header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Вељко Станковић: Отворено писмо Зорану Ђуровићу
Вељко Станковић: Отворено писмо Зорану Ђуровићу Штампај Е-пошта
петак, 05 октобар 2018

 Зоране Ђуровићу, брате по пореклу,

После четири дана од објављивања вести о увреди коју си упутио брату Жељку Жугићу Которанину (овде:), пишем ти ово отворено писмо и, као „човек из народа“, преносим шта говори народ.

Ја тебе, донекле, могу да разумем. Разумем твоју љутњу и увреде које упућујеш људима са „Борбе за веру“. На њих имаш право да се љутиш. Јер они су, својевремено, сећаш се, разоткрили и објавили твоју највећу тајну:

 ДА ЈЕ ЈЕДНА ОД ГОЛИХ ЖЕНА НА ТВОЈИМ СЛИКАМА ЗАПРАВО ТВОЈА ЖЕНА, А ЗАДЊИЦА, У ПРВОМ ПЛАНУ,  - ЗАДЊИЦА ТВОЈЕ ЖЕНЕ.


Објавили су они о теби штошта:

-  да си из војске отпуштен после пар дана са дијагнозом трајне неспособности због психичких сметњи;

-      да си ватикански студент и папољубац;

-      да си екуменистичко-новотарски екстремиста;

-       да си хулитељ на православне Светиње и Светитеље;

-       да си служио мису с купа са твојим пријатељима ватиканским жречевима;

-      да си љубио скуте папи Војтили;

-     да је твоје лудило веће и од лудила твог учитеља, бившег епископа захумско-херцеговачког Атанасија Јевтића, родоначелника свих новотораских циркузаната и издајника;

-      да си склон околоцрквеним интригама, и да си прави изданак Барских и Марчанских Срба римокатолика са својим латинским лукавством;

-       да си због својих превише радикалних лудила најурен са Академије уметности при СПЦ;

-       да си битанга која је, на иницијативу паписте Игњатија браничевско-пожаревачког, враћена на исту Академију;

-       да провлачиш језуитску идеологију тако што студентима заказујеш предавања од 19 часова, у трајању од 6 сати, на којима, наводно, надокнаде целу годину;

-       да си мангуп који је постао вођа нове генерације расрбитеља СПЦ и још једна рана мученог Православља;

-       да су ти слике препуне чулног, развратног и оног извитопереног - папистичког, што пројављује стање твоје душе, твоја хтења и жеље.

И тако даље, и томе слично. 

Ма љути се на њих. Људски је то. Вређаш их – нек се бране.

И на Миодрага Петровића имаш право да се љутиш. Јер он те је, на фини начин, назвао свињом. И прљавом руком папистичке главе по имену Иринеј Буловић.

Али, зашто си увредио Жељка? Зашто њега - честитог и целомудреног, једног од најбољих Срба међу Србима данашњице? Њега који ни мрава, буквално, није згазио?!

Зоране, брате по пореклу, учинио си тежак грех. Тја, нису сви наши верници преподобни. Једни на тебе призивају гнев Божији. Други муње и громове. Трећи те проклињу. Неки су језиком душу оскрнавили због твог ружног дела. Али, већина је оних који сузе роне и Бога моле да ти да памети, да се покајеш.

Зоране, брате по пореклу, извини се Жељку. Јавно.

Опште је познато да готово сваки човек има неки ирационални страх, неку фобију. Неко се плаши затвореног, неко отвореног простора; неко се плаши ињекције; неко летења; неко зубара; неко лифта... Ето, један брат ми недавно исприча да замало што није умро на магнетној резонанци. Каже: „Осећао сам се као у мртвачком сандуку. Имао сам осећај да ме живог сахрањују. Сада знам да је то најгора могућа смрт.“

Зоране, брате по пореклу, извини се Жељку. Јавно.

И ја имам фобију. Врло специфичну. Баш ретку. Не трпим ништа хладно на уснама. Због тога не једем сладолед. Не пијем ништа хладно. Та фобија ми је највише тегобе задала кад сам претке сахрањивао. Никог од њих нисам могао да пољубим у чело. А желео сам. Јер је чело упокојених, знаш и сам, мртвачки хладно. Ни умрлог оца ни умрлу мајку нисам у чело пољубио. Људи су се згражавали. Осуђивали су ме. Али нису знали мој проблем.

Зоране, брате по пореклу, извини се Жељку. Јавно.

Учинићеш ме срећним и радосним. Колике ће бити размере моје среће и радости, схватићеш ако ти кажем: твој гест ће разорити моју фобију. И не само да ћу се молити за тебе, већ ћу моћи да те - као брата по пореклу - и пољубим. И то у чело, попут брата Вукмана (овде:). Шта више, и у хладно чело.

Зоране, брате по пореклу, извини се Жељку. Јавно.

То ће донети мир и спокој хиљадама које си ожалостио или прогневио.

Али, и самомe теби.

Учини то, и уверићеш се.

Извини се Жељку! Јавно!

 

Напомена: на фотографији у наслову - Зоран Ђуровић

Последњи пут ажурирано ( недеља, 07 октобар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 38 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА

 Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат - коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.

Архимандрит Рафаил Карелин


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.