header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПРАВОСЛАВЉЕ-актуелно arrow Национализам разједа Цариградску патријаршију која га је раније осуђивала - интервју с В. Петрушком
Национализам разједа Цариградску патријаршију која га је раније осуђивала - интервју с В. Петрушком Штампај Е-пошта
недеља, 30 септембар 2018

 Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије под омофор Московске патријаршије од стране Цариградске Православне Цркве и околности ове предаје у последње време су постали предмет оштре дискусије. Цариградска патријаршија је сад одједном почела категорично да оспорава законитост ове предаје. О томе колико су ове претензије праведне, као и о проблемима у вези с преласком из 1686. године разговарамо с професором Православног универзитета друштвених наука „Свети Тихон“, доктором црквене историје Владиславом Игоревичем Петрушком.

– Молимо Вас да нам кажете колико дуго је Кијевска митрополија била у саставу Цариградске патријаршије? И колико дуго је постојала одвојено од Московске митрополије?

– Кијевска митрополија се у списковима Цариградске патријаршије налази од краја Х века. Временом се она, остајући Кијевска по титули, касније практично премешта у Владимир, као што нам је познато. Кијев остаје првопрестона катедра, али номинално. Патријарх Вартоломеј је на синаксу почетком септембра или намерно, или случајно, начинио велику грешку кад је изјавио да је Кијевска митрополија премештена у Москву без дозволе Цариградске патријаршије. Као прво, није премештена митрополија, већ се преселио митрополит, а Кијев је свеједно остао катедра. Као друго, катедра на крају није прешла у Москву, већ у Владимир. Владимир је средином XIV века по одлуци Сабора епископа Цариградске Цркве признат за други престони град митрополије и место боравка Митрополита кијевског и целе Русије. Међутим, митрополит Алексије, у вези са чијим именовањем за митрополита је донета ова одлука, већ се налазио у Москви. Признавање Владимира, а не Москве, за други град у којем се налази катедра руских митрополита било је повезано с тим што нико није желео да изазове негодовање литванског кнеза Олгерда који је у то време био велики супарник московских кнежева.

Зграда бивше патријаршијске школе у Фанару

Затим је, као што знамо, 1439. године била закључена Фирентинска унија. На Сабору 1441. године Митрополита кијевског и целе Русије Исидора у Москви су свргли руски епископи и осудили као јеретика, пошто је потписао унију и одрекао се православља. Због тога је Православна Црква у Русији почела да води живот независан од унијатског Цариграда, пошто је то било догматско, а не канонско питање. Убрзо после Московског Сабора из 1441. године источне патријаршије су се такође одрекле уније. А Константинопољ је то учинио тек 1453. године, кад су престоницу царства освојили Турци. Тако да је управо унијатство цариградских патријараха било разлог за то што је Руска Црква ради очувања православља дошла до аутокефалности. Јер, није могла да се потчињава патријарху-унијати!

Проглашење Фирентинске уније

Кад је за Руску митрополију изабран светитељ Јона и кад је проглашен за Митрополита западне Русије, цела Руска Црква је постала аутокефална. Међутим, 1458. године пољски краљ и велики литвански кнез Казимир Јагелончик који је пре тога признао митрополита Јону за поглавара јединствене Руске Цркве, одрекао га се и примио је митрополита-унијату Григорија. Њега је у Италији за Митрополита западне Русије именовао Григорије Мама – цариградски патријарх-унијата у прогонству. Митрополит-унијата Григорије је био послат у западну Русију. Због тога је на крају дошло до поделе некада јединствене Руске Цркве на Московску и Кијевску митрополију – односно, управо због тога што је западноруски део митрополије пао у унију.

Међутим, митрополит-унијата Григорије је ускоро увидео да православно становништво западне Русије не прихвата унију. И очигледно, схватајући да се као унијата неће реализовати међу православним Русима у Литванији и Пољској, Григорије је ступио у контакт с Цариградском патријаршијом. Одрекао се уније и поново је било прихваћено општење с њим, Цариград га је поново именовао за Митрополита кијевског и целе Русије с претендовањем на московски део Руске Цркве. Али људи у Москви нису веровали у искреност његовог повратка у православље, а ни великом кнезу Ивану III и руском свештеноначалију Руске Цркве се није свиђала перспектива повратка под строгу јурисдикцију Патријарха цариградског којег сад поставља султан-муслиман и који у потпуности од њега зависи. И на крају се ова подела усталила: од тада су засебно постојали кијевски и московски део некада јединствене Руске Цркве. То је трајало до краја XVII века кад се 80-их година овог столећа за време патријарха Јоакима (Савјолова) Кијевска митрополија поново сјединила с Московском патријаршијом.

– Односно, ова подела је трајала око 200 година?

– Чак и дуже.

– А како су људи доживљавали ову поделу? Као нешто потпуно неприродно или се касније једноставно променила политичка ситуација и разједињени делови су одлучили да се уједине?

– Као прво, без обзира на претендовање цариградских патријараха на контролу живота Руске Цркве, они у њему, у принципу, ни на који начин нису учествовали. Већ крајем XV века су се одрекли првобитног захтева да Митрополит кијевски долази на хиротонију у Истамбул. Зато су прво слали егзархе, а касније је и то престало. Кијевска митрополија је у суштини постала самостална (ако се не рачуна све већа зависност од пољско-литванске католичке власти), и само се формално потчињавала Цариграду. Међутим, то није био статус за који се неко намерно и свесно борио. То се десило прилично стихијски због тога што цариградски патријарси практично нису били у могућности да утичу на црквени живот западне Русије.

– Да ли је подела на Кијевску и Московску митрополију ипак изазивала извесну напетост? Да ли је, на пример, постојао покрет за поновно уједињење од стране самих клирика?

– Црквени живот у Московској и Литванској кнежевини је био врло разједињен, тим пре у пољском делу Русије, у Галицији. Конфронтација између литванске и московске државе је доводила до тога да су ове везе све више слабиле. А касније, већ средином XVI века – и у његовој другој половини, Кијевска митрополија улази у период врло дубоке кризе. То је умногоме било последица права патроната у којем су лица која нису нимало одговарала црквеном служењу, бивши православни феудалци, постајала архијереји. На основу сачуваних историјских докумената знамо за неподопштине које су тада чинили квазиправославни епископи у Речи Посполитој. Пошто краљ није имао посебан земљишни фонд из којег би могао да дарује своје поданике, и пошто је уопште био прилично слаба фигура, нашао је начина да у ту сврху употреби црквену својину. Пољско-литвански монарх је за награђивање православне елите користио црквени земљишни фонд. И као награду за службу краљ је почео да поставља људе на црквене дужности – на епископске катедре и дужности старешине манастира. Односно, краљ је узурпирао право постављања епископа, архимандрита и игумана. У суштини, катедре и манастири су се давали световним феудалцима.

Цариградски патријарх Јеремија II

– Али у том случају нису смели бити ожењени!

– Наравно, то јесте подразумевало такав статус. Међутим, врло брзо су престали да обраћају пажњу на то. Рецимо, лавовски братчики су се уочи склапања Брестске уније жалили патријарху Јеремији на то да низ архијереја има жене, а неки, да извините, и љубавнице. Из тога је проистекла изузетно велика кадровска криза, јер се неки корумпирани архијереји нису бринули за Цркву. Мало је њих који нису упрљали Цркву својим делима. На пример, Кирил Тарлецки, један од потписника Брестске уније, учествовао је у кривичним делима – укључујући пљачкање на путевима, нападе на суседна имања и силовања. Многи архијереји из овог времена су, што се каже, били брука и срамота.

Заправо Брестска унија је умногоме закључена и због тога што су се ови архијереји узнемирили први пут за сто година кад је Патријарх цариградски Јеремија дошао у Реч Посполиту где је намеравао да уведе ред. Пре свега су се уплашили да могу бити свргнути, а то значи и лишени својих имања и привилегија. Истина, неки су били свргнути – или због бигамије (митрополит Онисифор Девочка), или због непокајаног греха убиства (супрасаљски архимандрит Тимотеј Злоба) итд.

Али у целини је то представљало случајну акцију. Као што је познато, Јеремија је у Москву дошао по милостињу, где је учествовао у именовању првог Патријарха московског Јова. А у повратку се бавио административним проблемима у Кијевској митрополији на молбу братчика који су га обавестили да локални архијереји чине разне неподопштине. Међутим, Јеремија није знао језик и није схватао реалије црквеног живота у Западној Русији. Зато је доносио прилично грозничаве и често не баш нарочито умесне одлуке. Међутим, епископи-феудалци у западној Русији су се уплашили да ће цариградски патријарси почети често да долазе у Москву, да ће стално путовати тамо-овамо по милостињу и да ће с времена на време проверавати и свргавати православне архијереје у Речи Посполитој. Требало је нешто под хитно предузети. На ову замисао су их навели, пре свега, језуити (о плановима за нову унију с Римом отворено се говорило у књизи језуите Петра Скарге). Идеја се састојала у томе да се оде на поклоњење код Римског папе и да му се понуди унија у нади да ће епископи Речи Посполите заувек бити избављени од Дамокловог мача провере и да ће им права и имовина бити загарантовани до краја живота.

Такве су биле реалије црквеног живота. Међутим, случај с Јеремијом је био једини. У принципу, Кијевска митрополија је после Брестске уније цео XVII живела практично без икаквог учествовања Цариграда у њеном животу. То је, у суштини, и био главни разлог због којег су се козаци и клир из дела Украјине с леве стране обале залагали за прелазак под јурисдикцију Москве. Ову намеру су подржавали Епископ черњиговски Лазар (Баранович), кијевопечерски архимандрит Инокентије (Гизељ) и многи други црквени прегаоци. Међутим, проблем је био у томе што су се епархије Кијевске митрополије с леве стране обале налазиле само у Кијеву и Черњигову (обновљена је за време Хмељницког после дужег времена). А остале епархије су се налазиле на територији десне обале и тамо су епископи, опет, били Пољаци, поданици пољског краља који су му били лојални и који су се налазили под његовим утицајем.

Ипак, нови избори за Митрополита кијевског крајем XVII века одвијали су се уз активно учествовање козака, чије су старешине у суштини замениле пољско племство које је било искорењено и покатоличено. И познато је да се хетман Самојлович активно залагао за прелазак Кијевске митрополије у Московску патријаршију. Зато се не може говорити о томе да је Москва вршила притисак. Премда су, наравно, у Москви такође ка томе тежили и патријарх Јоаким и влада принцезе Софије.

За или против?

– Међутим, опоненти кажу да су на Сабору приликом избора „промосковског“ Митрополита кијевског 1685. године учествовали углавном мирјани, а од клира су били само представници Кијевске епархије. Кажу чак да се и кијевски клир пре томоса из 1686. године преко 30 година одупирао преласку под омофор Московске патријаршије.

– На Сабору нису учествовали само мирјани, али заиста, на њему није било епископа, зато што они с десне стране обале нису учествовали, а архијереј с леве стране обале – Архиепископ черњиговски Лазар (Баранович) је био врло увређен. Хетман Самојлович је веома желео да уда своју кћерку за рођака владике Гедеона који би на крају био изабран за Митрополита кијевског, како би постао прави аристократа, јер је Гедеон у свету био кнез Свјатополк-Четвертински. Самојлович је веома желео да се овај брак склопи, зато је предност давао Гедеону. А Лазар који је био врло наклоњен Москви, управо због тога што је Самојлович желео да доведе Гедеона за митрополита, практично је био одстрањен са избора. Није био чак ни позван на Сабор и зато је био веома увређен. Раније је више пута био именован за чувара трона Кијевске митрополије у условима кад није било митрополита или кад би митрополит пребегао у Пољску, као рецимо, Дионисије (Балобан).

Међутим, говорити о томе да су Кијевска митрополија и кијевски клир у целини били против уласка у Московску патријаршију значило би много преувеличавати. Управо су многи били за, јер су у томе видели гаранцију нормализације црквеног живота после дугих година такозваног „Пропадања“.

– А кога је међу њима ипак било више – присталица уласка у Московску патријаршију или противника?

– Тешко је то рећи, зато што су се мишљења често мењала. На пример, тако је било кад су московске власти на дужност чувара трона Кијевске митрополије уместо Лазара (Барановича) предложили бившег њежинског протопопа Методија (Максима) Филимонова, јер је он био повезан с козацима и имао је добре везе у круговима козачких старешина. Међутим, кад је касније постао Епископ мстиславски Методије, крајње частољубив човек, од присталице Москве претворио се у њеног противника кад се поставило питање избора за новог Митрополита кијевског, јер је због тога претила опасност да ће Методије изгубити статус чувара трона. И управо је због своје користољубивости ширио пропаганду против Москве међу кијевским клирицима. Али се зна да је то било врло кратко, да је то био само неки импулс. А кад су прошли страхови које је Методије ширио, кијевски свештенослужитељи су променили свој став.

Кијевска митрополија

Цео овај период – од Богдана Хмељницког до хетмана Самојловича – историчари називају „Пропадање“. То је био период бесконачног окретања козачких старешина, час Москви, час Варшави. Зашто? Козаци су углавном припадници нижих слојева. Пошто су били скоројевићи желели су да добију иста права која је некада уживало племство. Зато су, с једне стране, захваљујући Москви одбранили Украјину од Пољака, али су с друге стране, одмах отрчали код краља да се цењкају: вратићемо се под твој скиптар, али ако добијемо право на аутономију, и наравно, под условом да будемо племићи, да добијемо право да постајемо делегати на сеиму, да добијемо племићке дипломе, грбове и тако даље. Међутим, у Пољској нико није жудео за тим да их прими у овом својству, и из тога проистичу сва њихова колебања.

А најобразованији представници кијевског клира су углавном били „за“, јер је било очигледно да ће под московском влашћу доћи до мирнијег црквеног живота, а што је главно – гарантовано ће бити ликвидирана унија. На левој обали је одмах после поновног уједињења нестала свака унија. Зато је то такође био важан моменат.

Наравно, клир Кијевске митрополије је такође желео нека права, да сачува аутономију, и све је то било договорено приликом ступања у Московску патријаршију. И треба рећи да су се док је у Русији постојала институција патријарха, посебна права Кијевске митрополије, договорена приликом њеног поновног уједињења с Московском патријаршијом, поштовала. То што су касније прекршена није кривица Руске Цркве, већ самодржавља које је након синодалне реформе успоставило јединствени поредак и у великоруским, и у малоруским епархијама, и све је у црквеном животу свело на заједнички именилац.

Истовремено треба истаћи да је Петар Први био веома наклоњен украјинским архијерејима и да је захтевао да се само они постављају за епископе у руским епархијама. Сматрао је да су образованији, лојалнији лично њему и његовим реформама. Зато су све до времена царице Јелисавете Петровне практично сви архијереји у Русији били Украјинци. На то се сад заборавља, али Украјинци нипошто нису били угњетавани или понижени, ни у Руском царству, ни у Руској Цркви. Они су чинили њен битан део – и у клиру, и у аристократији. Зато су сви разговори о руском колонијалном јарму у Украјини глупост. Украјина је била део митрополије, и то њен активан и чак умногоме привилегован део.

Поводи за вређање

Ипак, колико схватам, процес припајања Кијевске митрополије Московској патријаршији није сасвим глатко протицао. Које околности данас дају повод Цариградској патријаршији да оспорава ово припајање?

– Пре свега, говори се о притиску који је извршен на Патријарха цариградског Дионисија и Патријарха јерусалимског Доситеја. Овај други је такође био један од учесника у овом процесу због свог великог угледа у грчкој заједници Отоманског царства. Они су прво били противници предаје Кијевске митрополије, али су под притиском отоманских власти на крају пристали. Заиста, извршен је притисак, зато што је Турцима било важно да спрече Русију да учествује у тадашњој антиотоманској коалицији. Западноевропске земље су увлачиле Русију у овај савез, а Турци су веома желели да Москва не уђе у рат. Због тога Турцима ништа није значило да пристану на ситницу као што је предаја Кијевске митрополије Московској патријаршији. Тим пре што се Кијевска митрополија није налазила на њиховој територији. Једном речју, Османлије су извршиле притисак на Патријарха цариградског.

Истовремено треба имати на уму да је Патријарх цариградски био милет-баши, односно, практично етнарх, лидер целе хришћанске заједнице Отоманске империје. И то, како њеног привилегованог дела, односно Грка, тако и „раје“, односно Словена и других православних народа према којима се фанариоти никад нису братски односили. Међутим, сами цариградски патријарси су у потпуности зависили од османлијске власти. Већина је на своју дужност ступала по три-четири пута и Грке није нимало бринуло то што је данас патријарх по вољи турских власти био смењен, што га је заменио други, а прекосутра би био враћен, и то је трајало у бескрај.

Иако треба рећи Грци у Истамбулу за време отоманског режима нису лоше живели. Друга је ствар што су се Турци све време трудили да заваде Грке, и врло често се дешавало да се именовање овог или оног патријарха буде по иницијативи неке незадовољне грчке партије. Турци на тај начин нису само продубљивали противречности међу Грцима, већ су решавали и своје утилитарне задатке, пошто је нови патријарх сваки пут морао да плати велики бакшиш – порез.

Други аргумент се састоји у томе што се опоненти стално позивају на то да је то, како кажу, била предаја са специјалним правима. Односно, Патријарх московски именује Митрополита кијевског, али он сам притом, наводно, није првојерарх у односу на Митрополита кијевског, пошто је кад се ради о Украјини он само егзарх Патријарха цариградског.

Међутим, ради се о томе што се сачувало много разних повеља које су на ову тему написали и Дионисије и Доситеј. И у њима се сваки пут користе различите формулације. Грци су уопште мајстори у томе да ствари формулишу тако да се оне касније могу тумачити на различите начине. Међутим, у многим текстовима се отворено говори о преласку Кијевске митрополије под власт Московске патријаршије и то „за вечна времена“, без икаквог указивања на привремени карактер ове мере.

Константинопољ мења стратегију

– Колико ми је познато, још један од противаргумената састоји се у томе што је Патријарх московски Митрополита кијевског Гедеона (кнеза Свјатополк-Четвертинског) поставио 1685. године, пре него што је Кијевска митрополија званично предата Московској патријаршији. Да ли је ово кршење канонских правила које је у принципу претходило предаји увредило Грке?

– У извесној мери јесте. Али свака увреда Грка се у то време лако могла поправити московском самуровином и златницима, због чега је било толико много њихових повеља. За сваку повељу су опет молили да се „позлати“. Тако да ја не бих преувеличавао размере увреде, тим пре што се цариградски патријарси, изузев Јеремије II никад стварно нису бавили пословима Кијевске митрополије. Били су прилично равнодушни према њој и она је, у принципу, живела својим животом. Цариградска патријаршија никад није изнела свој став о проблемима који су ту настајали у XVII веку.

– Каквим проблемима?

– Као прво, о проблему који је везан за прелазак Украјине у састав Московског царства. А пре тога – о наметању Бретске уније од стране пољске власти и сталном кршењу права православаца у Речи Посполитој. Цариград од патријарха Јеремије, односно од краја XVI – почетка XVII века православцима није пружао практично никакву подршку, чак ни моралну. Не само то, да би се додворио турској власти која је у другој половини XVII века одузела Пољацима Подолију и окупирала је, Цариград је одузео кијевским митрополитима део територије и створио је од њега засебну митрополију. Разуме се, Фанар је све то обавио не питавши украјински клир за мишљење.

Главно је то што касније, све до почетка 1920-их година цариградски патријарси нису чак ни покушавали да оспоре законитост преласка Кијевске митрополије под јурисдикцију Москве. Зато што су Грци добијали много од Руског царства. И нико од њих није хтео да квари односе с царем који је практично издржавао Источне патријаршије. Међутим, кад је нестало Руско царство и кад су почели прогони Руске Цркве после револуције Цариград је у потпуности променио своју стратегију.

Као прво, почео је активно да захтева да сва православна дијаспора буде под јурисдикцијом Патријарха цариградског и да у целом свету, где нема сопствених Помесних Цркава, буде призната јурисдикција Патријарха цариградског. Овај захтев се заснивао на врло произвољном тумачењу 28. правила IV Васељенског Сабора које је, заиста, низ области које су се граничиле с територијом Цариграда приписивао јурисдикцији Патријарха цариградског. Али ко је и кад рекао да се то може применити на цео свет?

Као друго, Цариград одмах почиње максимално да користи тадашњу крајње тешку ситуацију у којој се нашла Руска Црква. На пример, узима под своју јурисдикцију Православну Цркву у Финској која је тада стекла независност давши јој статус аутономне. Исто се дешава у Естонији. На сличан начин Фанар покушава да делује у Летонији (премда у овом случају мање успешно). Врхунац такве политике Цариграда јесте давање аутокефалности Пољској Православној Цркви 1920-их година на захтев пољске власти. Узгред речено, не бесплатно (иако за врло умерен износ – Пилсудски није био широке руке). И то је учињено управо под изговором да је Кијевска митрополија крајем XVII века наводно незаконито предата Московској патријаршији. Зато је Пољска Црква коју је Цариград видео као наставак управо Кијевске митрополије добила своју аутокефалност коју је Руска Црква одмах оспорила и није признала законитом. Пољска Црква је поново аутокефалност од Московске патријаршије добила тек после Другог светског рата.

– А зашто се сматра да је Кијевска митрополија Москви предата незаконито? Јер постојао је томос о томе и он раније није оспораван.

– Па требало је дати бар неко образложење за своје активности. Тим пре што је за то плаћено. И тако је дата изјава да је томос постојао, али да је издат под притиском османлијских власти, а то значи да није канонски. Иако би по тој логици требало прогласити неканонским скоро све цариградске патријархе почевши од XV века и њихова дела, пошто су их османлијске власти постављале, свргавале и премештале како су хтеле. А они су притом радили све што су им Турци заповедали. Узгред речено, било би добро подсетити на то да је милет-баша (односно поглавар све православне заједнице у Отоманском царству) Патријарх цариградски био чиновник османлијске администрације. О каквом притиску Турака се у том случају уопште може говорити? Била је његова дужност да буде послушан султановој администрацији и Цариградска патријаршија је потпуно добровољно пристала на то.

– Да ли сам добро разумео да у Цариградској патријаршији овде постоји извесно чудно двојство, двојако размишљање? С једне стране, они никад раније нису званично укинули томос из 1686. године и нису га дезавуисали. С друге стране, често су говорили о томе да је предаја била у извесној мери незаконита.

– Да. Одрицање од сопственог томоса из 1686. године је у ХХ веку постало део стратегије уздизања Цариградске катедре и претварања њеног примата части у првенство власти, чији наставак, у суштини, сад видимо. Управо је на септембарском синаксу дата изјава да само Патријарх цариградски има право да даје аутокефалност, да само он може бити врховни арбитар у споровима између Православних Цркава итд. У суштини, све то гледамо последњих сто година, Цариградска патријаршија се одлучно креће у том правцу: да у православној заједници Цркава створи известан врховни центар власти и да Цариградском патријарху да много веће прерогативе него поглаварима других Помесних Цркава.

– Али на чему се реално могу заснивати ове амбиције? Колико, да парафразирамо познату изреку, дивизија има Патријарх цариградски?

– Он заправо нема дивизија. Али, као прво, постојао је известан импулс који је дао редак авантуриста Мелетије (Метаксатис), који се извесно време налазио на Цариградској катедри. Овде бисмо, узгред могли да напоменемо да је Фанар тада признао руске расколнике-обновљенце и да је ступио у општење с њима. Узрок свега тога је, нажалост, Грцима-фанариотима својствена тежња ка лавирању и извлачењу максимума користи од било чијих проблема, чак и несрећа.

Мелетије (Метаксатис)

Грци су Руску Цркву видели као главног конкурента и главну препреку на путу ка сопственом примату. Ова тежња ка остварењу у црквеном животу такозване „велике идеје“ – пројекта изградње нове Византије. У политици је услед покушаја остварења ове идеје дошло до грчке катастрофе у Малој Азији 1922. године – изгубили су рат с Турцима, дошло је до кланице и масовног исељавања Грка. Али је исти овај грчки национализам, само у црквеној сфери и помножен амбицијама Цариградске катедре, на крају постао окосница другог пројекта – изградње виртуелне Византије на бази целе православне заједнице, разуме се, на челу с Патријархом цариградским. Не каже се случајно: понекад изгледа да у Фанару још увек нису приметили да Византијског царства више нема. Испоставило се да су царске амбиције врло жилаве у Цариградској патријаршији и очи многих су толико обневиделе да не примећују да су самим тим већ довели православни свет на ивицу огромног раскола.

– Постоји тачка гледишта да Патријарх цариградски у ствари не доноси одлуке. Наводно, неко је дошао и рекао му: „Уради то“ – и готово.

– Не бих то рекао. Чини ми се да се драматизам овог тренутка састоји у томе што су се подударили интереси три силе. Као прво, то је Порошенков режим којем је данас по сваку цену потребна аутокефалност – како би скренуо пажњу народа са стварних проблема које није у стању да реши и како би повећао рејтинг уочи председничких избора. И уопште, ако у Украјини избије верски рат, избори ће моћи да се одложе на неодређено време. Као друго, у питању су амбиције Цариграда. И као треће, то су Сједињене Државе за које све што се после „Мајдана“ дешава у Украјини представља могућност да нанесу штету Русији као политичком супарнику. У САД постоји огромна грчка дијаспора која чини главни део пастве Цариградске патријаршије. Она у великој мери живи захваљујући овој пастви. У њој постоји низ кланова и лица која спадају у елиту америчког друштва, пре свега у глобалистичку елиту која се сад толико окомила на Русију. Сигурно је да ови људи данас врло активно делују преко Фанара. Дошло је до извесног резонанса, кад су се у питању аутокефалности Украјинске Цркве подударили интереси три политичка играча. Притом управо политичка. У овој проблематици нема заправо ничег црквеног!

Не мислим да је неко нешто наредио патријарху Вартоломеју. Пре се може претпоставити да је он осетио интересовање и подршку од стране САД и почео да делује много смелије и самоувереније у вези с украјинским питањем. Истовремено патријарх Вартоломеј поред све своје амибициозности мора схватати да оно што тренутно ради може изазвати рушење читаве конструкције испод које ће сам бити сахрањен – имам у виду кризу православља у целом свету. Ето, у томе га можда подстичу и на сваки начин поспешују да делује.

– Које су највероватније варијанте догађаја?

– Не бих желео да прогнозирам, свашта може да се деси. Али се ипак бојим да у Украјини може доћи до великог заоштравања сукоба на верској основи. Није важно која ће нова јурисдикција тамо бити основана, цариградска или аутокефална. Очигледно је да ће се одмах поставити питање прерасподеле имовине, храмова и манастира, да ће почети њихово насилно одузимање од канонске Цркве. Мислим да православни верници такође неће лако попустити и може доћи до крвопролића.

– Ужасава нас огроман ризик од избијања сукоба у још већим размерама. Како се може спојити са самом хришћанском савешћу?

– Већ су пристали на то. По свему судећи, Цариград је начинио избор. И врло је очигледно да ће даљи кораци Цариграда не смо продубити раскол у Украјини, већ да ће довести до потреса у целом православном свету.

– Тешко је било поверовати у то. Да ли сте и сами пре месец-месец и по дана могли помислити да ће се то десити?

– Пре месец дана сам већ мислио. Зато што се у светској политици данас дешавају потпуно невероватне ствари, које су пре свега неколико година биле незамисливе. Рецимо, из уста премијерке Велике Британије чујемо апсолутно неосноване оптужбе упућене Русији у вези са „случајем Скрипаљ“. Али наведите бар нешто у вези са овим Скрипаљима! Шта се уопште дешава, да ли су живи или нису? Ко је уопште пратио њихово стање после такозваног тровања? Дајте бар неке доказе, макар минималне...

– Зашто сте се сада тога сетили?

– Живимо у неко чудно време. Политички супарник се може оптужити за било шта и то се притом не мора поткрепити никаквим доказима. Не морају се узимати у обзир никакви принципи, чак ни правила пристојности. Говори се да је црно „бело“ и обрнуто. И ужасавамо се кад видимо да то већ продире у црквену средину, у општење између Помесних Православних Цркава. Цариград то данас показује својим поступцима. Долази наш патријарх и на сусрету с њим фанариоти кажу да ћемо заједно деловати у интересу црквеног јединства. Колико сам схватио да су дате неке такве изјаве судећи по тадашњем прилично оптимистичком расположењу нашег поглавара. Али већ после буквално два дана патријарх Вартоломеј на синаксу говори нешто апсолутно друго, а недељу дана касније именује егзархе за Украјину. Лаж и лицемерје су увек посебно одвратни кад се скривају иза маске побожности.

Нажалост, такозвана велика византијска идеја је за Цариградску патријаршију постала највиша вредност која је потиснула Христову Проповед на гори. Дакле, Патријаршију која је пре век и по осудила етнофилетизам, односно црквени национализам, он сада буквално разједа.


С Владиславом Игоровичем Петрушком разговар водио: Јуриј Пушчајев

Са руског превела: Марина Тодић

Извор: "Православие.ру"

Последњи пут ажурирано ( недеља, 30 септембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 2 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 КЊИГЕ НАШИХ САРАДНИКА НА САЈМУ КЊИГА

Детаљније...

+ + +

Тело не може ни љубити ни мрзети. Не може се тело заљубити у тело. Способност за љубав припада души. Кад се душа заљуби у тело, то није љубав но жеља, пожуда. Кад се душа заљуби у душу, не кроз Бога, то је или дивљење или сажаљење. Кад се пак душа кроз Бога заљуби у душу, без обзира на изглед тела (лепоту, ругобу), то је љубав. То је права љубав, кћери моја. А у љубави је живот.

Свети Владика Николај, "Касијана"

Научник привлачи знањем, богаташ богатством, леполик лепотом, вештак вештином. Свак од њих привлачи ограничен број лица. Једино љубав привлачи сва људска бића. Привлачност љубави је неограничена. И учен и неук, и богат и сиромах, и вешт и невешт, и леп и ружан, и здрав и болестан, и млад и стар – сви хоће да буду љубљени. Христос је распростро своју љубав на све, и љубављу привукао к себи све. Својом љубављу Он је обухватио и мртве, давно иструлеле и од људи заборављене.

Свети Владика Николај , "Касијана"

Човек и мртав жели да буде љубљен. И после смрти бори се против смрти. Зато се многи труде, да завештањима и задужбинама обезбеде љубав према себи и после смрти. И жив и мртав човек жели да буде љубљен. Сродници могу да имају љубав према умрлим сродницима. А Христос рече: „Кад ја будем подигнут од земље, све ћу привући к себи“ (Јован. 12, 32). Подигнут на крст Он је својом жртвом из љубави према свима привукао к себи све, чак и душе умрлих из Ада. Пре Христа, кћери моја, није постојала наука о љубави, нити религија љубави.

Свети Владика Николај, "Касијана"


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.