Атанасије Ракита је коначно успео, али само делимично, да напуни лађу Спасове цркве у Милешеви, на дан ктиторске славе, и то захваљујући следећим потезима:

Као прво, забранио је да се на дан св. краља Владислава и препод. Симеона (07. октобра) служи литургија у целој епархији милешевској, осим у манастиру Милешева. Затим је најстрожије наредио да сви свештеници и чланови њихових породица, монаси и монахиње, као и сви запослени у манастиру Милешева имају доћи на литургији у заказано време. Пошто је био свестан да то неће бити довољно народа, сетио се да организује и плати аутобусе из већих места из епархије. Тако су аутобуси из Нове Вароши, Сјенице, Прибоја, Пријепоља и Пљеваља кренули благовремено и на време стигли у Милешеву, с тим, што су укупно довезли путника за један осредњи минибус.

Верујући народ милешевске епархије је и овом приликом показао колико воли, цени и поштује владику Ракиту, само што из овога или оног разлога не жели да га виде, а још мање да га чује, а поготово не желе са њим да пије.

Тог недељног преподнева на пријатном октобарском сунцу, манастирску порту испунили су свештеници, свештеномонаси и монахиње, како епархије милешевске, чији је долазак био обавезан и строго наређен, тако и клира из суседних епархија. Негде и негде могао је да се, у том црнилу мантија, примети и по неки цивил, искључујући чланове културно-уметничких друштава, који их је било доста. Било је ту и нешто мало "високих званица", али не примети смо ни једног председника општине, нити страначког лидера, а ни локалног функционера. Поред двојице пензионисаних генерала Војске Србије, који су гро своје каријере провели у комунизму, видно и више него значајно место заузео је владикин најдражи гост, а ти је његов шурак Зоран Јуришић. Само овога пута без сестре, а идуће године сами Бог зна вероватно и са сестром Александром и са сестрићима.

Остаје нам да нагађамо ко ће од њих добити орден, а ко грамату.

Било је и на слави и неколико владика, којих да није било, вероватно не би ни ми дошли, и не би имао ко да вас обавестити о прослави епархијске славе.

На нашу велику "жалост" фалио је само бивши администратор и иницијални уништитељ свега православног и светосавског у Епархији милешевској. Да ли Ракита није смео да позове Јоаникија, или овај није смео да дође потпуно је не битно. Кад врло добро знамо да се њих двојица веома често виђају заједно у Беранама и Пријепољу, а све у циљу наставка њихове животе борбе за уништење наше епархије, а по започетој мисији њиховог главног гуруа са Цетиња, чије име не требамо ни помињати.

Оно што још морамо додати, јесте проблем веронауке. Стиже нам информација из Нове Вароши, да деца, у основној школи часове веронауке проводе  у дворишту играјући "иде маца око тебе". Од попа ни трага ни гласа. Жалосно је, што је тако сваки пут. Нимало није боља ситуација ни у Пријепољској гимназији, где се верски часови користе за рекреативну шетњу ученика. Уопште у целој епархији верска православна настава има своју конотацију и озбиљност у спровођењу, таман као и у време Јосипа Броза. Срамота за епархију, још већа за владику, али да ли Ракита уопште зна за било какву врсту стида.

Десило се, драги верници, нешто о чему нисмо могли ни да сањамо: у свету недељу и на дан св. краља Владислава славе епархије милешевске, нити у једном саборном храму у целој епархије није вршена Света Литургија, што се, дубоко смо уверени, није дешавало ни у време турског зулума.