Владике на „Фејсбуку” Предности и мане виртуелне друштвене мреже у ширењу духовности Корисници виртуелне друштвене мреже „Фејсбук”, поред профила бројних певача, глумаца и других јавних личности, од којих су неки аутентични, а неки не, могу на овом популарном сајту пронаћи и бројне профиле и „фан странице” црквених великодостојника, како католичких, тако и православних. Тако се заинтересовани могу прикључити групи „Патријарх Павле, доживотни патријарх” , „Владика Григорије за патријарха” или постати вирутелни „пријатељ” са наводним или аутентичним Христофором П. Ковачевићем, митрополитом средњезападноамеричким. О позитивним и негативним утицајима популарних друштвених мрежа разговарали смо са свештеницима чија је делатност и образовање везано за савремене технологије .
– У времену у ком живимо, неопходно је користити погодности које нуди савремена цивилизација.. Наравно, комуникација путем интернета може бити квалитетна, садржајна или не. Уколико се користи само за испразно дописивање и похвалу бројем „пријатеља” на „Фејсбуку”, који се, при томе , никада нису ни видели то је бесмислено – каже за „Политику” јереј Владимир Замахајев, презвитер новобеоградске цркве св. Великомученика Димитрија Солунског. Он је зачетник комуникације црквених лица преко интернета, а пре десетак година направио сајт Бежанијске цркве. Према његовом мишљењу, црква може да искористи ову врсту отворене комуникације и приближи своје идеје и оно што је непознато људима али истиче да ће појединац тешко ући у цркву упознајући се са хришћанским учењем преко „Фејсбука”. – Међутим, уколико он већ доживљава себе као хришћанина, покушава даживи у том духу и одрастао је у хришћанској традицији, онда овакав вид комуникације може да му помогне да уобличи своје схватање и духовни живот. Ипак ни „Фејсбук”, ни телевизија, нити било какав медиј не може да замени цркву, литургијски живот и заједничку молитву, јер то је нешто што је јединствено и незаменљиво – истиче Замахајев. Поводом наводних профила, група за подршку и „фан страница ” црквених великодостојника , како католичких , тако и православних, наш саговорник каже да нема ништа лоше у окупљању људи сличних интересовања у клубове тог типа, али подвлачи да не треба излагати своје личне податкеи интиму преко мере. – Није добро априори одбијати све што је модерно, јер ни у старим временима се црква није либила да прихвати најновије технологије, али не треба ни по сваку цену срљати у све што је модерно и популарно . Дакле, и модерно може се употребити у корист ширења црквеног учења. Зна се да је и прва одштампана књига била Библија, што је у то време било револуционарно. СПЦ је, уосталом, прва црква која је употребила штампане књиге у богослужењу – каже Замахајев. Он је укључен у популарну социјалну мрежу „Фејсбук”, али каже да је спреман да све што тамо напише буде објављено на насловној страни било којих новина. „Фејсбук” пружа све податке о нама на длану и интима појединца је доступна свима и више него што је то потребно, па постоји велика могућност злоупотребе, што се и дешавало. Обазривост је неопходна, јер постоје они који се лажно представљају. Мејл је још увек неприкосновен, када се ради о квалитету интернет комуникације- закључује јереј. Да је литургијски доживљај у цркви незаменљив слаже се и ђакон Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско- карловачкој. – Иако нисам резервисан према интернету, и имам свој сајт у форми блога, према „Фејсбуку” имам приличну резерву управо због његовог концепта. Црква не би требало да користи ову социјалну мрежу. Првенствено због тога што се на овом сајту појављују профили у чију аутентичност нико не може бити сигуран. Чак и када се ради о групама и „фан страницама”, питање је да ли је особа којој је страница посвећена сагласна са тим. Лично не верујем , да је ико од твораца група посвећених Патријарху Павлу које се могу пронаћи на овом сајту, питао Његову светост за дозволу – каже он за „Политику” Он истиче и то да је „Фејсбук” у приватним рукама, те се не зна се како ће тећи развој ове мреже у будућности и да ли ће поред постојећег садржаја бити додате рекламе или нешто слично. – По мени је посебно важан проблем виртуелизације црквеног доживљаја. Наиме, на сајтовима се можете информисати и њихов смисао је у томе да вас призове да поделите литургијски доживљај на лицу места, односно у цркви и на литургији као централној служби. Проблем је што се овде сугерише да се литургијски доживљај може поделити и у интернет простору. Плашим се да би у једном тренутку преовладао утицај који би померио реалан доживљај хришћанског искуства ка виртуелном – објашњава он додајући да сам концепт социјалних мрежа има већу моћ него обични блогови и форуми. Према његовом мишљењу, уколико би постојала могућност одређене аутономије, односно виртуелног црквеног простора за који би се поуздано знало да припада цркви, он би могао имати позитивну улогу у широј комуникацији међу људима који нису у могућности да непосредно, физички ступе у контакт једни са другима. Ипак, са друге стране, таква комуникација је, каже, могућа и путем обичног мејла или уз помоћ веб камере. „Фејсбук” је није погодан ни за пренос црквене поруке, ни за међуцрквену комуникацију. Не може се правити електронска црква, као пандан реалној, јер, пре свега, не може постојати виртуелно причешће – закључује Суботић.
Бранка Малиш [објављено: 01/06/2009] http://www.politika.rs/ |