Поштовано Уредништво, поново Вам  се обраћам а овог пута  поводом текста Његовог високопреосвештенства Митрополита Филарета Вознесенског "Православни поглед на пресађивање срца" (овде:).

Уз дубоко поштовање звања и теолошког знања Митрополита Филарета, сматрам да његово мишљење о трансплантацији срца  у  приличној мери није православно.

Православна црква допушта, подржава и благосиља трансплантацију, осим ако она подразумева угрожавање или одузимање живота даваоцу органа.

У време нарастајућег атеизма природно се јавља жеља неверујућих да живе што дуже, и то по сваку цену. Да се,нпр. богатом старцу од  80 или више год, пресади срце не би ли поживео још неколико година док то срце функционише, па поново и тако унедоглед. При томе се не бирају начини или средства, која могу бити неретко криминална-нпр. наручено убиство потенцијалног даваоца органа.

Међутим, шта чинити ако се ради о тешко болесном детету или релативно младој особи којој би трансплантација срца помогла да живи известан број година. Тај продужени живот може (али и не мора) да буде испуњем креативним радом на многим пољима, љубављу, добротом, пажњом, породицом  и свим могућим богоугодним делима. Зашто ускратити некоме могућност коју нам је дао сам Господ, преко медицине и лекара. Покојнику требају наше молитве и добра дела а ниједан орган му, док је у гробу апсолутно није потребан. Наравно, наша Црква не подржава кремацију, осим у изузетним околностима и поштује целовитост човековог тела, осим у хумане сврхе а то је баш трансплантација (укључујући и срце).

Никако не мислим да особа са пресађеним срцем постаје нека друга особа, или неки фалсификат себе. Без обзира на поменуту везу срца и ума, утицаја срчаног рада на психофизичко стање организма и обратно. Сви смо ми јединствени и непоновљиви и никада један човек неће постати други, па макар му пресадили све органе друге особе. Душу му не могу пресадити никакве овоземаљске клинике, ни сада нити у будућности. У тренутку Страшног Суда и свеопштег Васкресења, како се може и помислити да ће се особа са трансплантираним срцем појавити као "фалсификат" пред Творцем. Као да Господ не зна кога је и каквог створио, са којим или без ког органа. Шта рећи за особе настрадале у експлозијама, авионским несрећама или нпр. кремираним (својевољно или не)? Где су њихови органи? Па претворени су  у прах и  пепео, раскомадани по планинским врховима, поједени у џунглама, океанима и сл. Шта рећи за српске војнике-мученике који су прешли албанску гологоту и умрли на острву Видо а чија су измучена тела предана "Плавој гробници"? Како ће се они појавити пред Творцем?

У контексту свега овога поставља се шире питање неопходности постојања медицине. Отварају се бројна логична питања која захтевају теолошки одговор.

Да ли тешко болесно дете треба лечити (укључујући трансплантацију срца ако је потребна)? Можда га треба пустити да умре, јер оно је, ако је крштено у православној цркви, без греха и природно одлази у наручје Господа, у Вечно блаженство, у рај. Чему онда уопште болнице и апотеке? Лично немам ни најмању дилему да оболело дете треба лечити средствима којима располаже медицина, уз молитве, јелеосвећење, призивајући Божју помоћ.

Да ли нпр. православни хришћанин који је оболео од шећерне болести треба да узима инсулин или да се, према неким "православним"  тумачењима преда Божјој вољи. Да се, по постављању дијагнозе исповеди, причести и сачека пар дана док не падне у кому и умре?. Или ако има упалу слепог црева да, у боловима и мукама, сачека крај овоземаљског живота? Ваљда је нормалан одговор да треба да се лечи али да настави да живи хришћанским животом и да захваљујује Господу на свему, па и на болести. Па зар Св. Козма и Дамјан или Св. апостол Лука нису били лекари? Зар нису, болесницима давали и лекове? Ко не верује нека погледа на иконе тих Богоугодника.

Бојим се да је ово време опасних крајности од којих је једна примитивно противљење медицини увијено у "обланду" тобожњег православља а друга жеља за што дужим овоземаљским животом. Митрополит оправдано критикује другу крајност-живети, живети и живети, али без Бога или против Бога. Надам се да ће о овој теми дати своје мишљење и други уважени православни теолози.

Писмо можете објавити, ако сматрате за корисно, а лично бих волео да то урадите и унапред Вам се захваљујем на разумевању.

Свако добро од Господа

Михаило Марковић, Београд