Синод Антиохијске патријаршије затражио је данас од Цариграда да „по хитноме поступку сазове сабор предстојатеља аутокефалних цркава, како би разговарали о дешавањима у православноме свијету, а нарочито о великоме проблему признавања аутокефалије Цркви Украјине”.

Према званичноме саопштењу, Синод Антиохије наводи да „сви аспекти приступа давању аутокефалнога статуса некој цркви морају бити у складу са православном еклисиологијом и на принципима о којима су се цркве једногласно сложиле претходних година”.

„Црква Антиохије не прихвата да се утврди постојање паралелних цркава у нормалним границама патријаршија и аутокефалних цркава, као ни начин рјешавања спорова путем политике свршенога чина". Истиче се и да „прибјегавање једностраним читањем детаља из историје не служи православноме јединству, али доприноси супротностима између брац́е и расколима у Цркви”.

Антиохијска патријаршија, трећа по части у диптиху, једна је од најстаријих аутокефалних цркава, са седиштем у Дамаску. Њезина канонска територија обухвата Сирију, затим Либан, подручја неких арапских земаља. Има паству и међу дијаспором у Америци. Укупно, Антиохија окупља око 2 милиона вјерника. На челу јој је од 2012. године патријарх антиохијски и цјелога Истока Јован Десети Јазиџи, етнички Арапин.

Оглашавање Синода Антиохије је иницирано писмом патријарха московскога и цијеле Руси (РПЦ) Кирила Гундјајева које је 3. октобра о.г. упутио свим православним црквама. Обавијестио их је о догађајима везаним за црквени живот у Украјини и предлажио да „учине све што је у њиховим моћима да се покрене свеправославна дискусија по овоме питању“.

Та „свеправославна дискусија” требала би, не само да одложи на неодређено вријеме најављено признање аутокефалије Украјинској цркви од стране Цариграда, већ и да Цариграду оспори право да издаје томосе о аутокефалији без једногласја са другим црквама. Антиохијска патријаршија је прва од цркава која се јасно сврстала уз Москву.

Како смо извијестили, Грузијска, Бугарска и Грчка православна црква, свака на свој начин, одбиле су идеју патријарха Кирила о сазивању свеправославнога сабора. Грузини и Бугари су 2016. заједно са Русима бојкотовали Сабор на Криту који је одржан под омофором Цариградске патријаршије.

И Антиохија је, такође, бојкотовала критско саборовање. Али, вишегодишњи рат у Сирији, присуство руских трупа у тој земљи и финансијска зависност од Москве, условљавају позиционирање Антиохијске патријаршије. Отуда данас објављени ставови Синода у Дамаску не представљају изненађење.

У међувремену, архиепископ варшавски и митрополит цијеле Пољске, Сава Грицуњак, поглавар Пољске православне цркве, упутио је писмо патријарху цариградскоме Вартоломеју у којем тражи да сазове свеправославни сабор да би се „размотрило украјинско црквено питање”. Вијест о томе појавила се јуче и није демантована.

Грчка агенција „Ортходоxиа” тврди да је Сава апеловао на Вартоломеја ради хитности дјеловања, јер у Украјини „ситуација се сваким даном погоршава”. Тражи да се „сачува трезвеност”.

Дакле, овакви ставови предстојатеља Пољске цркве су подударни са Московском патријаршијом. Међутим, како примјећује „Ортходоxиа”, „Сава у своме писму не дотиче тему аутокефалије, вец́ само наглашава потребу за састанком предстојатеља цркава у циљу широке расправе о актуелној ситуацији у Украјини”.

Сава је, претходно, био домаћин патријарху александријскоме Теодору Другом Хорефтакису. Њих двојица су 22. септембра у поводу Украјине објавили заједничко, „неутрално” саопштење.

Пољска црква је аутокефалију од Цариграда добила 1924. године. Након што су Руси, савезници нацистичке Њемачке, 1939. окупирали подручја источне Пољске, Руска црква је арондирала велики дио јурисдикције Пољске цркве.

По свршетку свјетскога рата, зависност Пољске од Руске цркве је аналогна подређености Пољске СССР-у. Озваничена је 1948. када је Москва издала Пољској цркви свој „томос о аутокефалији”. Тај руски, дупли томос, Цариград никад није признао, већ валидним сматра само свој из 1924. године.

Према објављеним архивима пољске комунистичке Службе безбједности (Сłуżба Безпиецзеńстwа), садашњи поглавар Пољске цркве, митрополит Сава Грицуњак (стар 80 година), од средине 1960-их је њен ревносни сарадник под кодним именом „Јурек”. Чињенице о томе су сачуване у званичноме Институту народнога сећања – Комисији о скупљеним подацима о злочину против пољскога народа (Instytut Pamięci Narodowej – Komisja Ścigania Zbrodni przeciwko Narodowi Polskiemu).

Сарадња Саве и других из пољске јерархије са Службом безбједности је 2009. фокусирана у јавности након објављивања непорецивих чињеница о томе. Дио вјерника тражио је Савин одлазак са положаја. Међутим, коначна расправа о томе је избјегнута. Сава је изјавио да „у свијетлу православнога учења сваки гријех може бити избрисан покајањем”.

Пољска црква сада има око 500.000 вјерника, махом русофону популацију административне области Белостокскога војводства, на крајњем истоку Пољске (уз границу са Бјелорусијом).

Владимир Јовановић, "Антена М"