Занимљиво је, и истовремено забрињавајуће, да број следбеника Деретићеве секте уопште није мали. Деретић припада групи ”историчара” који себе називају ”Српском аутохтонистичком школом” а који су уствари, по ставу званичне науке, псеудоисторичари. Информације које износе нису резултат и плод научних метода, већ искључиво личних, унутрашњих, порива и мотива.

Многи признати историчари и научни радници критиковали су тврдње Деретића и осталих псеудоисторичара и упозоравали их на последице оваквог приступа историји, а између осталих академик Божидар Ферјанчић. Он је истакао да ”тезе о Србима као најстаријем народу на свету и српском језику као прајезику свих других, немају никаквог научног основа и на њих се (…)не треба обазирати.”

Једну од најтемељнијих, најобимнијих и најупечатљивијих критика радова ових псеудоисторичара дао је Радивој Радић, професор историје на Филозофском факултету у Београду, у књизи под насловом “Срби, пре Адама и после њега” (мада би, узимајући у обзир оно што пишу, наслов могао да буде и “Срби, пре Бога и после Њега.”).

Некад сам се смејао читајући оно што пишу а називају историјом. Имао сам обичај да то означим као “историју” писану по принципу “што је баби мило то јој се и снило”.

Данас су те њихове измишљотине (мада “измишљотине” и није баш најбоља реч, сувише је блага и бенигна) дошле дотле, да све то више није ни смешно, ни забавно, посебно ако се у обзир узме њихово неваспитање и агресивност уколико се упустите уполемику са њима.

Осим Деретића, у ову групу псеудоисторичара и псеудонаучника спадају још и Радивоје Пешић, Момир Јовић, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Реља Новаковић, Миодраг Милановић, мр Ненад Миљуш, Славиша Миљковић, Милош Гроздановић, Живојин Андрејић, Слободан Јарчевић, Александра Бајић, Драгољуб Антић, Александар Петровић и многи други.

Неки од њих имају високо образовање, иако по правилу не из историје (укључујући и самог Јована И. Деретића), али је све више и оних са нижим степеном стручне спреме (сневање није дар само баба са високим образовењем а посебно не само једне!).

Њихови најзначајнији претходници су Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Олга Луковић-Пјановић.

У последње време све популарнији је др. Горан Шарић.

Због мноштва оних који ”сневају”, пеудоисторијске тврдње су контрадикторне         не само супротне према званичној историји, него и контрадикторне према       другим псеудоисторијама, а неретко чак и у оквиру једног рада.

Можда ће некоме изгледати као непримерена и претерана изрека коју сам употребио (”Што је баби мило, то јој се и снило.”), међутим, ”бапске приче”, односно маме, тате,бабе,деде, комшије… представљају важан извор доказа (тачније ”доказа”) у радовима псеудоисторичара.

Нпр. Олга Луковић Пјановић у својој књизи “Срби – народ најстарији” пише: ”Моја покојна бака родом из Драгачева, често је помињала Мисир, што је древно име за Египат….Кад год бих отишла негде, па ме није било дуго да се вратим, бака ме је дочекивала са речима: ,,Где си била до сад, ко да си била чак у Мисиру?” Ја сам тад била дете, и још нисам знала где је тај Мисир…Мислим да су наши преци дуго чували сећање на њихов давни живот у Египту, под вођством ,,Краљева Пастира” или како их је запад назвао измишљеним именом ,,Хиксоси”…” (1)

У истој књизи пише и о томе како јој је мајка причала да су некад давно њихови преци организовали хајку на лавове, јер су им нападали стоку. Тада је посумњала у то, али је касније сазнала да је лавова било на Балкану у време Александра Македонског. Закључак је био једноставан: ако су Срби били присутни на Балкану и пре 7. века, онда је прича о лавовима око Драгачева могла бити истинита.(2)

Слично је и са присуством Срба у другим деловима деловима Европе, осим на Балканском полуострву. Тако, Олга Луковић-Пјановић описује свој боравак у Француској, где јој домаћица говори о томе да је она чула од својих родитеља и дедова да су некада у Француској владали Срби и да то не може бити лаж јер се у њеном дому никада није лагало. (3)

Ни извор ”доказа” о старости српског језика није ништа другачији. Није јој било потребно ни истраживање архивске грађе ни археолошки налази, јер је ”доказ”пронађен у Олгином суседству: “У жељи да подвучем старост језика којим говори Српски Народ, више пута ми се догодило да употребом израз… санскритски. На то би се Чика Спира нагло дигао са седишта, љуљајући се на старачким ногама, али висок и прав као бор у гори, па би узвикнуо – снажним и громким гласом: ‘Молим Вас, не говорите: санскритски, већ реците: стари српски!’ Требало ми је много времена да то научим, па сам се толико пута питала: ‘Одакле њему тако сигурно знање?! Је ли то можда било Откровење, којим га је подарила његова дубока старост и које је и мени помогло -да лакше ходим према циљу?!'” 4

Овде сам навео само неколико примера, међутим, број псеудоисторичара и њихових ”теорија” са сличним ”доказима” је толики да их није могуће све навести, а то није ни примарни предмет овог текста. Професор Радић у већ поменутој књизи наводи и побија велики број њихових тврдњи, па је препоручујем онима који су заинтересовани за ову тему и подробније информације. Радић у предговору књиге, између осталог, каже: ”Са социолошког и психолошког становишта веома је занимљива и острашћена полемика, пуна бахате нетрпељивости, неукусних увреда и разузданог примитивизма, које се о питањима из најстарије српске историје води на друштвеним мрежама.” (5)

Моје искуство са следбеницима ових ”историчара” у потпуности потврђује његове речи: острашћеност, бахатост, нетрпељивост, увреде, претње физичким насиљем, примитивизам. Било би, заиста, несумњиво потребно и корисно чути мишљење психолога и социолога о овој појави. Не називам их сектом случајно. Познато је (погледајте видео снимак у прилогу) да је Деретић изјавио да је главни сатирач Срба хришћанска Црква, а да је српство на Балкану сломила православна Црква из Византије. (6)

Историју Цркве, попут световне “историје” коју пропагира износи на свој начин, измишљајући, све у складу са својим мотивима и потребама, а супротности са званичном историјом Цркве, Светим писмом и предањем. Наведимо неке примере.

Иако је опште познато (бар би требало да буде?) да је први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве Свети Сава, по Деретићу смо архиепископа имали вековима раније. Столовао је у Солину а касније је чак, након протеривања у Италију, узео и титулу патријарха. (7)

Свети апостол Јаков, брат светог апостола Јована Богослова је, опет по Деретићу 8, 34. године био у Србији, а са собом је довео и једног од 70 апостола, светог Андроника 9 и поставио га за епископа у Сирмијуму, ”то је данас Сремска Митровица. Ту су саградили једну малу црквицу, и ту је била прва епископија у хришћанству уопште, пре Јерусалима.” Још један од 70 апостола, Тит, је проповедао на српском језику и био постављен за епископа у Расу, како тврди Деретић.
Има ли потреба да нагласим да је све ово измишљено, односно да историја Цркве и житија светитеља које помиње, не само да не говоре о овоме, него говоре нешто друго? (10)

Податке за овај период налазимо у Светом писму (Посланицама и Делима апостолским) најстаријим сачуваним документима, делима Светих Отаца,  првих историчара Цркве и др. У Јерусалиму је 51. године одржан сабор Светих Апостола (Дап 15,1-35), први сабор уопште у историји новозаветне Цркве, на коме је (тек тада) донета одлука да се проповеда и необрезанима тј. нејеврејима, многобошцима, па то довољно говори о веродостојности 34. године, коју наводи Деретић, као године када је почела проповед међу Србима, остављајући по страни питања ко је проповедао и да ли су Срби у то време били присутни на Балкану.

Слично је и са изградњом цркве (објекта). Из поменутих извора видимо да су се проповед и окупљања у ово време вршила у храму (јерусалимском) по синагогама и кућама и сл. ”И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хљеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца.” (Дап. 2,46). Хришћански храмови (цркве) се појављују знатно касније, што потврђују и археолошки налази.

Из истих извора (Посланица, Дела апостолских итд.) сазнајемо које су прве Цркве које су основане, и ко су први ђакони, презвитери и епископи. Раса и Сирмијума, подразумева се, нема међу њима. На примедбу водитеља да је Христос по мајци био Србин (Господе, опрости!), Деретић одговара, допуштајући ту могућност: ”Име Марија је неоспорно српског порекла. Е, сад, да ли је то име дато некој другој, страној, девојци или је она била из српске породице, то је сад питање о којем се можемо спорити…” (11). Из Светог писма и житија Пресвете Богородице знамо да је из јеврејског народа, да јој је отац био из племена Давидова, а мајка од рода Аронова. По сведочењу Старог завета Ноје је имао три сина, Сема (или Сима), Хама и Јафета. Сем је праотац семитских народа, што значи и јеврејског, а Јафет се сматра праоцем европских народа, укључујући и Србе. То нам даје сасвим јасан одговор на претпоставку да је Пресвета Богородица можда српкиња, опет, остављајући по страни питање о одсуству било каквих информација о Србима у овом периоду историје.

Овако Деретић види полазак светих Апостола на проповед: ”Христос им је дао упутство на једноме скупу како да се понашају, да не смеју да иду као неки људи авантуристи…”

О значењу саме речи ”апостол”, Деретић каже: ”Одакле реч апостол? Бос код старих Срба значи ‘без постола’. Постол је обућа, а сам назив апостол је чисто из српског језика.” Наравно, ни ово као ни све остало није тачно. Реч ”апостол” је грчког порекла (απόστολος) и значи посланик или благовесник.
Даље Деретић, измишљајући и изврћући историју Цркве, каже да су свих дванаест апостола проповедали на српском језику, који они зову арамејски.

Да ли је ово истина? Да ли су апостоли заиста проповедали на арамејском? Опште је познато да су сва четири Јеванђеља написана на грчком језику, као и да су се јеванђелисти, за разлику од Спаситеља, више користили грчким преводом Старог завета, тзв. Преводом седамдесеторице или Септуагинтом.Толико  што се тиче првог дела Деретићеве тврдње о арамејском језику као језику апостола.

Од времена Вавилонског ропства (586-538 г. пре Христа) Јеврејски језик престаје да буде живи језик, а Јевреји прихватају арамејски језик и писмо.Арамејско писмо се због облика слова назива и квадратно писмо. Арамејски језик и квадратно писмо су били у употреби и у време Господа Исуса Христа, што потврђују неке речи и изрази који се налазе у Новом завету (Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама итд.), као и Његове речи (Мат. 5, 18) о слову јод, као најмањем слову, што је у квадратном писму очигледно. Спаситељ је проповедао на овом језику.

Што се тиче другог дела тврдње, да је арамејски језик уствари српски, мислим да више од било каквог коментара говори фотографија изнад, са текстом писаним квадратним писмом. Ако је у питању српски језик, не би требало да имате проблема да прочитате текст. Можете ли? И наравно, да разумете горе наведене речи: Ефата, Кифа, Голгота, Акелдама. Да ли их разумете? Од дванаест Апостола седам њих је, по Деретићу, проповедало у српским земљама, а разлог је, како он закључује, био језик: ”Шта би вредело апостолима да иду да проповедају међу народ који њих не разуме? То би било као да говоре зиду.” Одговор на ово налазимо у Делима апостолским: ”И кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу.И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху;И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих.И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују.А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом.Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком.И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији,У Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити,Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?” (Дап. 2, 1-11) На овом примеру видимо да тврдње које износе псеудоисторичари нису само измишљотине већ често и најобичнија лаж, при чему се, могуће,рачуна на неиформисаност оног коме су упућене.

            После светог апостола Јакова, што смо већ поменули, по Деретићу, у српске земље 42′ године долази свети апостол Петар (кога овај псеудоисторичар назива просто ”Петар”), затим свети апостол Павле, па Марко, па онда Лука, који је написао своје Јеванђеље у некој пећини код Требиња (?!). Последњи долази свети апостол Андреј (Првозвани). И опет, наравно, измишљотина и лаж. ”Почетна тачка ширења хришћанства за Европу била је Србија”, каже Деретић. Наравно, Грци и Латини су настојали да све то прикрију. Како. Деретић нам даје одговор: ” Нпр. овако. Кад нису могли друкчије да оспоре почетак хришћанства у Србији, онда су они упоредили Панонију са Шпанијом – Панијом, па су онда рекли да то није било у Србији, Панонији, него у Шпанији…”. Мислим да је овде сваки коментар сувишан.

   У својој књизи “Серби народ и раса – нова Вулгата” Деретић, пише да је стара српска религија имала утицај на хришћанство. Тако, на пример, наводи Перуна, божанство чије су одлике хришћани приписали Светом Ђорђу.

И још много тога пише Деретић, али је немогуће све навести.

Слично, Момир Јанковић, пишући о богињи Морани, каже да ”њене функције у хришћанству покривају, делимично, свети: Игњат, Мрата, Тодор и Стефан.” Даље, ”функције Радгоста у хришћанству пренесене су на Светог Андрију и делимично на Свету Тројицу.” ; ”Функције бога Велса у хришћанству, покривају свеци: Василије, Лука, Блаж, Корнелије и Иван, а делимично: Сава и Мрато.” Богиња Слава: ”У хришћанству је покривају Св. Димитрије и славски свеци.”; Функције Богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел и патријарх Герман, а делимично свети: Ђорђе и Петар”, итд. Господе, опрости! (12)

Осим извртања и измишљања хришћанске историје и јеретичких учења,често се код псеудоисторичара јављају ставови да нам је хришћанство наметнуто силом, и у складу са тим пропагирања паганских обичаја и многобоштва.

Углавном се пропагирају старословенски богови попут Перуна, Световида и других, од којих су неки горе поменути, али и некакви Творни богови (?!), Добри (вероватно гностички?) богови и слично; хришћанство се назива ”јошуанство” итд. На фотографијама испод дати су неки од примера, псеудоисторичара Славише Миљковића.

Др. Стеван Томовић у својој књизи ”Древна историја Срба”, између осталог, пише: ”Свима је познато да се свети спис Јевреја назива Тора (прев. „Учење“). Оно што је за Јевреје Тора, то је за Србе хришћане Библија, док је за муслимане Куран. Ипак, пошто је Тора саставни део Библије (Срби је називају „Мојсијево петокњижје“), и пошто у Курану јасно пише да су „Теврат“ (Стари завет) и „Инџил“ (Нови завет) истинити, то значи да је овде реч скоро о једном те истом спису. Ово не чуди ако знамо да су јудаизам, ислам и хришћанство једине монотеистичке религије света, које имају исти корен. Дакле, Јевреји, хришћани и муслимани верују у истог Бога и имају исте тзв. свете списе.” (?!)

Затим нам околишно износи информацију да су први људи не Адам и Ева, него Богумир и Славуна који су, наравно, знали и за тзв. Дрво познања добра и зла. Аутор наставља дајући нам, узгред, информацију и о Бадњаку: ”И попут свих народа на свету, тако су и Срби ово „Дрво знања“ прогласили за своје свето дрво и „Дрво живота“ – исто оно што су учинили сви многобожачки народи. Тако су и Срби имали то „свето дрво“, како су га они звали, којем су се клањали као богу, које су обожавали, и пред којим су се молили. Имали су они и многа друга „света дрва“, а од којих је најчувенија била липа.Једно посебно место заузимао је храст, као што је био случај и код германских народа, али нарочито бадњак.”

И тако даље, све до потопа, који је преживело четворо људи а међу њима и Крањец, а то је уствари Ноје. На крају књиге нам аутор открива да их је уствари (ипак) било осам (?!) а онда нас даље води од потопа све до Дрекаловића у Црној Гори. (од 12 племена Израиљевих, по њему, десет је било изгубљено и то су, уствари, Срби. Родоначелник једног од дванаест племена, Гад, дошао је воловском запрегом у Будву итд.) (13)

Можда ово последње што сам навео, или нешто претходно, делује као шала или као намерно одабрано, али није. Књига ”Древна историја Срба” је, напротив, изабрана због високошколског образовања аутора, осим ако је и титула коју аутор наводи испред свог имена, лаж.. Навешћу из исте књиге, ради потпуније слике, још један пример, из поглавља под насловом ”Додатак 1: Речи хебрејског порекла”, и поднасловом ”Неколико примера српских речи које су семитског (хебрејског) порекла”:

”ХЛЕБ – реч којом се означава једна животодавна намирница. У арапском језику, реч ЛаХМун у преводу значи „месо“, док хебрејска реч ЛеХеМ има исто значење. Слично је и са арапском речи ХаЛиБун и хебрејском речју ХаЛаВ.” Значи, српска реч ”хлеб” потиче од речи ”месо” (?!).

Који год текст или књигу ових псеудоисторичара да узмете, ”чињенице” и ”логика” којом се служе су слични.

Код Срба, као православног народа, обичај је да се деци на кршењу дају имена по светитељима, који онда постају њихови заштитници и молитвени заступници, али и узор који у свом животу имају да следе. Уместо тога псеудоисторичари препоручују давање старословенских, многобожачких, имена као нпр. Жирослав (у славу храсту који је био свето дрво старих Словена), Ивша (словенско свештено дрво), Јарослав (који слави бога Јарила), Перун (старословенски бог) итд.

Упоредо са предавањима псеудоисторичара почела је и продаја ових морбидних скулптура паганских (старословенских) богова које они проповедају.

Из коментара на страници на којој се продају ови предмети, можемо да видимо да се купују нпр. и као поклон новорођеној беби, која је добила име по једној од ових богова.

Уз скулптуру Сварога (на страници на којој се продаје) иде и следећи текст: ”Вишњи и Свевишњи. Сварог је врховни бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свакога „рода и плода“, дакле свега на земљи, али и стваралац комплетне васељене. Он је препун славе и божанства јер управља небом које је изнад и изван свега, а ипак све обухвата. Сварог спава и у сну је створио овај свет који је поверио Перуну и осталим боговима на чување и управљање. Он не може непосредно деловати на физичко, материјално окружење које сања, али зато може да утиче на вољу осталих богова, и ту је његов утицај огроман. Његово буђење означиће крај света….

Сима Тројановић је почетком ХХ века добро претпоставио да су Бадњи дан и Божић празници соларног порекла који симболизују обнављање Сунца; бадњак је таква врста идола који ја домаћем огњишту сваког српског домаћина понавља „небесну сцену“ поновног рођења бога Сунца. Сви ови обичаји су још увек савршено очувани код Срба, вероватно зато што је, како многи претпостављају, бог Сунца и ватре, Дајбог, био српски национални бог и зато посебно слављен. Ватра са огњишта се не даје јер она тога дана „помаже“ рађању новог Сунца – над њоме ове „срећни гост“, који се код Срба назива полаженик, положајник или полажаоник, а који је прва особа која тога дана дође у кућу, џара ватру бадњаком, како би је разгорео. Вук који се зове на гозбу јесте онај стари Хроми вук, Дајбог, који у каснијем периоду престаје да буде хром, јер је започео нови годишњи циклус у коме Сунце јача. И сам полажаоник, први гост који нам својевољно тога дана дође у кућу, заправо је вероватно то старо божанство; о томе говори и обичај да се он обрће кожухом и да седа под сто, чиме се апострофира његов „вучји“ карактер.”

Није им довољно добро ни хришћанско порекло четири оцила, односно четири слова ”С”, па и то мењају.

Због чега православни хришћани не треба да следе ово учење? Због тога што је лаж, а у  Светом писму је речено ко је отац лажи: ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи.” (Јв. 8, 44)

Иако је њихов манифестни циљ ширење ”забрањене” (а уствари измишљење) историје Срба, што раде из, наводно, родољубивих побуда (а прихватање ове измишљене историје се поставља као мерило родољубља) латентни и стварни циљ је, заправо, урушавање националног идентитета утемељеног у православљу и светосављу, али и саме вере.

Следећи њих и њихов метод, могли бисмо да дођемо у искушење да  присвајамо светитеље и мењамо њихова житија, нпр. Светог Николу Мирликијског, Светог Ђорђа итд. Шта бисмо добили? Ништа. Да ли бисмо нешто изгубили? Да, сасвим сигурно,  ”Јер ћеш због својих ријечи бити оправдан и због својих ријечи бити осуђен.” (мт. 12,37)

Наводећи њихова јеретичка учења, дао сам део одговора на питање зашто сам им их у наслову текста упоредио са сектом (Јеховиним сведоцима). Иако се може направити поређење са бројним јересима кроз историју цркве, укључујући поређење и са Римокатоличком јереси (”црквом”) али и са протестантима (једна од основних одлика протестантизма јесте да свако има слободу да самостално тумачи Јеванђеље). Једно од најбољих би, свакако,  било поређење са тзв. Маркионитима и начином на који је Маркион мењао садржај Светог писма.

Други део одговора се односи на опхођење са њима: као и са Јеховиним сведоцима, или неком другом сектом, често је најбоље не упуштати се у расправу. Како можете да полемишете са неким ко као аргументе износи измишљене информације и лажи? Посебно када се ради о њиховим јеретичким учењима о православљу и Цркви. Ово је, свакако,  једна од ситуација на коју може да се примени поука из Јеванђеља: ”Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се не растргну вас.” (Мт. 7,6)

Основ њиховог учења, као што је већ речено,  јесте да смо ми најстарији народ на свету и да је српски језик, сходно томе, најстарији на свету, и да је то оно на шта треба да смо поносни и што нас издваја од осталих народа и чини посебним. Треба да одбацимо веру, а тиме и Спаситеља, Богородицу и све Свете; Свете Ћирила и Методија, Светог Јована Владимира, Светог Саву и све Свете Немањиће који су створили српску државу; Светог Кнеза Лазара, његовог сина Светог Деспота Стефана Високог и све Свете Србе после њих. Светог Владику Николаја и Светог Јустина Ћелијског, Свете мученике јасеновачке и све Новомученике српске и Патријарха Павла. А са њима и Пећку патријаршију, Грачаницу, Високе Дечане, Студеницу, Раваницу… И не само то него и Карађорђа који је постио све постове и увек говорио “ако Бог да и Боже помози “. Кнеза Милоша који без молитве није седао за ручак и вечеру, Краља Петра I… Али и Николу Теслу, сина православног свештеника, Михајла Пупина, Милутина Миланковића…

Уместо тога, треба да пригрлимо измишљену историју, Перуна, Световида, Радгоста, Ладу и Морану итд. јер су старији од хришћанства, и на то да будемо поносни.. Њима ћемо, вероватно, да приносимо жртве? Све то треба да одбацимо, и нашу историју и наше спасење, и идентитет утемељен у православљу, и уместо тога прихватимо као оно најважније измишљотину и лаж да смо “народ најстарији”?! И да на то будемо поносни?! Ко је био старији, Христос или мудраци који су дошли да му се поклоне? Зар нису Усташе у логорима Јастребарско и Стара Градишка била старија од српске деце која су тамо мучена и убијена? Је ли пилот који је убио Милицу Ракић био старији од ње? Када је реч о досељавању Словена на Балкан (да и не говорим о периоду за који не постоје подаци), ни уз најбољу вољу не могу да разум каква је практична корист од утврђивања тачне локације и времена поласка, сем задовољења научне радозналости. Дефтер из 1455. године, званични документ Османског царства, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца. Другим речима, много векова након нашег досељавања на Балкан, које псеудоисторичари оспоравају. Зар нам то није довољно? Исто тако се зна све што је потребно о Републици Српској Крајини, Војводини и Црној Гори. Имамо све потребне податке и за Босну и Херцеговину, Македонију и Албанију и наше присуство на тим просторима, укључујући и информације о пореклу тзв. Бошњака. Шта ће питање времена досељавања Словена на Балкан, и места одакле су дошли променити у свему томе? Шта ће измишљени и лажни подаци променити у свему томе? Ништа. Само могу да нам нанесу штету, јер непријатељи могу да их искористе да би нас дисквалификовали.

Шта старост и године саме по себи значе? Ништа. Шта ћемо ако се појави неки народ који устврди да је нпр. највишљи, и да се његово првенство заснива на томе? Године живота, све друге душевне или телесне карактеристике, и много тога другог, било кад је у питању појединац или народ, дар су од Бога и ни случајно нису знак изабраности и разлог за гордост. Знак изабраности јесте то што смо православни, јер је написано: “Не изабрасте ви мене, него ја вас изабрах” (Јв. 15,16).Али ни то није разлог за гордост и високо мишљење о себи, И то је плод милости Божије а не неке наше заслуге. Шта дугујемо тој измишљеној старости? Ништа. Шта дугујемо Христу и православљу? Све. “Срби дугују Христу основна начела живота и владања. Дугују Му веру у једнога живога Бога, у суд Божији, у Промисао, у правду и милост Божију, у бесмртни живот на небесима… Поштење, уздржљивост, чедност, братољубље, смерност, милостивост, мирољубивост, трудољубље, ведрина духа, храброст у одбрани правде, пожртвовање, и све остале узвишене врлине душе – све је дошло Србима од вере Христове. Још Срби дугују Христу благе и красне обичаје своје. Сви ти обичаји су у суштини и по символици јеванђелски.”(Свети Владика Николај) Следбеници ове секте се представљају као родољуби и прихватање или одбацивање измишљотине да су Срби “народ најстарији” постављају као критеријум родољубља. Да ли је родољуб онај ко верује у то да смо ”народ најстарији” а одбацује православље и Цркву? Речник САНУ нас учи да су национализам и родољубље синоними, па погледајмо шта Свети Владика Николај каже о српском национализму. Да ли нам каже да је родољубље, тј. национализам, веровање у измишљени податак да смо народ најстарији? Не. Ево шта каже Свети Владика Николај:

“То је рам, у коме је икона Христова.
То је дом, у коме је Христос домаћин.
То је брак, коме је Христос благословитељ.
То је село и град, у коме је Христос начелник.
То је држава, у којој је Христос цар.
То је уметност, у којој је Христос чаробност.
То је школа, у којој је Христос учитељ.
То је Црква, у којој је Христос првосвештеник.
То је борба, у којој је Христос војсковођа.
То је страдање, у коме је Христос главни страдалник.
То је мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
То је робовање, које је издржљиво само са Христом.
То је устанак против неправде, са барјаком Христовим.
То је победа са певањем: Христос воскресе!
То је песма, која Христово Име слави.
То је весеље, где Анђели Христови са људима играју.
То је ткиво историје српског народа, коме је основа Христос, а потка Свеци и Светитељке и јунаци и Мученици Христови.
То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
То је пост докле очи не постану два пута веће.
То је жртвовање за Христа свега имања и себе сама.
То је снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби и на престолу, срећа у оба света, у име Христа Бога.

Ево због чега је речено да је тешко бити Србин. А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам, у који они стављају другу слику коју им противници Христови гурну у руке.”

И не само комшијама, него и изродима и онима помраченог ума у самом народу Српском.

Јесмо ли прави Срби? Како то да знамо? Упутство нам даје Свети Јустин Ћелијски: “Прави Србин увек стоји уз Спаситеља свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији, брани њену правду, живи том правдом, брани њену истину, живи том истином. Нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола, који могу таквог Србина, Христовог Србина, светосавског Србина, одвојити од Свете Србије. У њој он је међу Светитељима Српским. Тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може. И ми данашњи Срби, треба да проверимо себе, сваки да провери себе. Где сам? Да ли сам ја у Светој Србији? Да ли заиста живим светим Јеванђељем косовским, светосавским Јеванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене најважнија моја брига у овом свету? Да ли је Христос једини истинити Бог за мене у овоме свету, или ја полако се одвајам од Њега и бежим од Њега и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима. Сваки нека провери себе. Провера је врло лака и за мене и за тебе. Ако си прави Србин, ако светосавско србинско срце бије у теби, ти си сав уз Господа Христа. Сав уз Његову истину и у овом и у оном свету.”

Амин.

Зато, браћо Срби и сестре Српкиње, удаљите се од овог богохулног и јеретичког учења,што пре.

Димитрије Марковић

Фусноте:

1) http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Olga%20Lukovic%20Pjanovic%20-%20Srbi%20narod%20najstariji.pdf

2)  Исто

3)  Исто

4)  Исто

5)  https://issuu.com/bojanacebic/docs/adam__izvod_

6)  https://www.youtube.com/watch?v=Y56MoS-Etp8&t=4s

7)  https://www.youtube.com/watch?v=xzaqzKPRLL8&t=947s

8)  Исто

9)  http://spc.rs/sr/sveti_apostol_andronik_sveta_junija_0

10) http://www.spc.rs/sr/sveti_apostol_jakov_zevedejev_0

11) https://www.youtube.com/watch?v=5prUx-LP3zI

12) https://vdocuments.site/slobodan-jarcevic-istorijske-skrivalice-v2.html

13) http://cps.org.rs/Knjige/drevna_istorija_srba.pdf