал' ја ни у смрти мртав бити нећу. Не плашим се смрти нити гробне таме Ја умрет не могу, Христос умре за ме. Од вашега вида смрт ће ме сакрити Ал' смрт нема моћи мене умртвити. Дуг се једном плаћа, Христос плати за ме Не плашим се смрти нити гробне таме. Бесмртни ме Христос бесмртним учини И вечноме Оцу крај себе усини . Ја умрет не могу и када би хтео, Од смрти ме Христос за навек отео. Верујте у живот, то нек' ми је даћа, Смрт и живот никад нису били браћа И љубите Христа - то је Нови завет, То његов аманет, и од мене савет. Вера коров коси, љубав руже сије, Двојни кључ од раја у њима се криje Христос ће ме благи од греха разрешит' Опростите и ви што вама сагреши'. Желим да будете сви од мене бољи Живећи у свему по Божијој вољи. Кад ја умрем децо, запалите свећу, Ал' ја ни смрти мртав бити нећу. 2. „Смрт није последица греха, као што се у хришћанству погрешно мислило” „Зато што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише.” (Рим.5, 12). „Јер је плата за гријех смрт, а дар Божији је живот вјечни у Христу Исусу, Господу нашем.” (Рим.6, 23). Мото уз ово поглавље даје изричит и јасан одговор и разјашњење дилеме шта је истина. Сваки коментар о узрочно-последичнoм исхoду смрти и греха био би сувишaн, сем, мoждa дa и ми ускликнемо са Апостолом Павлом: „Где ти је, смрти, жaлaц, где ти је пакле, побједа ? A жaлaц је смрти гријех, а сила је гријеха закон.”(1 Кор, 15, 55-56). „Није зло кад човек греши, - пише Св. Владика Николај, -и стоји изнад свога греха; зло је кад човек толико утоне у грех, да грех стане изнад њега... Изнад греха може се дићи само онај, ко стоји изнад смрти. Што год се неко више страши смрти, мање се страши греха. Највећи страх од смрти-најмањи страх од греха; најмањи страх од смрти - највећи страх од греха. Страх од смрти уноси мрак и горчину у живот... И ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти... Главно је: грех и смрт се узајамно подржавају. А за људе главно је издићи се изнад греха и смрти. Бојати се греха и не бојати се смрти. То је највише јунаштво и најспасоноснија догма. То, само то, разгони мрак и ублажава горчину живота људског... Цела историја човечанства имала је за циљ борбу са грехом и смрћу... Изнад греха и смрти може се дићи само онај, ко на тој висини налази Бога. Онај, за кога су висине празан простор, има страх и да се диже у празнину. Јер празнина је празнина, а грех и смрт ипак извесна садржина...“ (Владика Никoлај, Изнад греха и смрти, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр.5-6). У фусноти дела „Тумачење еванђеља по Марку”, читамо: „Св. Јован Дамаскин богомудро објашњава тајну страдања следећим речима: Дакле, све што је претрпео сам Логос Божји је телом претрпео, док је његова божанска и једина бестрасна природа остала нестрадална (...) Пошто је Господ наш Исус Христос безгрешан... он није био подложан смрти, због тога што је смрт кроз грех ушла у свет. Он, дакле, умире прихватајући смрт ради нас и себе приноси Оцу за жртву ради нас, јер њему (Оцу) смо сагрешили и он је требао да прими откуп за нас, да би нас тако ослободио осуде.(...) Смрт дакле приступа и прождирући мамац тела бива прострељена удицом божанства, те окусивши безгрешно и животворно тело сама бива уништена и враћа све које је до тада прогутала... Према томе, иако је Христос умро као човек, а његова света душа се раставила од пречистог тела, божанство је ипак остало нераздељиво од обоје, и од душе и од тела...” (Свети Тeoфилaкт Охридски, Тумачење Светог еванђеља од Марка, Ман. Високи Дечани, 2004, стр.225). Дакле када Свети Оци пишу да грех „убија” душу они тиме не тврде да душа ишчезава у небиће, већ да ју грех чини непричасном божанству, односно грех је чини мртвом за Бога. Епископ Варнава (Бељајев), дубоки истраживач људске психе у књизи „Основе уметности светости” пише: „Грех није никаква људска слабост, није последица ограничености, није просто нагон чулности, већ свесно - добровољно ОТЦЕПЉЕЊЕ ОД БОГА У ПРАВЦУ САМОЉУБИВЕ, ОХОЛЕ самосамозатворености и самообоготворења. Дакле, грех је највеће зло, јер је нарушавање вечног и нeпрoмeнљивoг Божијег Закона, НЕПОСЛУШНОСТИ ПРОТИВЉЕЊЕ СВЕТОЈ БOЖИJOJ ВOЉИ.” (Хришћанска психологија 21. века, Образ светачки, Бeoгрaд, 2005, стр. 483). „Јер зло увек представља слободу, иначе би било само насиље које човеком овладава споља...” (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Ман. Хиландар, 2003, стр. 99-101). У есеју о Цркви и револуционарној педагогици Св. Владика Николај напомиње да је највећи број људи који су полуваспитани и који иду између добра и зла: „Кад пролазиш између реке добра и зла, пријатељу мој, нека ти не буде свеједно с које ћеш реке жеђ своју утолити.. Река добра то је само један свеж и сребрн и прозрачан поток, који те може освежити и у коме можеш лице огледати. Река зла то је широка и дубока и мутна бујица млека и меда и отрова. Млеко и мед чине само танак кров, пoд којим станује отрoв… Па откуда толика војска зла у свету? Где сe она васпитава? Она се васпитава на несавршенству оних установа, које добру служе… Само мало порока у Цркви или мало глупости у школи... чини огромну потпору злу...” ( Владика Николај, Изнад греха и смрти, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр.116-118) . Смрт итекако зависи од добра и зла, јер тамо где царује зло, тамо господари смрт. Свети Владика Николај не сумња у крајњу победу добра без обзира на то што је у савременом свету интимни душевни живoт запостављен иза техничке виртуозности. Такво стање је донело нервозу и паралисало живот: „Отуда очајање, опуштање руку низа се и исповест, да зло побеђује добро у овоме свету. Услед тог савременог очајања и нервозе и кршења руку диже се црква Христова као вечни и свемогући доказ супротног гледишта. Усред страховите хуке овог техничког столећа, која заглушује плач и јецање побеђених злом, усред фабричког дима који скрива сунце сиротнима, усред великоварошког безбоштва и сујеверја и злочина и хистеричног сладострашћа, црква Христова говoри, као што је увек говорила и као што ће увек говорити: ипак крајња победа припада добру! Глас цркве није увек најјачи: цркву надвикује често пута очајање и злочин, и неправда и непоштење, но за то је глас цркве најтрајнији; једним равномерним гласом не престаје она хиљадама година да понавља своју паролу: - крајња победа припада добру… Целе гoдине, из дана у дан, црква прича по једну или више таквих прича кao доказ победе добра над злом. Црква и није ништa друго до збир тих доказа о крајњој победи добра над злом, који служе као извор утехе и охрабрења новим покољењима. И вара се ко мисли, да црква почива на једној голој теорији, која се да доказивати и побијати. Не, црква почива на фактима непобитним. И вара се ко мисли, да црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Црква Христова расте. Сви људи, који верују у крајњу победу добра, јесу живе стене, из којих је саграђена црква Христова. Хришћанин, који под притиском тренутног зла, поверује у крајњу победу зла у свету, престаје уствари бити Хришћанин. Свештеник - песимист то је лажан слуга Христов... Свештеник или Хришћанин, који би тако веровао, веровао би значи у победу злог демона над Христом. Коме онда служи такав свештеник и такав Хришћанин?...” (Владика Николај, Изнад греха и смрти, Глас цркве , Ваљево , 2003 , стр. 150-151) . 3. „Смрт је у природи свега створеног и она не зависи од добра и зла.” „Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно... Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове?” (Рим.7, 21-24). У фусноти дела „Тумачење светог еванђеља од Марка”, читамо да се изрази добро и зло у Јеванђељу не користе у моралистичком смислу, већ имају лично значење: „Добро је све оно што происходи и долази од Бога и што своје постојање заснива на заједници са Богом. Добро, дакле, не постоји као суштина по себи, већ само ипостасно (личносно). Зло је одсуство добра и зло је оно што вуче и нe заснива своје постојање на личности Сина Божијег и кроз Њега у вечној заједници тројичне љубави. Зло је зато безлично и води ка смрти, јер се у злу poстојање заснива на пропадљивости и одсуству заједнице са Богом.” (Св. Теофилакт Охридски, Тумачење светог еванђеља од Марка, Ман. Високи Дечани, 2004, стр. 117) . По речима Владимира Лоског, зло је ушло у свет кроз вољу, оно није „природа него стање”: „За Светог Григорија Ниског зло је болест воље која прави грешку, примајући као добро његов привид. Стога је већ сама жеља да се окуси плод познања добра и зла била грех./.../ Зло постаје реалност само кроз вољу, која је његoва јединствена супстанција: она злу даје извесно биће... Пре него што је кроз вољу Адама ушло у свет земаљски, зло је 'започело' у духовном свету. Воља анђела који су се занавек определили за мржњу према Богу прва је породила зло. Оно заправо представља тежњу воље ка небићу, одрицање бића и творевине Божије, нарочито бесну мржњу према благодати којој се сметена воља жестоко противи. /.../ Грех започиње тек услед 'саглашавања'...” “Грех свој не видим из разлога што још греху служим. Не може угледати грех свој онај који се грехом наслађује, онај који себи допушта да од њега куша, макар и само помислима и саосећањем срца. Грех свој може угледати само онај ко се одлучном вољом одрекао сваког приjатељевања са грехом... Благо души која је угледала грех што се у њој гнезди!... Такво виђење греха свога јесте духовно виђење... Света Црква од Истока учи да се постом и преклањањем колена измољава у Бога виђење греха свога... Благо души која је схватила да је потпуно недостојна Бога, која је себе осудила као свејадну и грешну! Она је на путу спасења, у њој нема самопрелешћења.” (Св. Игњатије Брјанчанинов, Пут прелести и пут смиреноумља, Светигора, Цетиње, 2001, стр.115-118). Архимандрит Рафаил (Карелин) тврди да се у нашем веку у коме живимо, као брана руше моралне препреке греху, представа о греху нестаје: “Зато се учење о првородном греху неопаганима чини као некакав анахронизам који понижава достојанство човека. За њих 'човек' звучи 'гордо', а све што је природно је прелест. То је глас древног паганства. Хришћанство нам је открило да је човек изгубио природност као првоздану чистоту и да се у његову природу укоренио порок, као рђа у железо... Бог је даровао чввеку моралну аутономију без које је немогућ сам појам личности, и зато, будући да је Правда, Он допушта да се у човеку и у човечанству развије потенцијал добра и зла. Христос је на крсту Собом заменио сваког човека који ступа у Цркву кроз Тајну крштења. Христос је носилац пуноте Духа Светога и зато Дух Свети силази на крштаванога... Страшна је тајна греха - то је мржња према Богу... Кад би било могуће спасити грешника без његовог учешћа, без искупљења, освећења, Господ би на самом почетку помиловао Адама и све његове потомке, који су потенцијално у њему... Бог је љубав и у кажњавању Божијем пројављује се та иста љубав, само недоступна нашем разумевању. По речима неких богослова, пакао је последња милост Бога према грешнику. Бог не наказује грешника онако како их кажњава земаљско правосуђе. Он им у вечности даје место које одговара њиховом стању. Либерална свест хоће да претвори метафизички ужас греха у трагедију богоостављености, у - 'божићну покладну причу' са срећним завршетком, да би умирила своју непокајану савест.” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења, Образ светачки, Београд, 2004, стр.330 - 333). Верни народ који је активно укључен у Црквени живот не придаје значај оваквим небулозама које су изнете у наслову овог одељка, „да грех ниjе главни проблем човечанства... Јер сваки православни верник зна да нема спасења без очишћења од греха и без узрастања у благодати кроз Црквена тајинства која нас чине способним за духовни живот. Владимир Лоски пише да је Црква средина у којој се у садашњем животу врши сједињење са Богом, које ће се завршити у будућем веку, после васкрсења мртвих. На том путу грех је највећа препрека: „Сваки грех, па и најмањи... може да помути природу и да је учини непрозирном за благодат. И благодат ће остати недејствена, премда је свагда присутна у људској личности с обзиром да је за свагда сједињена са њом због стицања Духа Светог.... Да бисмо се ослободили сваког прилога греха и непрестано узрастали у благодати, неопходно је да се све више укорењујемо у сједињењу са природом која за своју ипостас има самог Христа”. (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Ман. Хиландар, 2003, стр.135). 4. „Уопште, погрешно је мислити да су људи нешто згрешили Богу и да се Син Божји због тога оваплотио.” „Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска.” (Јак. 3, 15). „А ви, љубљени, сјетите се ријечи које су већ казали апостоли Господа нашег Исуса Христа, јер вам говораху да ће се у последње вријеме појавити ругачи који ће ходити по својим безбожним жељама. Ово су они који стварају раздоре, чулни су и Духа немају.” (Јуд. 17-19). Наши Свети Оци су поучавали да грех настаје погрешним усмеравањем богомданих човекових енергија, након чега је човеком овладала смрт од које се он није могао сам избавити. Даље, у фусноти дела „Тумачење еванђеља по Марку” читамо: „Грех представља трагичан покушај човека да своје постојање реализује на сопственом биолошком постојању, ван заједнице љубави са Богом. У егоцентричној самозаљубљености човек губи слободну личност и постаје индивидуа, која своју слободу не доживљава више као независност од ограничења створене природе, већ као релативну слободу избора понуђених могућности. Последица... је ПАД - губитак личне егзистенције и слободе, отуђење од Бога и васцеле твари. Човеково постојање се своди на борбу за биолошко преживљавање, па човекове богомдане природне потребе (храна, пиће, итд) постају сврха самим себи, односно постају СТРАСТИ. Човеком овладава СМРТ, иако он слепо верује да се против трулежности и смрти може изборити чувањем своје психолошке и биолошке индивидуалности, моралног статуса и положаја у друштву. Једини излаз из овог ћорсокака донео је оваплоћени Бог Логос, који је својој божанскoj природи ипостасно присаjединио људску природу и поново joj дао могућност да постане причасник вечног живота. (Подвукао Н.С.) Својим васкрсењем Христос је победио силу смрти и омогућио нам да постанемо саучесници његове природе у Цркви, која је Његово тело. Заједничарење у телу Христовом - Цркви омогућава пре свега покајање... Човек, који је у свом огреховљеном стању, живео неприродно... почиње кроз покајање у Цркви да живи природно... По Светим оцима грех је пре свега болест органа познања. Зато је опроштај (разрешење) греха ПРОЦЕС ИСЦЕЉЕЊА -терапија. И нема никакве везе са јуридичким oпрaвдaњeм или психолошким ослобађањем од осећаја кривице... У средњевековној западној теологији постепено се изгубило предањско схватање греха и покајања, па се грех уместо БОЛЕСТИ почео легалистички тумачити као увреда Божјег достојанства, која се разрешава давањем одговарајуће задовољштине увређеном Богу. Разрешење од грехова свело се на приземни легализам или на својеврсну магију. Непосредан резултат таквих погрешних схватања јесте готово потпуни губитак свести о потреби духовног излечења као суштинског елемента духовног живота... Међутим, предање Цркве нас учи да индивидуални напори могу само донекле да поправе и цивилизују спољашњу форму понашања, али нису у стању да преобразе његову палу природу и победе егзистенцијалну самодовољност природе, која упорно жели да постоји мимо Бога. Грех је могуће победити само у Цркви, у којој се живот васпоставља као личносна заједница љубави... Свете тајне и подвизи само помажу да се оствари ова заједница, али не могу МАГИЈСКИ, без човековог преумљења (покајања), да отклоне егзистенцијални јаз који између човека и Бога ствара грех. Православни исповедник је зато пре свега духовни лекар који молитвом и поуком приводи покајника Христу, а не службено лице које читањем одговарајућих молитава уклања последице греха и олакшава бреме савести грешника. У данашњој пракси Цркве постоје две једнако опасне крајности: једна је потпуно изостављање свете тајне исповести, потребе духовног руковођења и лечења душе а друга свођење исповести на магијски формализам којим напросто олакшава савест грешника пред примање Светих тајни... Истовремено, причешћивање без одговарајућег подвижничког живота и покајања није ЛЕК БЕСМРТНОСТИ већ бива на суд и вечну осуду... У светотајинском животу Цркве нема магије и принуде већ постоји једино слобода. Човек од Бога добија само онолико колико је своје срце отворио за љубав Божију и превазишао сопствену самодовољност, то јест, колико је у стању да прими благодат коју Бог не условљава никаквим личним заслугама или подвизима, већ је даје по слободној ничим ограниченој љубави.” (Св. Теофилакт Охридски, Тумачење еванђеља по Марку, Ман. Високи Дечани, 2004, стр 67-69). 5. „Напротив, етичке норме се стално мењају и зато посматрање хришћанства из етичке перспективе тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих је теологија која не пије воду, и која не само да је погрешна, него наноси огромну штету цркви, катастрофално је погубна по цркву, разара цркву и има трагичне последице по живот и постојање.” „И човјек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном, и постаде јој сличан.” (Пс. 49, 21). „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће се похулити на Пут истине.” (2. Петр.2, 1—2). По речима Архимандрита Рaфaилa (Карелина) Заповести Старог и Новог Завета су вечни, непроменљиви услови савеза између човека и Бога. „У књигама Старога и Нoвoг Завета, - пише Ирина В. Силујанова, - етика је сакрална, тј. она се схвата као '3акон Бога нашега' (Ис.1, 10) и представља систем закона и морално-етичких постулата који исходе од Бога, а окренути су према човеку... У хришћанској етици 'мера' моралности дата је или откривена сваком човеку у Библијском Откровењу и у 'моралном закону унутар нас' (...) Религијска свест непосредно указује човеку само на стварни циљ његовог постојања на свету, а човек невољно замењује тај стварни циљ оним другим животним циљевима који су за њега нужно пожељни са становишта услова његове егзистенције. Та замена је извор формирања 'правног' односа са Богом.У оквирима правног односа Бог се јавља пре свега као судија човеку који је прекршио заповести, а не као извор човекових тежњи ка божанском савршенству. Читање Светог Писма у православном Предању уверава да Божја воља није у томе да суди човеку према прописаним упуствима... Човеку не треба пуко опраштање грехова, не треба му уговор с Богом који би му пружио наду у такав опроштај, него... преображавање властите природе према Божјем лику, постизање савршенства.” (Ирина В. Силујанова, Православље и савремена медицина, Светигора, Цетиње, 2001, стр. 49-57). Свети Владика Николај, опомињући људе који би хтели да створе нову цркву, пишe да ако би настала нека нова геолошка епоха, с новим типом човека, била би то хришћанска епоха: „Пријатељи моји, ви сте незадовољни постојећом црквом па желите да створите нову цркву, или секту, или пак неку врсту религиозне организације. Како је то детињасто!... Ја знам да ваше незадовољство долази због празнине ових сасуда, а не због њихове ружноће. Добро, онда наспите божанско вино у њих и они ће вас задовољити као сасуди у Кани Галилејској што су задовољили жедни народ за столом. Нико од ових људи, иако су били жедни није ни помишљао да прави нове сасуде већ да што пре испуне постојеће сасуде вином. Сипати вино у сасуде који већ постоjе, то је стварна потреба, драги мој бунтовниче!... Мораш да бираш између гордости и смирења - богаства и сиромаштва духа. Прво значи - бунтовно рушење, а друго -тихо изграђивање... Све империје засноване на људским правима и сили пропале су и морају пропасти. Будућност припада империји светог апостола Павла, јер је она заснована на љубави и служењу. Боље је понизно припадати и најмањој цркви него се гордошћу одвојити од најбоље и највеће цркве (...) Хришћанска етика оличена у радосном служењу и жртви јесте најплеменитији плод стварног веровања у Бога. Најкраћи пут који нашу планету веже са центром свемира, јесте пут који води кроз Христа. То је најкраћи пут, као што је права линија најкраћа раздаљина између две геометријске тачке. Робовање означава обавезно служење. Само човек... васпитан за добровољну службу... стварно је слободан човек... Све друге теорије о слободи су илузија. Слобода која тражи права, а заборавља добровољна служења, доноси непрестану свађу и унесрећава њене присталице.” (Владика Николај, О Европи, Глас Цркве, Ваљево, 2003. стр.127-129). Етичке норме и њихово мењање не можемо доводити у везу сa вeчним Заповестима које су неопходне за вечно спасење човека. Пишући „О Заповестима”, архимандрит Рафаил (Карелин) излаже да је у старозаветно доба био обичај да се заповести извезу на марамама или запишу на пергаменту у знак тога да увек треба да се чувају у човековом сећању и уму: „А у новозаветно доба заповести не треба да буду написане на одећи и на папиру хришћана, већ у сећању њиховог срца. Заповести треба знати напамет... Свети Оци учили су да без испуњења заповести никакав духовни напредак није могућ. Заповести су извор вечног живота... Заповести су прозори кроз које човекова душа треба да гледа свет. Другим речима, у душевној равни човекова пажња према заповестима означава то да он на основу заповести уређује сав свој духовни живот.” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења, Образ светачки, Београд, 2004, стр 79-80). Но, иако се етичке норме стално мењаjу, посматрање хришћанства из етичке перспективе, тј. из перспективе испуњавања заповести Божјих, јесте СУШТИНСКА теологија, која уместо, како је речено „воде”, пије мудрост Божју. Свети Владика Николај пише да су морални проблеми код савремених људи истоветни онима који су побројани у Јеванђељу, побројани и решени: „Такви су проблеми на пример: - однос човека према Богу, однос човека према човеку, однос једне народности прма другој, узајамни однос родитеља према деци и деце према родитељима, брак, богатство и сиромаштво, вредност и потреба рада, однос старешина према поданицима, однос човека према пријатељима и непријатељима, однос људи једне расе према људима друге расе, начин васитања, вредност учења и знања. Ако би се нашао један једини морални проблем у наше дане, који није решен у Јеванђељу, или који се не може решити Јевађељем, онда би требао један додатак Јеванђељу. А ако би Јеванђељу требао ма какав додатак оно не би било Јеванђеље, то jест крма и крманош живота до краја времена... Млади људи треба да знају, да само они људи говоре о новим моралним проблемима, који или не познају Јеванђеље или се боје његове оштрице, па зато траже неко решење лакше и површније од Јеванђелског.” (Епископ Николај, Сабрана дела, Химелстир, 1986, Књига десета, Стр.124.) Свима који тврде да су етичке норме „катастрофалне и погубне по Цркву, да разарају Цркву и имају погубне последице по живот и постојање”, Јеванђеље поручује: „Породи аспидини, како можете добро говорити, када сте зли? Јер од сувишка срца уста говоре. Добар човјек из добре ризнице износи добро; а зао човјек из зле ризнице износи зло. А ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда. Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бићеш осуђен.” (Мт.12, 34-37). Смемо ли, браћо и љубљени оци, затварати очи пред погубним дешавањима у нашој Цркви и нашој стварности у друштву и свету? Може ли се мирно прећи преко најезде лажних учења лажних учитеља који тврде „да је испуњавање заповести Божјих теологија која не пије воду”?! Не знам зашто, али ми управо сада паде на ум један стих, из гимназијских дана, од Ивана Мажуранића, који се пита: „Каква ли је то невоља натјерала орла да зимује међу кокошкама?” Мало напред прочитасмо шта каже Св. Владика Николај, да је Јеванђеље „крма и крманош живота до краја времена”. Стога, треба ли и даље ћутати и гледати своја посла док, газећи „Драгоцени бисер”, разни „новодопци”, и „реформатори” и „екуменисти” под заставом „ПРАВЕ ПРОМЕНЕ” бескрупулозно покушавају да разоре Свету Цркву безочним чињењима и тврдњама да је „вера прошлих векова бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје”?! Један мали део „достигнућа” до којих су нас довели разни безверци, кривоверци и маловерци можемо да сагледамо читајући брошуру: „Утехе Божје у времена смутна”. Утехе су нам дали оци „Хиландарци” са Свете Горе Атонске: „Књига која нам открива вољу Божју и даје поуке како ту вољу вршити је Светo Писмо... Први Срби били су крштени већ у седмом веку, али је њихов завет са Богом запечаћен и потврђен коначно доласком међу њих наjвећег српског свеца, просветитеља и учитеља, Светога Саве, а крвљу запечаћен у Косовском боју, под вођством Светог кнеза (по духу и врлини цара) Лазара. Срби од тада, хтели то или не, у сваком поколењу морају полагати испит верности свом савезу са Господом; у зависности од одговарања на том испиту, њихова садашњост и будућност су светле или тамне, благословене или проклете. Свето Писмо Старога Завета, а нарочито у пророчким књигама, о томе јасно говори управо на примеру старозаветне Цркве, пред-Христовог Израиља, народа Божјег. Ако то применимо на нашу садашњу ситуацију, открићемо много тога значајног што ће бити јасно сваком здравомислећем човеку. У књизи пророка Исаије, Господ преко њега, Свог верног слуге, упозорава Израилце шта ће се десити њима јер су престали да Га слушају. Мада „во познаје господара свога, и магарац jасле господара свога”, људи, највиша створења Божја, неће да чују за свог Небеског Оца. Пре свега, у народу влада потпуна анархија; све друштвене вредности су погажене: „И даћу им кнезове младиће, и деца ће бити господари. И чиниће силу у народу један другоме, и сваки ближњему својему; дијете ће устати на старца и непоштен човјек на поштена” (Ис.3, 4-5). Међу Израиљцима, као и међу Србима данас, поштење се исмева на сваком кораку; криминал је државни „бизнис”, многи привредници се, у већој или мањој мери баве криминалом, на све стране се пљачка и рекеташи. Уз то, Србија, по званичним подацима има 150 000 абортуса годишње (по учењу Цркве, абортус је детеубиство, јер чим се спајањем полних ћелија зачне тело, детиње, зачиње се и душа његова). Ако се овако настави, без икаквог рата, у Србији ће, због губитка трке наналитета са морталитетом, Срби до 2020.године бити мањина (у сопственој земљи.) У Србији има 30 000 наркомана. У Србији има 3 – 5 000 заражених СИДОМ. У Србији се, по видеотекама може набавити најгнуснија порнографија, са приказивањем свих врста изопачености (инцеста, скотолоштва, итд.). Шта чека такав народ, загрдио у безакоњу, који непрестано гази закон Божји и живи по вољи сатане? Чека га оно што се назива КАЗНА БОЖЈА (која је , видимо, већ почела). Најважније од свега је да знамо ово: Свето Писмо о казни Божјој говори веома условно, у складу са људским разумевањем. Бог никога не кажњава директно: Он само допуштa, повлачећи Свој покров са безаконика, да зли људи жању оно што су са ђаволом сејали. У тексту „Зашто Бог не спречи рат?” Владика Николај читаоцима ставља до знања да Бог сваком човеку омогућује да буде творац мира у себи и око себе испуњавајући Његов свети закон, који и јесте закон мира: љубав према Њему Животодавцу и љубав према ближњима. Није Бог крив када Га људи не слушају, па због мржње пакла у својим душама, почињу међусобно да се кољу и убијају... „Тужиће земља и опасти, изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћи ће главари народа земаљскога. Јер се земља опогани под становницима својим, јер преступише законе, измјенише уредбе, раскидоше завјет вечни. Зато ће ПРОКЛЕТСТВО ПРОЖДРИЈЕТИ ЗЕМЉУ, и затрће се становници њезини; зато ће изгорјети становници земаљски, и мало ће луди остати.” (Ис. 24, 4-6) ... Годинама су се Срби свађали са Богом; годинама су се надметали у ружењу Православља, вређању епископа и свештеника (а после Другог светског рата преко 300 свештеника српски комунисти су својом руком убили), рушењу својих храмова и олтара (у Црној Гори, на Кордуну, Банији, у Лики, па и у другим крајевима). Било је места где су терали свештенике да „служе опело” Богу... А сад, враћају ли се сад Богу? Помало, мање него што би морали. Колико пута се чује највећа хула на уста оних који су десетлећима брбљали да је „религија-опијум за масе”: „Да има Бога, не би нас овакво зло снашло”. Пророк Исаија таквима вели: „Тешко ономе који се свађа са Творцем својим; цријеп са другим цријеповима нека се свађа; али хоће ли ко рећи Лончару својему: шта радиш?”(Ис.45, 9). А у књизи пророка Јеремије слично се сведочи. Мушка поквареност води у пропаст: „Јутром су кад устају као товни коњи, сваки рже са женом ближњега својега. Зато ли нећу походити, вели Господ, и душа Моја неће ли се осветити таквом народу?”(Јер.5, 8-9). Богаташи који неправедно стичу, тлачећи сиротињу, приносе своје зло на ону хрпу која доводи до казне Божје. „Као крлетка пуна птица, тако су куће њихове пуне преваре: зато посташе велики и обогатише се. Угојише се, сијају се, мимоилазе зло, не чине правде ни сирочету, и опет им је добро, и не дају правице убогима. Зато ли нећу походити? - вели Господ, и душа моја неће ли се осветити таковом народу?” (Јер.5, 27-29). Крваве ратне катастрофе последице су умноженог безакоња: „И куће ће њихове ПРИПАСТИ ДРУГИМА, И ЊИВЕ, И ЖЕНЕ, кад махнем руком Својом на становнике ове земље, вели Господ. Јер од малога до великога сви се дадоше на лакомство (отимање, неправедно стицање, гомилање богатства, нап.прир.), и пророк и СВЕШТЕНИК, СВИ СУ ВАРАЛИЦЕ, и лијече ране народа мојега овлаш, говорећи: МИР, МИР, а мира нема (погледај, читаоче наслове новина, садржаје ТВ и радио програма, нап. прир.).” Еда ли се постидјеше што чинише гад... НИТИ СЕ ПОСТИДJEШE, НИТИ ЗНАЈУ ЗА СТИД; зато ће попадати међу онима који падају; кад их походим, попадаће, вели Господ “ (Јер.5, 12-15)... Срби су се годинама клањали америчким идолима, и још им се клањају: америчком начину живота и мишљења, америчкој рок музици, америчким филмовима, америчким фармеркама, америчкој кока-коли... За многе од њих Америка је до дана данашњег идеал: рај за тупо ситне потрошачке душице које не виде даље од носа и стомака. Зар је случајнo што је Господ баш Американцима допустио да нас нападну и поражавају на све могуће начине, да бисмо већ једном престали да се дивимо својим унесрећитељима? Али, и даље, авај, мали број људи међу Србима о томе размишља, а турбо-фолк певаљка пева: „Кока кола, марлборо, сузуки, дискотеке, гитара, бузуки. То је живот, то није реклама, Ником није лепше него нама.” Док је мученички народ у Босни и Херцеговини и Крајини гинуо, у Србији су се на све стране веселили, скупљали под вашарским шатрама и предавали свим могућим врстама лудости. Уместо покајања, лудачко весеље; уместо суза и молитве за опроштај, свадбене баханалије и испраћаји у војску. Опет чујмо Исаију, тестером преструганог истине ради: „И зва вас Господ над војскама у онај дан да плачете и ридате искубете косе и припашете костријет, а гле, радост и весеље, убијају говеда, кољу овце, једу месо и пију вино, говорећи: ЈЕДИМО И ПИЈМО, ЈЕР ЋЕМО СУТРА УМРИЈЕТИ (зар то није она новокомпонована песма: „Узми све што ти живот пружа, / данас си цвет, сутра увела ружа”, нап.прир.). Али Господ над војскама јави ми: НЕЋЕ ВАМ СЕ ОПРОСТИТИ ОВО БЕЗАКОЊЕ ДО СМРTИ, вели Господ, Господ над војскама” (Ис.22, 12-14) А за то време разне Миље и Ваве лажу и обмањују народ, причајући му бајке о миру и напретку и благостању. Преко пророка Јеремије опет говори Господ: „Овако вели Господ над војскама: не слушајте шта вам говоре пророци који вам пророкују; варају вас, говоре утваре својега срца, не из уста Господњих. Једнако говоре ОНИМА КОЈИ НЕ МАРЕ ЗА МЕ (дакле, непобожном народу који не иде по закону Његовом, нап.прир.): Господ је рекао: имаћете мир; и свакоме који иде по мислима срца својега говоре: неће доћи на вас зло(...). Ево Ме на те пророке вели Господ, који дижу језик свој и говоре: Он вели.” (Јер.23, 16-17;31)... Свети Сава је држећи Беседу о правој вери на Спасовданском Сабору у Жичи 1221. када је свог брата Стефана крунисао за првог српског краља, молио сународнике да се, „положивши сву своју наду на Бога, држе пре свега вере Његове”, тј. Православља. Данас се, са некад свете српске земље, земље освештане крвљу толиких мученика, у небо над Србијом дижу „молитве” преко шездесет секти, од суботара и Јеховиних сведока, преко Харе Кришне и будиста, до разних окултиста и сатаниста. Како је могуће да буде добро народу који дeцу није научио Христу, па се сад та иста несрећна деца обраћају Кришни, Буди, разним гуруима и црним магoвима? „Ој кукавно Српство угашено”, закукао би, са Владиком Његошем, сваки побожан и поштен човек, гледајући шта се дешава свуда око нас. Погазили смо завет Светог Саве и Светог кнеза Лазара, завет са Христом за нас распетим и васкреслим. Зар је чудо што смо погажени?” (Цитирани текст је прештампан из „Хиландара”, листа манастира Хиландар на Светој Гори /Божићни број 1995/96 г./). Очигледно нам је да се „етичке норме стално мењају” и докле ће то ићи у „есхатону”, и докле ће нас Господ oвакве трпети?! Докле?” Докле, поново питамо заговорнике „ПРАВИХ ПРОМЕНА”, реформаторе, екуменисте и разне друге новотаре, одступнике од праве вере - Православне? 6. Испуњавање заповести Божјих није циљ хришћанства, оно не може решити проблеме, него нас само још више заглибљује у њих и ствара око нас врзино коло.” „А циљ заповјести јесте љубав од чиста срца и савјести добре и вјере нелицемјерне, од чега неки одступише и скренуше у празнословље. Желећи да буду учитељи закона а не разумеју ни шта гoворе ни шта тврде.”(1-Тим.1, 5-7). Апостол Павле je поучио следбенике шта је циљ - Заповести, а Свето Писмо нас упућује да се чувамо греха, да имамо Страх Божји и да испуњавамо Заповести: „Главно је свему што си чуо: бој се Бога, и држи заповести Његове, јер је то све човеку. Јер ће свако дело Бог изнети на суд и сваку тајну, била добра или зла.” (Књ.проп. 12, 13-14). На претходним страницама је довољно писано о циљу хришћанства, тј. о главном циљу сваког хришћанина, а то је уподобљавање Божанству, или обожење. Неoспорно је да се у врзином колу нaлaзи сваки онај ко тврди да се из тог „глиба” погибли може извући без испуњавања Заповести. О томе јасно и кратко пише Св.Василије Велики: „Узевши, дакле, Божанствено писмо, у Старом и Новом Завету налазим да се непокорност Богу састоји у једном кршењу ма које заповести, а не у мноштву /грехова/, нити у њиховом значају. Осим тога налазим да је за сваки преступ суд Божији једнак... И зашто то помињем? Када чујем страшну Божију пресуду, која се изриче човеку који из незнања прекрши само једну заповест, ја не знам како да се довољно уплашим величине гнева. Ако је тако тешко неумољива пресуда због грехова из незнања... шта да се каже о онима што греше свесно или о онима који сличне људе остављају на миру?” (Свети Василије Велики, Трагом јеванђелског подвига, Ман. Хиландар, 1987. стр.10-11). Погледајмо шта о испуњавању Заповести пише у Јеванђељу: „И гле, неко приступи и рече му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вјечни? А он му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. А ако хоћеш ући у живот држи заповјести.” (Мт.19, 16-17). Дакле, испуњавање заповести јесте циљи услов за улазак у Царство небеско. Потврду за ово налазимо и код Светог Владике Николаја: „Који су, дaкле, услови за улазак у Царство, или у живот вечни? Држати заповести. Које заповести? Све; прво оне које забрањују зло чинити, па онда оне које наређују добро чинити, према речи пророчкој: уклони се од зла и сотоври добро (Пс.33, 14). Прво треба дакле, уклонити себе од зла и зло од себе, па тек онда оспособити се за творење добра. Зато Господ и истиче прво негативне заповести па онда позитивне, а не по реду, како су преко Мојсија објављене. Не убити, не прељубити, не украсти, не сведочити лажно -то су негативне заповести, које значе уклањање од зла... Док се прве не испуне друге се не могу испунити.” (Владика Николај Омилије, Линц-Аустрија, 2001, стр.175-176). Архимандрит Рафаил (Карелин) у есеју „О заповестима” пише: „Сама вера је исцељење душе, њено обнављање и враћање првобитнoj лепоти богосличности. Господ је створио душу човека као дивну песму у Своју славу -у славу Бога и Творца. Грех је нарушио њену хармонију. У испуњавању јеванђељских заповести душа поново стиче своју целовитост, њене способности, осећања и силе обједињене благодаћу поново почињу да звуче као небеска песма. Због тога само у живљењу по заповестима душа стиче потпуни спокој, само кроз њихово испуњење отклањају се унутарње противречности. Нарушавање заповести, живљење по стихијама света и њиховим схватањима јесу мучни дисонанси људске душе. Спокој који је открило Јеванђеље јесте хармонија душевних сила и хармонија саме душе с Богом.” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења , Образ светачки , Београд, 2004, стр.88-89). 7. „То је погрешна вера прошлих векова, која је бацила хришћанство на маргине цивилизације и историје, и због које је хришћанство изгубило важну улогу у друштву” „Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска.” (Јак.3, 15). „Уста твоја умножише злобу, и језик твој плете лукавство.”(Пс.49, 19). Свети Владика Николај пише да има људи који потцењују све што је старо, а прецењују све што је нoвo, међутим: „Врло је опасно искључивати било старо, било ново... Господ наш Исус Христос често је речима похвале говорио и спомињао имена старозаветних отаца... као и осталих пророка. Он није омаловажавао закон да преко Мојсија. Он је одлазио да се моли Богу у величанствeном Соломоновом храму, мада је прорекао његово разорење. Он је поштовао и хвалио старе обичаје и законе, а сам је дoнео нове дотад непознате и нечувене. Све ризнице од почетка до краја Његове су. Његов је Стари и Нови Завет. Његове су све ризнице света, видљиве и невидљиве. Његове су све моралне и духовне вредности у свим покољењима од првог до последњег. Он је власник свих добара света. Историја света је Његова изложба старих и нових чуда. Он је сишао са неба да спасе и живе и мртве, јер и једни и други су Његови... Показао је савршен пример целом човечанству, како се старе и нове вредности могу у животу остварити у идеалном јединству и хармонији... Ако се сада вратимо Хришћанској цркви као Божјој породици и као духовном телу Христовом... запажамо да део кривице за садашње стање сноси и наша источна и ваше западне, англиканске и епископске цркве. Неки од вас мисле, да смо ми источњаци неразумни домаћини, који износе из своје ризнице само старе ствари, без ичег новог... Истина је да смо ми обазриви према свакоме мењању и прилагођавању, „духу времена”. Истина је да се ми врло често држимо једног вечног Духа Светог, који надахњује и управља нашом црквом од апостолског времена до сада... Ми поздрављамо ново духовно искуство, али га сравњујемо и оцењујемо према старом пророчком, апостолском, светитељском и мученичком искуству. Свакако, једна генерација може да се разликује од друге у спољашњим променама, у различитим временима и просторима, али Дух истине мора бити исти заувек. На пример, постоје људи који сањају снове, имају визије... или добијају сигнале и позиве из невидљивог света. Сва ова натпиродна искуства могу бити истинита или лажна. Могу бити или од Бога или демонска кушања. Упоређујући ова искуства са старим сличним јављањима која се описују у Светом писму... свештеници су препознавали истинита од лажних. Нова ризница се упоређује са старом ризницом... Као што знате, ми у источној цркви дубоко верујемо у Божја чуда. Ми имамо дoвoљнo и разлога и доказа за то. Нове доказе Божје милости и снаге ми непрекидно додајемо старим искуствима Цркве кроз последњих деветнаест столећа, па и пре тога... Ми увек желимо да будемо у вези са нашим црквеним оцима, без обзира како су и где они живели. Ми се плашимо одвајања од њих, јер они и ми сачињавамо једно исто велико Тело Господа нашег Исуса Христа. Они су ми, а ми смо они. Старо и ново, спојено заједно и учвршћено Светим Духом, чини кроз сву вечност Цркву Божју неисцрпном ризницом непропадљивог блага.” (Владика Николај, Знамените беседе, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр.145-147). На другом месту Св.Владика Николај беседи да Црква увек стоји изнад овоземаљског света, јер зна ко је Господ, док остали свет не зна: „Када званичне цркве не би имале никакву другу заслугу осим те што су сачувале Христа као благо читавог света, довољно је да им будемо благодарни. Цркве могу нестати, али ЦРКВА никада неће, jер нису цркве дело Христово, већ ЦРКВА. Штавише, ако цркве нестану као институције суштина Цркве не може ишчезнути.” (Владика Николај, О Европи, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр.125). Погрешно је веру прошлих времена називати „погрешном”. И какву би другу улогу у друштву требало да има хришћанство, осим ако се не мисли на „ПРАВЕ ПРОМЕНЕ”, односно да „морамо да се на неки начин поправимо, реформишемо... Ово је врло битно данас када имамо у виду тенденцију наше културе ка стварању глобалне заједнице...”(Зизјулас). Изгледа да аподигма у наслову овог одељка отвара „нешто од проблема и трагања модерног човека, али увек дајући виђење будућности света у есхатону...”(Јоанис Д. Зизиулас, Искон, бр.6, 10/9/2003, стр.З-5, http://www. iskon. со.уu/6/zizjulas_с.html). О тековинама незнабожачке цивилизације већ је било доста речи на претходним страницама овог рада. А што се тиче улоге хришћанства у друштву, по речима Св. Теофана Затворника, суштина је у одрицању oд света истински верујућих ради задобијања благодати Божје: „И кроз сва времена и у свим местима ово није давао друштвени живот, ма колико он био на високом степену... није могао дати задовољења срцу, зажелевшем највише - неземно... А ово зашто? Зато што такви не примају духа света овога, већ Духа, Који је од Бога (1. Кор. 2, 12). Дух је од Бога и вуче ка Богу.” (Св. Теофан Затворник, Писма вечног спасења, Линц-Аустрија, стр.113). Свети Теофан Затворник на другом месту објашњава зашто је потребно да Православни верници избегавају понашање по обичајима и нормама незнабожачког друштва: „У последњем случају онај ко буде захваћен вртлогом обичаја и друшвених норми неизбежно постаје њихов роб, и без обзира на сву тежину ропства, остаје у том положају без поговора. Ко живи по законима овога света, роб је његовим обичајима и духу. Али и онај ко чист долази у додир са светом неминовно бива прожет његовим духом и убрзо се изједначава са осталима, јер су обичаји и норме овога света стихије које у нама образују греховни, страсни, богоборни дух, будући да ни сами не представљају ништа друго до опште прихваћене страсти.” (Св.Теофан Затворник, Пут ка спасењу, Светигора, Цетиње, 1996, стр.198). Истинске вернике, стога, не занимају учења неке „нове Црквене догматике”. Јер, нама су Свети Апостоли и Свети Оци оставили у наслеђе исправно учење о бесмртности душе, Васкрсењу, Страшном Суду, Смаку света, рају, паклу... и други есхатон „не знамо”. 8. „Не треба усмеравати веру ка таквој прошлости у којој се помињу грех, страдање, крст, искупљење, опроштај, морална чистота и испуњавање заповести Божјих, него ка будућности (есхатону) у којој ће се помињати само благодарност (Евхаристија).” „Не будите каo коњ и мула, који немају памети. Уздом и жвалама зауздаћеш вилице њихове, оних који се не приближују теби.” (Пс. 31, 9). „Без будалах тупога погледа, /би л' умови могли блистат св'јетли?/ Свемогућство светом тајном шапти/ само души пламена поете.” (Владика Раде) Ипак, православни хришћани који се напајају из светачких извора не следују измишљеним бајкама, већ обраћају пажњу на оно што у посланицама објавише свети и славни апостоли: „Јер вам не објависмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа сљедујући измишљеним бајкама, него смо сами били очевидци величанства његова. Јер он прими од Бога Оца част и славу када му дође овај глас од величанствене славе: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи. И овај глас чусмо ми како сиђе с небa, док бијасмо с Њим на гори светој. И имамо најпоузданију пророчку ријеч, и добро чините што пазите на њу као на свјетилник који свијетли у тамном мјесту, докле Дан не осване и Даница се не роди у срцима вашим. И ово прво знајте да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаjе човјечјом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божји људи.” (2. Петр. 1, 16-21) Дакле, у наслову се тврди да испуњавање заповести Божјих није циљ хришћанства. Ако и није циљ хришћанства, јесте циљ сваког благочестивог хришћанина. Нама је познато да коначни и истовремено највиши циљ јесте - ОБОЖЕЊЕ, које се може постићи једино посредством благодати. А благодати нема тамо где се не испуњавају заповести Божје. Тако су поучавали Свети Оци наше Свете Цркве тако нас уче и наши данашњи манастирски оци -духовници! „Данас је почело, -пише архимандрит Рафаил (Карелин), -да се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима (односно да су она сама довољна за његово спасење). Oвдe су померени акценти. Ако се раније говорило да Бог спасава човека, у данашњу представу се све више усађује мисао да човек сам себе спасава, а Бог му даје вечни живот као обавезну награду за његов труд. Ако се савремени човек упита шта је вечни живот, он ће рећи: 'То је рајски живот, то је место дивне лепоте и вечне радости, то jе место и стање у којима су укинути свако зло, смрт, трулежност, несклад, у којем ништа не помрачава људску душу; вечно пребивање тамо где пребивају Анђели и свети и у које Божанство нисходи Својом неизрецивом светлошћу.' И овде су померени акценти: вечни живот је место блаженства и стање које се карактерише као радост душе. Међутим, овде је пропуштено нешто веома важно, а то је: Бог не даје само Своје, што само по себи већ превазилази људски разум, већ даје Себе Самог, чини човека богом по благодати. Пред овим даром сва људска дела не могу да не изгледају бесконачно мала... овде је тајна мистичне љубави Божанства према људској души... Трагедија савремених хришћана састоји се у томе што они траже Божије као своје наслеђе, али не траже Самог Бога као извор вечног живота. Њима је несхватљиво шта значи постати Бог по благодати. Не схватајући, они то ни не желе. Они желе само повратак изгубљеног Едема као предивног врта где цвета небеско цвеће, где нема страсти и смрти. За њих добра дела постају својеврсна гаранција за добијање вечног блаженства. Међутим, тајна оваплоћења Сина Божијег, тајна искупљења - не само као повратак у безгрешно стање, већ и као пут душе ка Богу кроз удеоничење у Његовој Божанској светлости, кроз усхођење и озарење, кроз улажење у Божански живот, пут вечног бесконачног богоуподобљења је нашим савременицима несхватљив... На Крсту је Господ нас заменио Собом. У црквеним Тајнама Дух Свети припрема људску душу за нови живот кроз сједињење с њом, сразмерно њеној припремљености за ово сједињење. Спасење је велики дар, а савремени човек гледа на њега као на нешто обавезно и као на нешто што одговара достојанству самога човека... Тајне Цркве за своју основу имају искупитељску жртву Христа Спаситеља. Господ је, заволевши нас још пре нашег постојања, испунио све како би нам даровао не само Своја неизрецива добра, већ и Себе. Спасење Он види као одраз Свог неизрецивог образа, у спасенима пребива као у живим, бесмртним, нерукотвореним храмовима. За њих је Он све - почетак и крај. Без освећења благодаћу спасење није могуће... За спасење је потребан преображај човека. Овај преображај Духом Светим почиње на земљи у Цркви, и с преласком у Цркву Небеску не завршава се никада. Само благодаћу Духа Светог, Који делује у Цркви, човек може да постане бог по благодати у вечности.” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења, Образ светачки, Београд, 2004, стр.140-042). Верни народ ће, свакако, усмеравати веру ка будућности (есхатону),али ћемо је усмеравати и ка таквој прошлости величанственог јеванђељског предања, а нарочито речима Господа и Спаситеља нашег: „ А њима рече: Ово су ријечи које сам вам говорио још док сам био с вама, да се мора све испунити што је о мени написано у Закону Мојсијеву и у Пророцима и у Псалмима. Тада им отвори ум да разумеју Писма. И рече им: Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и васкрсне из мртвих трећега дана, и да се у његово име проповиједа покајање и опраштање гријехова по свим народима, почевши од Јерусалима. А ви сте свједоци овоме. И ево, ја ћу послати обећање Оца својега на вас... И изведе их напоље до Витаније, и подигнувши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узносаше се на небо.” (Лк. 24, 44-51). 9. „И у Православној Цркви има епископа чија је вера окренута ка прошлости, и то је негативна димензија, али срећом има и оних који су окренути ка будућности и то је позитивна димензија.” „Имајући, дакле, Првосвештеника великога, који је прошао небеса, Исуса Сина Божиега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.” (Јевр.5, 14). Свети Кирило Јерусалимски пише: „Ако чујеш да Епископи устају против Епископа све до крви, клирици против клирика и мирјани против мирјана, не смућуј се, јер је то претсказано у Писму. Немој гледати на то што се збива, него на оно што је написано. Јер макар ја, који те поучавам, и пропао, ти нећеш пропасти заједно са мном! Mоже и слушатељ бити бољи од учитеља, и да буде први онај што је касније дошао. Јер Владика прима и оне који долазе у једанаести час. Зашто се чудити што међу Епископима долази до омразе, када се и међу Апостолима нашао издајник? Али овај знак се не односи само на управитеље у Цркви, него и у свијету. Јер Христос каже: 'И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих.' Може ли се ко од главара похвалити да има нелицемјерну љубав према ближњем?...” (Уочи Другог доласка Христовог, Светигора, Цетиње, 1995, стр.26.). О томе какви треба да буду епископи пише апостол Павле: „Јер епископ као Божји домоуправитељ треба да је без мане, не самовољан, не гневљив, не пијаница, не убојица, не лихвар; него гостољубив, доброљубив, мудар, праведан, побожан, уздржљив; који се чврсто држи истините ријечи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покорити оне који се противе. Јер има много непокорних, празноречивих и обмањивача, особито који су из обрезања, којима треба уста затворити, који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечистог добитка.” (Титу 1, 7-11). „Дејства која исходе из епископске власти, - пише Владимир Лоски, - имају обавезујући карактер, будући да епископ делује по власти коју му је дао Бог: потчињавајући се његовој вољи, ми се потчињавамо вољи Божијој. Ипак, у реченоме је неизбежан и лични елеменат. Наиме, уколико лично није стекао благодат и уколико му разум није просвећен Духом Светим, епископ може да делује под утицајем људских побуда и може да греши у вршењу власти коју му дао Бог. Несумњиво, он ће пред Богом понети одговорност за своје поступке, који уосталом немају мање објективан и обавезујући карактер, изузев у случајевима када поступа против канонских правила, тј.кад није у сагласности са општом вољом Цркве. Тада он постаје виновник схизме и себе поставља изван црквеног јединства. Одредбе сабора такође изражавају сагласност обе воље у Цркви. Стога први сабор, апостолски сабор, који је образац свих црквених сабора, пред своје одредбе наводи формулу: 'Јер угодно би Светоме Духу и нама' (Дап.15, 28). И уколико сабори сведоче о предању у својим обавезујућим и објективним решењима, истина коју сведоче се потчињава канонским формама... У католичанскости (саборности) Цркве се, дакле, њен христолошки аспект спаја са пневматолошким: влашћу коју је добила од Христа, Црква УТВРЂУЈЕ оно што ОТКРИВА Дух. Способност, пак, да одређује, изражава и заокружује у тачне догматске формуле тајне које су непостижне људском уму припада христолошком аспекту Цркве, који је заснован на Оваплоћеву Слова.” (Владимир Лоски, Оглед о мистичком богословљу Источне Цркве, Манастир Хиландар, 2003, стр 140-141). Не бих знао да објасним шта значи „вера окренута ка прошлости као негативна димензија”, једино знам да смо ми Православни верници „литургичари” и те како поносни на наше епископе чија је вера окренута ка прошлости, ка исконској традицији Цркве и учењу Светих Отаца. До неба смо им захвални као нашим „добрим пастирима”, и поносимо се њима као светлозарним лучоношама на путу Истине! И опет нас апостол Павле упозорава да морамо бити марљиви према ономе што чусмо, да не скренемо: „Јер, ако је ријеч казана преко анђела потврђена, и сваки преступ и непослушност доби заслужену казну, како ћемо је ми избећи ако не маримо за тако велико спасење, које отпоче проповиједати Господ, а потврдише га међу нама они који су чули, што и Бог посвједочи знацима и чудесима, разним моћним делима и радовањем Духа Светога по својој вољи.” (Јевр.2, 1-3). Битно је да маримо за спасење своје душе, и да не хајемо за лажну „слободу” и лажну „љубав” што нам у задње време проповедају неки нови учитељи Цркве, који се „по делима распознају: „Прва слобода, -пише Радмила Воиновић, -за коју се ђаво бори је модерна верска толеранција. Она је прокрчила широк пут за младе ка сатани! То је једносмерни пут, јер покушајте већ сада да кажете нешто против екуменског покрета.... Бићете уништени!.. Светско зло ће, кроз своје новине, радио и телевизију, нападати и исмевати Православну Цркву... извргаваће руглу свештенство, обреде и православни начин живота. Убациваће у Цркву хиљаде, по духу туђих, лукавих... агената, рушитеља Православне Цркве.” (Радмилa Воинович, Тајна Русије и тајна безакоња, Пут умекшање злих срца,' -1 Нови Сад, Maн. Праскавица, Свети Стефан, 2006, стр 55). Нажалост, све горе речено, па и горе од тога, је постало наша сурова стварност. Како нам се само непријатељ подсмева! У фусноти зборника радова „Православље и савремена реформација (Обновитељство)“ пише: „Тренутно је велика саблазан за верујући православни народ у Србији... јер никоме није јасно зашто се од неких епископа не прихвата саборна одлука (поменута у предговору књиге) о неувођењу промена у богослужењу. Од њима потчињених свештенослужитеља чују се заиста невероватни коментари: 'Шта знају старе владике?' или 'Зашто се толико позивате на ту одлуку? Па неки од владика нису у животу прочитали ни 20 књига. Видећемо вас кад будемо имaли већину у Сабору!' -заиста небивали „теолошки” аргументи. Ови свештенослужитељи својим изјавама потврђују да немају страха Божјег, нити вере у Божју вољу, нити свести да Црквом управља Дух Свети преко Архијерејског Сабoра. Питамо се да ли се може сматрати канонским неки други Сабор и његове одлуке који би били у супротности са већ донетим одлукама које обавезују све свештенослужитеље? А ако би реформатори кроз неко време заиста добили већину на Сабору (мимо вoље Духа Светога, већ показане на октобарском заседању Архијерејског Сабора СПЦ) и донели некакве другачије одлуке у смислу увођења промена у богослужење, зар их то не би довело у раскол са васељенским Православљем? Оци и браћо, зауставите се док још није прекасно! Прeклињемо!” („Православље и савремена реформација (Обновитељство)“ Зборник радова, Крагујевац, 2007, стр.59). Просто невероватно изражавање појединих свештенослужитеља о епископима! Очигледно је да ту недостаје и основна људска култура и елементарна пристојност. Нека им, за поуку, послужи достојанствена изјава Владимира Димитријевића, који је иако лично погођен, испољио високу смерност и достојанство: „Ако неко мисли да ћу причати против епископа, и такав греши. Јер, ја знам шта је епископска власт у Цркви Божјој, као што каже Посланица Источних патријарха из 1848 године: 'Без епископа ни Црква не може Црква да буде, већ ни да се зове, као ни хришћанин хришћанином. Јер је епископ, као наследник апостола који је полагањем руку и призивањем Духа Светога, обилан извор свих Тајни Васељенске Цркве којима се задобија спасење. Епископ је исто толико потребан за Цркву колико и дисање за човека и сунце за живи свет.'“ (Владимир Димитријевић, Последње предавање бившег вероучитеља, Чачак, 2008.) Сведоци смо чињенице да, и међу нама, „устajу епископ против епископа”, али ни међу свештеницима, изгледа, није боље стање. О томе се увелико пише, а још више препричавају разни трачеви. Разуме се да због тога непријатељ ђаво ликује и подсмева нам се, а верном народу, коме је стало до спасења сваке душе -плаче се !И лијемо потоке суза! И молимо Господа да нам се смилује. Речено ћемо илустровати кратким одломком из једног озбиљног и врло цењеног црквеног билтена. Реч је о једном чланку у листу епархије дабробосанске „Дабар” (билтен манастира Добруна бр 29) у коме, о односима између свештеника, између осталог, пише: „Кад је Господ Исус Христос, вели јереј Драган Матић, - послије Тајне вечере, измеђи осталог говорио својим ученицима: „Заповјест нову дајем вам: да љубите један друге, као што ја вас љубих да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 34-35)“... Апостол Павле у својим посланицама велику предност даје међусобној љубави међу вјернима, а поготово свештеницима. Он каже: 'Из љубави служите једни другима. Јер се сав закон испуњава у једној ријечи, у овој: Љуби ближњега свога као себе самога (Гал.5, 13-14)...Христос је из превелике љубави према човјеку претрпео страдање на крсту и побиједио смрт и ђавола својим васкрсењем ради нашег спасења... Многи кажу да је друга страна крива за њихове односе, можда су у праву. Мислим да ипак требају да и себе преиспитају да ли можда и они сами нису допринијели таквом стању. Али опет треба да се запитају да ли имало доприносе да дође до мира. Јесу ли спремни да и они понесу дио одговорности за немир, или можда, што је највероватније, очекују да друга страна мора да им се извини за своје поступке који су довели до несугласица... Мислим да свештеничка неслога почива највише у: завидности, надутости, гордости, неподношљивости итд. Зар се често код свештеника не јављају ова четири, а и многи други грехови? Најчешће завиде један другоме на унапријеђењу, одликовању, па чак и на додјељеној парохији. Мислећи да су дотичну, да назовем награду, заслужили они а не колега. Можемо често примјетити и гордост и надутост, уздизање себе изнад других, хвалећи се својим знањем у разним областим,а као и својим врлинама. Љубав не завиди... И на крају: 'Обуците се, дакле, као изабраници Божји, свети и љубљени у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, подносећи један другога и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства.' (Кол.3, 12-14)“ (Дабров информатор 29). 10. „Студенти Теолошког факултета требало би да буду на страни позитивне есхатолошке димензије, да стражаре над њом и да је потенцирају као исправну. Јер, ако она нестане, и студенти ће за то сносити одговорност.” „Јер многи, за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов је крај погибао, њихов Бог је трбух и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско.” (Филип.3,18-19). „Господе, спаси! Господе, поведи добро!” (Пс.117,25) Питам се: - Да ли „позитивна есхатолошка димензија” (окренутост ка будућности) подразумева неку нову догматику у којој нема места за веру „прошлих векова” у: бесмртност душе, васкрсење, Страшни суд, Смак света, мучење у паклу, вечно блаженство у рају и остало што нас очекује у есхатону? Или је учење Светих Отаца „теологија која не пије воду”? Или ће бити да се и у нашој СПЦ, на „широм отворене двери” уводи и спроводи „богослужбено новачење” по речима руског изучаваоца обновитељства Сергеја Носова, који, између осталог, набраја новотарије: „Богослужење на говорном језику, укидање иконостаса, или служба уз стално отворене царске двери, читање наглас тзв. Тајних свештеничких молитава, причешћивање мирјана на свакој Литургији без поста и, пожељно је, без исповести - све су то богослужбена новачења.” (Банатски весник, број 3-4, Вршац, дец. 2006.) Архимандрит Рафаил (Карелин) пише да се код садашњих хришћана снизио духовни ниво и укљученост у црквени живот, те се Црква од очигледне реалности претворила у проблематику: „Екуменизам у својој основи јесте губитак схватања Цркве као живог организма и тражење спољашње (привидне) сличности међу конфесијама као одређене ритуално-догматске статике. Екуменистичке молитве јесу коло у коме живи плешу са мртвацима: у загрљају живога мртвац остаје мртвац, њему се за време тог необичног... плеса не враћа живот, али ће живи бити заражен отровом леша. (Разуме се, говорили смо о заједничком, међуконфесионалном учешћу у Светим Тајнама,а не о општењу међу људима.) Двадесети век је век претежно еклисиолошких јереси. Овај век је породио „талентоване прејемнике” древних јересијарха, али није дао богослове који би по узвишености свог духовног живота могли да се упореде са древним учитељима Цркве. Зато заштитници Православља често сами прибегавају аналитичком истраживању Цркве: њеном растављању и рашчлањивању на делове и фрагменте на периоде и друштвене околности,то јест методу плитког рационализма - језику својих противника... Чини нам се да је болна тачка у савременој еклисиологији питање које је већ одавно решено, али jе поново постало проблем: о причасности или непричасности јеретика благодати и о могућности спасења ван Цркве...” (Архимандрит Рафаил (Карелин), Умеће умирања или уметност живљења, Образ светачки , Београд, 2004 , стр.239-240). У представци СА Сабору СПЦ-е, Епископ Јефрем Бањалучки пише о новот-рењу које се на велика врата увукло у неке наше Богословске школе: „Свеједно, да ли свјесно или несвјесно, произведен је антагонизам и подвојеност међу богословима и студентима... Евидентно је да су коловође новотарења у нашим духовним школама управо они наставници који су мало или нимало теолози и који су као неофити заузели висока мјеста у нашој просвети. Узалуд их њихове „мецене” називају „студиозним”, они су ипак фатални за садашњост и будућност наше Цркве. Наши свештеници су збуњени и разапети између сопствене савјести, свештеничке заклетве и обавезе послушности према Архијереју. Неки су већ жртвовани и осуђени без суда. Код других је из страха произведен поданички менталитет - владају се по опасној и неприхватљивoj девизи „ћути и удени се”... Ако се хтело нешто реформисати онда је требало полазити од себе -нашег приступа Св. литургији, а за то је било довољни пажљиво је читати и усвојити „Извјестије учитељноје” које се дотиче свих сфера живота и припрема свештенослужитеља који намјерава богослужити. Нажалост, млађе генерације свештенослужитеља, једва да су чуле, а још ређе читале и у литургичкој припреми примјењивале ово свеобухватно правило које је на волшебан начин нестало из новог српског службеника. Да ли баш случајно? Можда, али прије ће бити зато да би се „поправила и исправила” Св. Литургија, а не онај који је служи -свештенослужитељ... Са каквом и зашто баш сада, кренуше самозвани реформатори у склањање и занемаривање онога што је наше... и почеше уводити туђинштину, нама страну и неприхватљиву? Сажаљења вриједни кописти и имитатори који никоме не могу бити идеал и нико их неће опонашати,као бесплодни хибриди који се сами затиру већ у првом покољењу, ипак су способни да произведу смутњу и заблуде и нанесу духовну штету са несагледивим последицама... Иако остају нејасни мотиви и циљеви, овако олаког нарушавања и мијењања освештане богослужбене литургичке праксе, последице су већ видљиве и јасне са тенденцијом катастрофалног исхода... Све је рађено самовољно и без благослова Цркве. Црква мора наћи снаге и одбранити свој вјековни поредак у богослужењу и праксу која се увијек држала... Ако одмах не доведемо ствари на своје мјесто, не смијемо бити у заблуди да ће ово проћи олако и без последица ...” (Православље, бр.968,15 јул 2007). 11. „А да би се што боље припремили за тај задатак, не треба понављати оно што је рекла Црква, тј. што су рекли Господ Исус Христос и Свети Оци, него треба тумачити њихове речи, тачније: читати тумачења у савременој теолошкој литератури, нарочито у књигама митрополита Зизјуласа.” „Јер земља која упија дажд што често на њу пада, и која рађа биље...прима благослов од Бога; А која рађа трње и коров, не ваља и није далеко од проклетсва,а њезин крај: у ватру!” (Јевр.6,7-8). „Поставља заседу са богатима,у скривености да би убио невинога.” (Пс.9,29). У посланици Галатима апостол Павле изражава чуђење: „Чудим се да од Онога који вас позива благодаћу Христовом, тако брзо одвраћате на друго јеванђеље. Које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде...”(Гал.1,6-8). На другом месту апостол Павле пише: „Јер ви који би по годинама требало да сте учитељи, опет треба да се учите почетним основама ријечи Божјих; и такви постадосте да вам треба млијеко, а не јака храна. Јер који год се храни млијеком, неискусан је у знању и праведности, јер је дијете. А јака храна је за савршене, чија су чула навиком извјежбана за разликовање добра и зла.” (Јевр. 6,12-14) Цитирани наслов овог одељка заиста,у најмању руку, делује збуњујуће. Тврди се да не треба понављати оно што је рекла Црква, него „читати тумачења у савременој теолошкој литератури”. Читајући „Писма вечног спасења” Св.Теофана Затворника, налазимо важно упозорење: „Но, дужан сам да вам кажем да није безопасно противити се откривеном опредељењу Божијем на угађање својим мудровањима, чији је софистички крој очигледан. Није увек грех када нам долазе недоумице, нo када при њиховој појави стојимо на њихову страну, јер ту је лукавство слабоверног и небогољубивог срца... Ово значи да ви претпостављате могућим да мислите као да код нас нема оригиналне речи Божије и нема њеног правилног тумачења. Где сте се ви снадбели таквом премудром мишљу?! Ево грчког оригинала Новог Завета; ево нашег превода потпуно са њим сагласним, исто као и руски. Читајте тамо, читајте овде, свуда ћете читати истинску реч Господа Спаситеља нашег. -А да се ова реч истински разумева и правилно тумачи, томе је гарант Света Црква, коју је Сам Господ поставио да буде стуб и утврђење истине. Ето наше одбране! - и избави нас, Господе, од тога да допустимо противне мисли овоме!.. А погледајте по историји колико је збрке изазвао тај разум?! - И онда почиње лутање. Боже избави! Ето код наших суседа (на западу) ум вршља по вери. И шта све тамо нису набрбљали?! Избави нас, Господе, од такве несреће! Отискујемо се од обале и започињу да нас бацакају тамо-овамо таласи мудровања разума.- И пропадамо.” (Св.Теофан Затворник, Писма вечног спасења,СПЦО, Линц-Аустрија, стр. 24-25) . Горе цитирани светитељ на другом месту пише: „Не, ја не кажем да не треба нико да расуђује о делима вере. Куда бисмо онда дели разум свој? Но рећи ћу да има разних расуђивања, а нека треба и одбацити. Расуђујте, али покорност вери не ослабљујте и не реметите,зато што је то покорност Богу, против кога је немогуће спорити се... Тако је то: расуђивати - зашто да не расуђивати, само у области вере увек треба расуђивати по начелима вере и са покорношћу вери -свагда претежнијој, него што је пажња према своме расуђивању.” (Св. Теофан Затворник, Писма вечног спасења, ПЦО, Линц-Аустрија, стр. 25-26). Није лако правилно расуђивати о питањима вере у свету у коме доминирају безверци, кривоверци и маловерци. Сви они на разне начине покушавају да нам угасе кандило вере, о чему Свети Владика Николај пише: „Србине брате, теби се обраћам да те нешто упитам... - Да ли још гори кандило вере унутра у души твојој? Да ли имаш довољно уља у кандилу твоме,и да ли је светло унутра у души твојој? Србине брате, гори ли у теби кандило вере? То је моје питање, и то сам те хтео питати,али не у име моје него у име родитеља твојих који те вером Христовом крстише и крвљу Христовом причестише; ...и питам те у име оног моћног и милог Саве, оног неустрашивог мужа и плачљивог молитвеника, који је исплакао срце своје пред живим небесима,да би се у народу српском до конца векова очувао свети пламен вере... ...у име њихово, а не у име моје ја те питам, племенити Србине брате: да ли још гори кандило вере унутра у души твојој?.. Безверци хоће да подсеку корен душе твоје... Кривоверци хоће да ти наметну своју криву веру, која је њима искривила срце и душу и карактер... Маловерци хоће да се зову хришћанима, само да се зову, али не и да буду. Плаше се мрака безверства, гаде се лажи кривоклетства, али ни своју веру не држе друкчије него на језику. Језиком су живи, а срцем мртви... Броје себе у синове светосавске а не ходе путем оца свога Светога Саве... Безверци хоће да разбију кандило душе твоје. Кривоверци хоће да ти у кандило наспу воду место уља. Маловерци дају ти слободу да држиш кандило своје како хоћеш, само не желе да га виде запаљено. То су три зла ветра која су ударила на душу твоју у ове дане. Нека те Свевишњи благослови, да будеш благословен и снажан. Јер само благословени и снажни могу се спасити од она три зла ветра. Буди благословен и снажан, Србине, брате мој!.. Вера твоја БРАНИ ТЕ од сваког зла, Србине брате. Кад год те снађе невоља,вера ти твоја помаже... БРАНИ И ТИ ВЕРУ ТВОЈУ, Србине брате. Кад вера твоја брани тебе од свих зала овога века, брани и ти њу, веру твоју... Брани дакле веру твоју, јер она брани тебе. Вера ти је извор живота, вера-храна, вера -дело душе твоје, вера - здравље твоје, вера -песма твоја и радост и весеље, вера - вредност твоја, вера -цена бића твога, вера - пламен Божанства у теби, Србине, брате мој... Када се један брат твој бори за веру Јеванђеља...ти не смеш мировати него мораш му притећи у помоћ... У старија времена кад су групе хришћанских мученика страдале за веру јеванђељску, сви остали хришћани притицали су им у помоћ... И ти тако чини. Кад се неки брат твој бори за веру јеванђелску, веру православну, притеци му у помоћ и пружи му помоћ, да му лакше буде... И сви тако нека чине. Јер његова борба твоја је борба, и његова победа биће твоја победа... Бог ће ти помоћи и ти ћеш победити.” (Вера, Љубав и Нада, Православна читанка, ПНХЗ и Црквена општина Краљево,1983,стр 13-26). Господ наш Исус Христос се у Беседи на гори својим ученицима обратио речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.” (Мт.5,13). Алузија се може применити на нека савремене учитеље Цркве који спроводе „бљутаву” ревизију православне догматике и искривљују еклисиологију пропагирањем екуменистичких идеја. Taкo су се „ОБНОВОМ” Православља, неки савремени теолози фактички одрекли од светоотачког учења о Цркви Христовој. У фусноти Зборника радова „Православље и савремена реформација (обновитељство)“ читамо: „Карактеристична је изјава једног србског доктора теологије...да су 'средњовековна правила' направила од Цркве 'конц логор' са системом 'ово смешово не смеш'. У том смислу се, као загрижени реформатор, залагао за избацивање из програма факултета 'Догматике' архимандрита Јустина Поповића, тако да се данас уместо ње изучава Догматика по митрополиту Јовану Зизјуласу.” (Православље и савремена реформација, Зборник радова, Крагујевац, 2007, стр52). У горе цитираном Зборнику се помиње да је заједничко својство свих револуционара -реформатора „порицање значаја предања Цркве и прилагођавање духу овог света.” (тамо, стр. 68). Алузија о „средњевековним правилима” ме је обрадовала и подсетила на потребу да се студентима теологије омогући поглед и на другу страну медаље, увид у „божанске догмате” Светога Саве у „Беседи о правој вери”. Свети Сава је ову беседу одржао на сабору у манастиру Жичи, средишту Србске Архиепископије,1221 године: БЕСЕДА O ПРАВОЈ ВЕРИ 1. Браћо и пријатељи и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанске догмате. И чувши ове свете речи ставите их, браћо,у срца ваша и у савест душа и пред очи ума, и разумите их. 2. Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према роду људском, приклони небеса и сиђе на земљу, и својим божанским домостројем и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела (свог), просвети род наш; и посла у свет свете Апостоле, рекавши им: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа' (Мат.28,19). Али пошто они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши у истини речи њихове, повероваше им. И преблаги Бог, који има бескрајну милост и не жели да погине ни један од нас, по истој тој првој заповести и истим начином по науци и проповеди Апостола уздиже мене на ово светитељство (епископство) хотећи да преко мене 'испуни недостатке' (Кол.1,24) отаца наших; и Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим ову реч своју о вашем спасењу, коју ви чувши с љубављу је чувајте, да бисмо и ми били заједничари светих. 3. Стога вас, браћо и чеда, ово прво молим да, положивши сву наду своју на Бога, држите се пре свега праве вере његове, jер, као што рече Апостол, 'темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави' Дух Свети (Кор.3,11) преко светих Апостола и Богоносних Отаца, а то је -права вера која је на светих седам васељенских Сабора потврђена и проповедана. И зато на овом темељу свете вере треба нам зидати злато и сребро и драго камење (Кор.3,12), то јест добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве и просвећене вере у Бога, нити нас право исповедање (вере) без добрих дела може извести пред Господа, него треба имати обоје, да 'савршен буде човек Божји' (2.Тим.З,17), а не да због недостатка (једнога) храмље живот наш. Јер, као што рече Апостол: 'Спасава вера, која кроз љубав дела'. (Гал.5,6). 4. Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Духа Светога, певајући Тројицу Божанску, Узрок и Саздатеља свега проузрокованога и сазданога, видљивога и невидљивога. (Тројицу) Која је једне суштине, то јест природе, и у три Лица, то јест говоримо Ипостаси и Личности, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом три Бога или три природе или суштине, него исповедамо једнога Бога и једну просту и бестелесну природу и суштину, а разликом Лица различитости Ипостаси означавамо; клањајући се (тако) Тројици у Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и једномоћној и сабеспочетној. Њу једину познајемо вечно-постојећу, беспочетну, непропадљиву, нестрадалну, свесаздатељну и (све)држећу и (све) промислитељну. 5. И једног од Тројице, не Оца ни Светога Духа, но од Бога Оца рођеног Сина и Бога Слова (Логоса), надвремено и од Њега, Родитеља, нераздељиво рођенога, а не створенога, једносуштног Родитеља и увек постојећег са Њим; који је (Син) добротом (својом) све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашега спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Дјеве и сјединио се с телом одушевљеним, и душу разумну и умну суштински примио од те исте Пречисте Дјеве Марије Богородице. Он, од Бога Оца (свог) изволео је, вољом Оца и Духа,да спасе своје створење. Сишавши из Очевог наручја, одакле се није одвојио, и ушавши у утробу пречисте Дјеве и узевши на Себе не раније зачето тело, одушевљен душом разумном и умном, произађе (из Дјеве) Бог Оваплоћен родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девство Оне која (Га) је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде оно што беше, а постаде оно што не беше, узевши на Себе обличје слуге (Флб.4,15; 2,17). 6. Њега знамо као савршеног Бога и савршеног Човека, не другога и другога, него Једнога и Истога пре оваплоћења и по оваплоћењу, Једну сложену Ипостас; Њега једног истог у двема савршеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима (енергијама), обома сједињенима по Ипостаси неизменљиво. Исповедамо (признајемо) Њега једног истог вољом хотећег и делајућег божанска (дела) као Бог, и Њега једног истог вољом хотећег и делајућег човечанска (дела) као Човек. Јер Он не беше подложан природним нуждама, него се по вољи (својој) родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи био уморан, по вољи се бојао, по вољи умро, истински а не привидно претрпео сва природна и беспрекорна страдања човечанска. И Он, Безгрешни, би распет, и смрт окуси, и трећи дан васкрсе телом не видећи трулежност (Д.Ап.2,27), и људску суштину неповређену и неосмрћену васкрсе, и узевши је на небеса СЕДЕ С ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА. И опет ће доћи и дати свакоме по делу његовом (1.Петр.1,17). Јер вели: 'Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима,и они који су чинили добро', са правом вером, 'отићи ће у живот вечни, а који су чинили зло-у васкрсење суда' (Јн.5,15-19). 7. Уз то, клањамо се и поштујемо и целивамо свечесну икону човечанског оваплоћења Бога Слова помазаног Божанством и оставшег непромењено,тако да онај који је помазан вером (тј. прави хришћанин) сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (1.Тим.3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога Крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и част одајемо икони Пресвете Богородице и иконама свечесних Божјих Угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и ум узносећи на оно што је несхватљиво. 8. Ово је, богољубиви (хришћани), догмат православних Отачких предања. Следујући њима, и ми верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес проклињемо. 9. Примамо светих седам Васељенских Сабора: први, који је био у Никеји 318 светих Отаца; други, у Константиновим граду (Цариграду) 150 светих Отаца; трећи, раније у Ефесу 200 светих Отаца; четврти у Халкидону 630 светих Отаца; пети, опет у Константиновом граду 164 светих Отаца; шести, опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, мало касније бивши у Никејској митрополији, седми Сабор 350 светих Отаца, против оних који се одричу часних икона и не изображавају их и не поклањају им се, безбожно клеветајући хршћане. A примамо и све свете Саборе који су са Божјом благодаћу у разна времена и места сабирали ради утврђивања еванђелског учења, које прима Саборна Црква. А оних којих се одрекоше сви свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше они, проклињемо и ми. 10. Јер многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересиначалнике посеја у васељени и смућивања праве вере; које ми проклињемо, и с њиме оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке нечестиве јереси. 11. Ми пак стремимо се већма ка свакој побожности којој нас уче богомудре слуге Божије: Пророци, Апостоли и Светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу оваплотивши се и роди се по други пут од Пречисте Приснодјеве, и догмате домостроја Очевог и свог извршио дивно и заиста неизрециво; разапе се на крсту, и трећи дан васкрсе, и по васкрсењу своме остаде овде на земљи четрдесет дана; и када хтеде узићи на небо ка Оцу, заповеди ученицима својим Апостолима, говорећи: 'Идите и научите све крајеве крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да све држе као што сам вам заповедио' (Мат.28,19). И опет: 'Проповедајте Еванђеље сваком створењу; ко поверује и крсти се, спашће се;а ко не поверује, осудиће се' (Мт.16,15). Ово је, дакле, права вера: крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. 12. И тако, ми који смо хришћани обећали смо: молити се Богу своме свагда, држећи заповести његове и увек творећи вољу Његову. Јер је вера без дела мртва, по речи Јаковљевој (Јак.2, 20,26). Но, браћо и чеда моја лубљена,као што и напред рекох, обадвоје (треба) да се страхом и трепетом држимо. Држите, (стога), реч Божију и свету веру Христову, и призивајте Име његово, и не ленећи се у светим молитвама припадајте Њему исповедајући грехе своје, плачући са сузама пред Њим и Њему певајући и припевајући у срцима вашим свагда, дан и ноћ непрестано (Еф.5,19). Јер Бог, када га људи исповедају (призивају) и моле Му се, сам уверава људе и духовно улази вером (Еф.3,16-17) у срца оних који добро слушају науку његову. Јер духовна наука није игра, нити речи безумља мисли људских, него је то проповедана света вера Божја, на којој су основани свети чинови у Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и Апостоли научише, и Мученици исповедише, и сви Свети сачуваше, и Преподобни оци беспрекорно одржаше, као на недељивом крајеугаоном Камену црквеном Христу (Еф.2,20; 1. Петр.2,4,6), који је Премудрост и Сила Очева (1. Кор.1,24) (и то сачуваше) светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери- који (Христос) и до сада многе уверава и утврђује и свима потврђује своју веру божанску. Он, Преблаги Човекољубац, и до нас достиже својом богатом милошћу, исправљајући наше недостатке, хотећи као Пастир истинити да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор свој (Јн.10,1-2). Досежући до тога тора мисаоним и душевним очима, ми се свагда молимо припадајући Њему сваки час и исповедајући Му се, како Он сам дарује исказати или помислити и неизрециво сачувати. И ми, сатворивши вољу његову, добићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, ако верно сачувамо заповести његове, које нам је сам Господ заповедио да држимо, и обећао нам за то небеску награду, говорећи: 'Зaиста вам кажем,ко моју реч одржи, неће окусити смрти довека' (Јн.8,5). 13. Да, чеда моја љубљена, шта је поузданије и праведније од ове речи коју Христос сам посведочава и потврђује истином? Шта је боље од овога; не окусити смрт довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха, јер окушањем греха укус смрти је ушао у сав род људски до Христа (Рим.5,12). Ради тога окуси смрт Он, који је Безгрешан и бесмртан по (свом) првом рођењу од Оца, али је окусио ради нас, и пострада, да и ми вером у Њега окусимо бесмртност, као што рече Пророк: 'Окусите и видите како је добар Господ' (Псал.33,9). Веома је, дакле, добар (Господ) и праведан и веран у свим речима својим (Псал.144,13), и сва су дела његова у вери. Зато, чеда моја богољубљена, ми који га љубимо трба да чинимо дела вере у Христу Исусу, Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар-да не умремо никада! 14. Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове, блажена биће срца ваша, и блажене биће душе ваше, и бићете блажени ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти. Гледајући на бесмртни дар Христов,творите свагда бесмртна дела у Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест чисту пред Богом и људима (Д. Ап. 24,16), пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум (смисао) светог крштења -просвећења Божијег, којим се одрекосмо Сатане у свих дела његових. И свагда љубите покајање и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење; смирење, праведнoст, пoучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, ни блудничење, него напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати. 15. Јер Бог је Један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест, речена онима који Га љубе: да сваки од вас љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, и свом снагом својом' (5. Мојс. 6, 4-5; Мт. 22, 37-38). И нека буду речи ове, које вам ја данас заповедам, написане на срцима вашим и у душама вашим, да се бојите Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (Псал. 2,11), и Њему јединоме узносите част и славу, и Њему јединоме приљубљујете се, и Именом његовим не куните се, него нека је ваша реч по Апостолу: да да, и не не (Јак. 5, 12). И уопште, нека се никако не спомиње међу вама други бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему 'од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води и под земљом, да се не поклоните, нити му послужите' (2. Мојс. 20, 4-5), осим Господу Богу вашем, у Кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајног срама (2. Кор. 4,2),и постадосте заједничари добре вере његове и саучесници бесмртности његове. Њега јединога неодступно се држите, јер је 'пред очима његовим све откривено', као што рече Апостол (Јевр. 4,13), и 'Јер је Бог наш огањ који спаљује' (Јевр. 12, 29) и 'узвраћа за грехе очева на деци до трећега и четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу његову, а чини милост на хиљаде и десетине хиљада онима који Га љубе и држе заповести његове' (2. Мојс. 20, 5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог Велики и Силни и Страшни” (5. Мојс. 10,17). Да 'држите заповести његове и да извршујете пред очима његовим све речи које вам заповедих', 'да буде добро вама и синовима вашим после вас, и живи будете до века, ако чините добро и угодно пред Господом Богом вашим ' (5. Мојс. 6, 2; 10,13; 13,18), Коме (нека је) слава и беспочетност у бесконачне векове. Амин.” (Свети Сава, Беседа о правој вери, Ман. Преображење на Oвчару, Чачак, 2002, стр.2-14). После „Беседе о правој вери” Светога Саве, вратимо се, на кратко, беседи о Светоме Сави Св. Владике Николаја: „Но ова наша реч о св.Сави не би била потпуна, ако вам не бисмо рекли, да је овај духовни џин био и јесте најомрзнутији човек у извесним круговима. Св. Саву су мрзели од почетка сви безбожници, сви насилници и сви јеретици. Мрзели су га и мрзе сви безбожници и отпадници од Бога и Христа Спаситеља. Мрзели си га и мрзе сви они који мрзе српски народ, српску народну Цркву, српску културу, српске славе и обичаје, српску храброст, правду, доброту и поштење. Мрзели су га живог, мрзели и мртвог. Најјаснији израз те страшне мржње према Св. Сави показао је потурчени Србин Синан-паша, који му је пренео мртво тело из Милешева у Београд, и на Врачару спалио. Али спалио је себе а не Св. Саву. Тако су и сви мрзитељи Св. Саве и гонитељи његове духовне деце себе упропастили, а славу Св. Саве повећали. Тако је било, тако ће бити, јер је узалудна и луда борба против Христа и његових светитеља. Свети Сава је жив, и сада моћнији него икада. Не може му сав свет одолети, нити све силе паклене. Јер Христос стоји иза њега... И тако ће бити докле год се Срби буду држали светосавског пута 'што у живот води'.” (Владика Николај, Беседе, Глас Цркве, Ваљево, 2003, стр. 60-61). По свему судећи, ни ми Срби нисмо више оно што смо били, и све више скрећемо са светосавског пута, што је Св. Владика Николај врло сликовито дочарао у поеми „Небеска Литургија”: „Тад говори Светитељу Саво: О, Господе,Велики и Силни, Пред Киме се тресу Херувими, Има л' ишта Теби непознато? Нису Срби кано што су били, Лошији су него пред Косовом, На зло су се свако измјенили. Од Тебе се лицем окренуше. Господа се Српска изметнула, На три вјере оком намигује, Ал' ни једну право не вјерују, Православле љуто потискују. Одрекли се Српскога имена, Одрекли се својих крсних слава, Свеце своје љуто увредили. Свештеници вјером ослабили, Калуђери посте оставили, Нити народ за недјељу мари, Ни за празник, ни обичај стари, Нит' празником цркве испуњује, Празне цркве ка' пећине пусте, Празне душе, па празне и цркве; Свуд се црни црно безакоње, Стид ме једе и стид ме изједе, Због гријеха народа мојега, Што и мене држиш близу Себе. Зато плачем, мој предраги Спасе, Вјечност ми је кратка за плакање, Волио бих и у паклу бити, Само Срби Богу да се врате. (Пред Господом приклони главу, Шид,2005,стр.2-10). Уместо поговора „Јер Писмо говори: Волу који врше не завезуј уста и: Раденик је достојан своје плате.” (1.Тим.6,18). По свему судећи, из Резимеа се може закључити да се неки наставници богослови истински труде да своје ђаке индoктринирају на страни нове „позитивне есхатологије”, да страже над њом, па чак и да је потенцирају као исправну. Јер ако реформе случајно „нестану и они ће за то сносити одговорност”, упозорава се у „Резимеу”. А да ли студенти заиста знају шта им све „мећу у уши” неки њихови васпитачи на факултету? Јер није све једно да ли ће будући свештенослужитељ бити истински побожни богослов или само „религиозни севисер”, црквени службеник за обављање религиозних обреда, односно, пружање услуга појединцима у парохији. И да ли се од „новокомпонованих” свештенослужитеља, прагматичних рационалиста може oчекивати да имају развијену свест о евхаристијској заједници и саборности на нивоу његове парохије? Сумњам! Пракса је показала, већ сада, да се сво „чинодејствовање” ових новотара своди на рутинерство по „Службенику” у оквиру парохије која је евхаристијски мртва! Већина и њих самих, телесних и душевних људи, без потребног нивоа духовности,нису друго до црквени службеници. Речено указује на значај и сложеност образовања и васпитања студената теологије. Велика је одговорност наставника и васпитача у образовним институцијама. Зато, ово није осуђивање, не дај Боже, већ само вапај! Свети Владика Николај упозорава да је потребно најпре себе васпитати, да бисмо могли да васпитавамо и друге око себе: „Све школе, почев од основне пуне су социјалних револуционара и реформатора... Лакше је преврнути свет него преврнути себе. Треба умрети и поново се родити; треба моћи дићи изнад себе своју гробну плочу и васкрснути, па тек онда бити човек, који је најпотребнији овом времену. Треба пустити децу Христу; можда ће се међу њима наћи таквих људи, каквих смо ми жељни. Не браните деци да приђу Христу, јер само их Христос може спремити за боговске напоре истинских револуционара... Само Христова револуционарна педагогика васпитава не полуљуде но целе луде. А целих је људи земља жедна и гладна, целих и нормалних, верујућих у Бога и верујућих против зла.” (Владика Николај, Изнад греха и смрти, Глас Цркве, Ваљево, 223, стр 116-120). На крају, крајње је време да се пробудимо из кошмарног сна реформаторских заблуда којима нас непријатељ лукаво заглибљује и гура у понор пакла. Запитајмо се, најзад, шта би на све ово рекли наши светитељи? Јер они су живи. Ослушнимо шта кажу свети: Јован Рилски, Прохор Пчињски, Гаврило Лесноски, Јоаким Осоговски, Сава Српски, Петaр Коришки, Василије Острошки и многи други знани и незнани светилници Српске духовности? Стога, послушајмо, још једном савет Светог Владике Николаја: „Не дајмо се, браћо, никад заварати тренутним успехом зла. Наша вера често мора бити јача од стварности. Зло често доводи нашу веру у искушење. Ако вера наша не стоји увек на стражи, зло ће нас изненадити и савладати... Вера у победу добра то је основни творачки импулс душе, то је основни импулс живота. Ми имамо много више несвесне него свесне вере у добро, зато и живимо. Кудикамо би наш живот био и срећнији, кад би сва наша несвесна, инстинктивна вера у добро постала свесна. Осветимо нашу веру свешћу, осветимо наш живот вером. Благо човеку, који верујући у Бога верује у крајњу победу добра у свету. Још дуго свет неће пропасти, не, никада свет неће пропасти, - он ће се завршити победом и тријумфом добра. Амин.” (Владика Николај, Изнад греха и смрти, Глaс Цркве, Ваљево, 2003, стр. 154) . У Бајиној Башти Уочи Успенија Пресвете Богородице 2008. лета господњег |