Њих су звали "сотрудники КГБ" или просто "сотрудники". Из разговора са својим духовним оцем сам дознао да је, то нажалост, била већина, јер су они који нису хтели да сарађују били под великом притиском или да оставе службу потпуно, или су их слали у најгоре и најудаљеније парохије и били су стално прогањани на разне начине. Код нас вероватно архиви нису доступни, па се не зна ко је од свештеника у Југославији сарађивао са безбожним властима, али, судећи по бројним показатељима, бојим се да је и ту била већина (облик сарадње се, наравно, разликује, али и ћутање о неправдама је исто врста сарадње).

Хоћу да кажем да наши "екуменисти" и "новотарци" сигурно не би то више били да се којим случајем код нас промени влада и на власт дођу патриоте. Они би вероватно по налогу власти чак и вратили све родољубиве владике којима су одузете њихове епархије. Пошто тренутна власт у Београду ради за "Нови светски поредак", у који спадају и екуменизам и кварење православља, што подразумева и новотарство, такав је сада тренд, али тренд зависи највише од власти под чијим су директним утицајем чланови синода наше цркве. Можда нисам потпуно у праву, али мислим да реч "екуменисти" и "новотарци" не одражава прецизно суштину њиховог карактера, а то је подчињавање Свете Цркве световним властима, ма какве оне биле.

Реч "сотрудник" је у Русији имао најгоре конотације, док "екумениста" и "новотарац" може бити тумачен на различите начине и није баш потпуно јасан патриотама који не познају толико учење цркве.

Ово није предлог да се ти изразе избаце јер објашњавају њихов крајњи циљ у цркви, него само да се ти људи боље опишу овом другом речју, чиме би се можда још више дискредитовали.

Свако добро од Господа.<<

>>Бог Вам помогао, поштовани у Христу брате!

Реч „новотарци“ изумели смо ми (и први пут је употребили средином деведесетих година прошлог века), како бисмо, језиком разумљивим сваком вернику, жигосали богослужбене реформаторе у Српској Православној Цркви.

Екуменизам разједа здраво ткиво наше Цркве већ деценијама. Као што и сами знате, патријарх Герман је био потпредседник свејеретичког "Светског савета цркава". Дакле, екуменизам, а ни новотарство, које се код нас појавило почетком деведесетих година 20. века, нису нешто што је директно зависило и на шта су дикретно утицале државне власти. Власти су се мењале, а екуменизам и новотарство су били ту и даље се развијали.

Екуменизам је сам по себи ишао на руку, и био је у интересу свих државних власти које су до сада владале, али новотарство нема са њима ама баш никакве везе. Нити државне власти о црквеним реформама ишта дубље знају, нити њих то уопште занима.

 Са екуменизмом, међутим, ствари стоје другачије. С обзиром да је екуменизам религијски интернационализам, он је, као такав, био у интересу комуниста, који су интернационалисти („Пролетери свих земаља, уједините се!“, била је главна парола Марксовог „Комунистичког манифеста“). Екуменизам, као верски глобализам, био је у интересу свих власти од октобарске револуције 2000. године па наовамо, јер су све оне биле глобалистички настројене и поклоници „златног телета“ званог „европске интеграције“.

Ми нисмо мишљења да би се било шта променило када би на власт у нашој земљи дошле „патриоте“, јер ови који се данас на нашој политичкој сцени декларишу као патриоте, немају нимало интересовања за унутарцрквена догађања нити их то занима. Њих занима једино сарадња са званичним (издајничким) црквеним властима у циљу добијања политичке подршке и кредибилитета пред бирачким телом уочи избора, или пред доношење неке крупне одлуке. Постоји само једна власт која би одлучно могла утицати на прекраћивање екуменистичке и новотарске издаје, а то је самодржавље, односно православна монархија. Но, сложићете се, вера да се тако нешто може догодити у нашој земљи, равна је илузији. А ми, православни, понајмање од свега треба да смо маштари.

 Иначе, бити патриота, а истовремено бити неупућен или незаинтересован за црквене реформе и све оно што штети правој вери и црквеном јединству, је исто што и истицање фирме на празан дућан. Појам „српски патриота“ је искључен и празан без правоверја и правоживља. Те две ствари су неодвојиве. Блаженопочивши владика Данило (Крстић) је говорио: „Српство се намерно или из незнања третира као самостална категорија или као нешто чему је Православље узгредан али не и обавезан атрибут. Овакав став није ништа друго него почетак искривљеног, негативног национализма. Злонамерно се заобилази историјска чињеница да је у вековном ропству Православље било то које је сачувало српство, а не обрнуто.“

Дакле, екуменизам и новотарство су хируршки прецизни изрази који дефинишу српске црквене издајнике. Код нас, иначе, нису сви епископи екуменисти у исто време и новотарци, нити су сви новотарци изразити екуменисти. На пример: патријарх Иринеј је екумениста, али није богослужбени реформатор - новотарац, док, је, рецимо, епископ шумадијски Јован типични новотарац, али не и типични екумениста. У суштини, и екуменисти и новотарци, али и неки од правоверних епископа, су сарадници државних власти. Но, то није оно чиме би нам они могли запречити улазак у Царство Божије. А екуменизам и новотарство то јесу. Ова два зла руше и онај уски пут и она уска врата која воде у живот.

 Свако добро и ми Вама од Господа желимо!

Ваша браћа и сестре у Христу са „Борбе за веру“<<

>>Хвала пуно за детаљан одговор. Ви сте стварно упућени у дешавања у нашој цркви у којој, нажалост, скоро да више и нема правих пастира, али то је ваљда и саставни део свеопште отпадије последњих времена.<<

У Христу Ваш...