header image
Проф. др Никола Жутић: Антисрпски фалсфикати у уџбеницима историје о ге­но­цид­ном стра­да­њу Срба Штампај Е-пошта
среда, 07 новембар 2018

 Ме­мо­ран­дум СА­НУ је на­стао због не­сно­сног по­ло­жа­ја Ср­ба у СФРЈ, у свим обла­сти­ма ма­те­ри­јал­ног и ду­хов­ног жи­во­та др­жа­ве и дру­штва, а на­ро­чи­то због ан­ти­срп­ских фал­си­фи­ка­та у исто­ри­о­гра­фи­ји. По­сле ге­но­цид­ног са­ти­ра­ња у НДХ на­стао је од 1944. ко­му­ни­стич­ки те­рор над Ср­би­ма и у „но­вој” Ср­би­ји и дру­гим срп­ским зе­мља­ма „ком-со­ци­ја­ли­стич­ке” Ју­го­сла­ви­је. Кул­тур­ни и ду­хов­ни ет­но­цид на­ста­вљао се то­ком ус­по­ста­ве ан­ти­срп­ског Бро­зо­вог ре­жи­ма, ко­ји се на­ро­чи­то око­мио на бо­га­ту српску на­род­ну и вер­ску тра­ди­ци­ју...

Ре­ла­ти­ви­зи­ра­на је срп­ска на­ци­ја (на­род) и у свом „исто­ри­ци­зму” из­јед­на­че­на са ин­стант (ве­штач­ким) на­ци­ја­ма на­ста­лим от­пад­ни­штвом од Ср­ба то­ком 19. и 20. ве­ка. Узор ко­му­ни­сти­ма, из­ме­ђу оста­лих, био је и по­гу­бан Скер­ли­ћев по­глед на срп­ски „на­ци­о­нал­ни ро­ман­ти­зам”, ко­ји је из­јед­на­чио са хр­ват­ским. Скер­лић из­јед­на­ча­ва ро­ман­ти­чар­ска сно­ви­ђе­ња ве­за­на за „ве­ли­ко­срп­ство” ца­ра Ду­ша­на и Зво­ни­ми­ро­ву „злу коб” по Хр­ва­те. На је­зич­ки на­ци­о­на­ли­зам (ко­ји је основ за је­дан ор­ган­ски на­род као што су Ср­би) он гле­да као на по­губ­ни по­ли­тич­ки ин­стру­мент. Аустро-не­мач­ко-ба­вар­ски исто­ри­ча­ри на­мет­ну­ли су Скер­ли­ћу и дру­гим срп­ским по­зи­ти­ви­сти­ма не­ис­то­риј­ски по­глед на ства­ра­ње на­ци­ја на Бал­ка­ну, јер по­је­ди­ни од њих твр­де да је на­ци­ја са­мо је­дан осе­ћај (јед­но опре­де­ље­ње, као и код да­на­шњих нео­ли­бе­ра­ла), док је­зик не пред­ста­вља ни­ка­кав основ на­ци­је (на­ро­да), већ је то са­мо ре­тро­град­но раз­ми­шља­ње срп­ских ро­ман­ти­ча­ра. Пи­са­ло се да мно­ги срп­ски се­ља­ци ни­су зна­ли ни ко су ни шта су, иако су го­во­ри­ли истим је­зи­ком. Њи­хов по­губ­ни по­глед на „мо­дер­но” на­ци­о­нал­но пи­та­ње пре­у­зи­ма ком­плет­на ле­ви­чар­ска ху­ма­ни­стич­ка на­у­ка то­ком 20. ве­ка.

Ви­дљи­во је да се по­сле „на­ци­о­нал­ног тре­жње­ња” с кра­ја осам­де­се­тих и то­ком де­ве­де­се­тих ду­хов­на (на­ци­о­нал­на) кли­ма ни­је мно­го про­ме­ни­ла у ко­рист исти­не о срп­ству. Фал­си­фи­ка­ти из прет­ход­них епо­ха су у до­број ме­ри оста­ли. Со­ци­ја­ли­стич­ки (Мар­ко­ви­ћев и Ту­цо­ви­ћев) и ли­бе­рал­ни (Скер­ли­ћев и Ћо­ро­ви­ћев у мла­ђим да­ни­ма) по­глед на срп­ско на­ци­о­нал­но пи­та­ње оста­ли су као „про­гре­сив­ни” ре­ци­ди­ви „на­пред­ног ју­го­сло­вен­ства”, „пле­ме­ни­те иде­је” у од­но­су на де­сни­чар­ски „екс­трем­ни ве­ли­ко­срп­ски на­ци­о­на­ли­зам” ко­ји се из­јед­на­ча­вао са шо­ви­ни­змом, па је за­то 1918. уни­штен на­мет­ну­тим ли­бе­рал­ним ју­го­сло­вен­ством од тзв. за­пад­них де­мо­кра­ти­ја. Та­кав не­про­мен­љи­ви по­глед на ни­ве­ли­са­но и стро­го кон­тро­ли­са­но на­ци­о­нал­но пи­та­ње уте­ме­љио се у ли­те­ра­ту­ри, а на­ро­чи­то у уџ­бе­ни­ци­ма исто­ри­је, књи­жев­но­сти и срп­ског је­зи­ка.

Срп­ска на­ци­о­нал­на про­све­та је на­ро­чи­то на уда­ру та­ко­зва­них но­вих нео­ли­бе­рал­них уни­вер­зал­них вред­но­сти од вре­ме­на „пе­то­ок­то­бар­ских” по­ли­тич­ких про­ме­на од 2000. го­ди­не. На уда­ру су ху­ма­ни­стич­ке на­у­ке, на­ро­чи­то исто­ри­ја, књи­жев­ност и лин­гви­сти­ка. По­себ­но су би­ли кон­тро­ли­са­ни уџ­бе­ни­ци исто­ри­је, ко­ји су на ег­зак­тан на­уч­ни на­чин ре­ви­ди­ра­ли исто­ри­о­гра­фи­ју „цр­ве­ног по­бед­ни­ка” и но­вог нео­ли­бе­рал­ног узур­па­то­ра исти­не, и ко­ји су на­уч­но про­ве­ре­ним чи­ње­ни­ца­ма по­би­ја­ли на­мет­ну­те фал­си­фи­ко­ва­не исто­риј­ске сте­ре­о­ти­пе.

Сма­трам да тре­ба за­шти­ти­ти тра­ди­ци­о­нал­не на­ци­о­нал­не, про­свет­не, кул­тур­не и вер­ске вред­но­сти од ан­ти­е­вроп­ских нео­ли­бе­рал­них кре­та­ња. Та­ква иде­о­ло­ги­ја иде упра­во у ан­ти­е­вроп­ском прав­цу не­ги­ра­ња на­ве­де­них вред­но­сти. Она ра­за­ра тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве и вер­ске ор­га­ни­за­ци­је, ра­за­ра тра­ди­ци­о­нал­не на­ро­де из ко­јих ства­ра но­ве европ­ске над­на­ци­је, ства­ра суб­кул­ту­ру то­бо­жњег аван­гард­ног, мо­дер­ни­стич­ког, но­во­е­вроп­ског, кул­тур­ног зна­ча­ја. Ана­ци­о­нал­не вред­но­сти се че­сто пре­ко уџ­бе­ни­ка пре­зен­ту­ју уче­ни­ци­ма и сту­ден­ти­ма срп­ских уни­вер­зи­те­та и при­сут­не су у на­ста­ви не­ко­ли­ци­не бе­о­град­ских фа­кул­те­та. Не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је гло­ба­ли­стич­ког иде­о­ло­шког усме­ре­ња ве­ли­ку енер­ги­ју су тро­ши­ле на про­па­ган­ду ана­ци­о­нал­них уџ­бе­ни­ка, пре­ко ор­га­ни­зо­ва­ња број­них се­ми­на­ра на за­да­ту те­му: ка­ко на­пи­са­ти иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ки по­до­бан уџ­бе­ник за мон­ди­јал­ну Евро­пу? При том се ин­кви­зи­тор­ска ре­то­ри­ка упо­тре­бља­ва­ла про­тив уџ­бе­ни­ка ко­ји су иска­ка­ли из про­пи­са­ног ана­ци­о­нал­ног (или ан­ти­срп­ског) мо­де­ла.

Сво­јим лич­ним ис­ку­ством уве­рио сам се у сву же­сти­ну на­па­да соц­ре­а­ли­ста (про­и­за­шлих из ко­му­ни­стич­ког иде­о­ло­шког ши­ње­ла) и нео­ли­бе­ра­ла из та­бо­ра Гра­ђан­ског са­ве­за и Де­мо­крат­ског цен­тра. На­и­ме, ја сам био је­дан од ауто­ра (по­ред др Ко­сте Ни­ко­ли­ћа и др Мом­чи­ла Па­вло­ви­ћа) ме­диј­ски мно­го на­па­да­ног уџ­бе­ни­ка за III и IV раз­ред гим­на­зи­је из 2001. го­ди­не. Ни дан да­нас ни­је ми ја­сно ка­ко је За­вод за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка ус­пео да об­ја­ви је­дан та­кав „пре­крет­нич­ки” на­ци­о­нал­ни уџ­бе­ник по­ред но­вих гра­ђан­ских кон­тро­ло­ра ума. Нео­б­у­зда­на ме­диј­ска кри­ти­ка овог на­шег уџ­бе­ни­ка све­до­чи у ко­јој ме­ри је днев­на по­ли­ти­ка увек од­ре­ђи­ва­ла кон­цеп­ци­ју, на­став­ни про­грам и план у школ­ском си­сте­му. Очи­глед­на је стал­на тен­ден­ци­ја да се ре­ви­ди­ра исто­риј­ски са­др­жај, ка­да је у пи­та­њу на­ци­о­нал­на исто­ри­ја Ср­ба, под при­ти­ском иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ких и рат­них про­ме­на. Ка­ко се гу­би­ла ко­ја срп­ска област у овом по­след­њем ра­ту, из на­став­них пла­но­ва је бри­са­на или сво­ђе­на на ми­ни­мум исто­ри­ја по­је­ди­них срп­ских зе­ма­ља ко­је су оте­те си­лом гло­ба­ли­ста (гу­би­так Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не озна­ча­вао је бри­са­ње исто­ри­је кра­ји­шких Ср­ба; у Ре­пу­бли­ци Срп­ској сла­био је у то вре­ме др­жав­но-на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет због сла­бог при­ме­њи­ва­ња Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма; због се­па­ра­ти­стич­ких на­сто­ја­ња Ђу­ка­но­ви­ће­вог ре­жи­ма био је угро­жен по­ло­жај Ср­ба Цр­не Го­ре, док је Ма­ке­до­ни­ја, као ста­ра не­ма­њић­ка „Ју­жна Ср­би­ја”, у пот­пу­но­сти не­ста­ла из ви­до­кру­га срп­ске тра­ди­ци­о­нал­не на­у­ке и по­ли­ти­ке). По­што је Ко­смет по­ста­јао све ма­ње срп­ски, оче­ки­ва­ло се да ће се у бу­дућ­но­сти у уџ­бе­ни­ци­ма исто­ри­је обим исто­ри­је о срп­ском на­ро­ду под осман­лиј­ском упра­вом ре­ви­ди­ра­ти и све­сти на сим­бо­ли­ку.

Под иде­о­ло­шким при­ти­ском ути­цај­них по­ли­тич­ких струк­ту­ра из та­да­шњег Гра­ђан­ског са­ве­за, Ли­бе­рал­но-де­мо­крат­ске пар­ти­је и Де­мо­крат­ског цен­тра (из бив­ше вла­сти), дру­го и оста­ла из­да­ња овог на­шег на­ци­о­нал­ног уџ­бе­ни­ка пре­тр­пе­ло је цен­зор­ске за­хва­те. За­вод за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка Ре­пу­бли­ке Ср­би­је мо­рао се по­ви­но­ва­ти при­ти­сци­ма моћ­них „де­мо­крат­ских ин­кви­зи­то­ра”. Из уџ­бе­ни­ка је, на при­мер, из­бри­са­на мо­ја увод­на лек­ци­ја о пре­суд­ном ути­ца­ју иде­о­ло­ги­ја на исто­риј­ска кре­та­ња, на­ро­чи­то гра­ђан­ског ли­бе­ра­ли­зма (у обла­сти кул­ту­ре, спор­та, при­вре­де, ве­ре и дру­гог). Исто­ри­ја пре­ко­дрин­ских и „пре­чан­ских” Ср­ба, у скла­ду са днев­но­по­ли­тич­ким евро­у­ни­јат­ским и уну­тра­шњим ан­ти­срп­ским-срп­ским др­жав­ним по­тре­ба­ма, у дру­гом из­да­њу све­де­на је на остат­ке оста­та­ка. Док је у пр­вом из­да­њу уџ­бе­ни­ка исто­ри­ји Ср­ба у Хр­ват­ској и Сла­во­ни­ји, Ба­ра­њи, Срп­ској Кра­ји­ни, Дал­ма­ци­ји, Хер­це­го­ви­ни, Бо­сни, Ба­на­ту, Бач­кој и Сре­му би­ло по­све­ће­но нај­ма­ње пет ме­тод­ских је­ди­ни­ца, у дру­гом, цен­зу­ри­са­ном из­да­њу, исто­ри­ја тих ре­ги­о­на све­де­на је на две ме­тод­ске је­ди­ни­це.

Ко су би­ли про­та­го­ни­сти бе­со­муч­них на­па­да на наш „срп­ски” уџ­бе­ник, очи­шћен од ко­му­ни­стич­ких ана­ци­о­нал­них сте­ре­о­ти­па? Пре свих, ту је био по го­ди­на­ма нај­ста­ри­ји, али за­то у на­па­ди­ма нај­у­пор­ни­ји, пу­бли­ци­ста Де­си­мир То­шић (ко­ји ни­је исто­ри­чар, али се ипак и 1991. же­сто­ко око­мио на за­јед­нич­ку књи­гу проф. Пе­тра­но­ви­ћа и ме­не о 27. мар­ту 1941). Из­дво­јио бих јед­ну ње­го­ву ап­сурд­ну опа­ску ка­да је го­во­рио да не­ма „де­мо­кра­ти­је у уџ­бе­ни­ку”. Свој­стве­но „уче­ним уни­вер­за­ли­сти­ма”, То­шић је остао не­до­ре­чен, од­но­сно ни­је пре­ци­зи­рао на ко­ји тип де­мо­кра­ти­је је ми­слио, да ли на ан­тич­ку, хри­шћан­ску или мо­жда ли­бе­рал­ну или на­род­ну (ко­му­ни­стич­ко-со­ци­ја­ли­стич­ку) де­мо­кра­ти­ју. По­је­дин­ци из То­ши­ће­вог Де­мо­крат­ског цен­тра (ком је на че­лу био ана­ци­о­нал­ни Ми­ћу­но­вић) по­јам де­мо­кра­ти­је су све­ли са­мо на по­доб­ну гра­ђан­ску ли­бе­рал­ну де­мо­кра­ти­ју, ко­ја се све ви­ше пре­тва­ра­ла у нео­ли­бе­рал­ну. По­што се тер­мин „де­мо­кра­ти­ја” у ме­ди­ји­ма не­пре­ци­зно екс­пло­а­ти­ше, та­да сам раз­ми­шљао у прав­цу да би, на­ро­чи­то ђа­ци­ма, тре­ба­ло пре­до­чи­ти пра­ву упо­тре­бу те ре­чи, у иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ком сми­слу.

Од на­па­да­ча на уџ­бе­ник То­шић је ипак био нај­у­че­ни­ји у од­но­су на пле­ја­ду не­ис­то­ри­ча­ра, по­пут бив­ше пред­став­ни­це Ми­ни­стар­ства про­све­те Тин­де Ко­вач, но­ви­нар­ке ли­ста „Да­нас” Ми­ли­це Јо­ва­но­вић, но­ви­на­ра „Вре­ме­на” Ми­ло­ша Ва­си­ћа, ко­ји је овај наш уџ­бе­ник кр­стио као „чет­нич­ку чи­тан­ку за ма­ту­ран­те” (пр­ви пут се отво­ре­но пи­са­ло о ан­ти­на­ци­стич­ком по­кре­ту Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у Отаџ­би­ни на че­лу са ге­не­ра­лом Ми­ха­и­ло­ви­ћем, ко­ји је, за­јед­но са пар­ти­зан­ским, био ан­ти­о­ку­па­тор­ски и осло­бо­ди­лач­ки). Та­квим чи­ње­ни­ца­ма, ко­је је на­ро­чи­то ис­ти­цао др Ко­ста Ни­ко­лић, са­мо се до­при­но­си­ло по­пу­лар­но­сти уџ­бе­ни­ка код ши­ро­ких сло­бод­но­ми­сле­ћих омла­дин­ских ма­са. Про­фе­сор­ке Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, др Ду­брав­ку Сто­ја­но­вић и др Ољу Ми­ло­са­вље­вић, у кри­ти­ци су во­ди­ле ана­ци­о­нал­ност и по­ли­тич­ка при­пад­ност (или сим­па­ти­зер­ство) Гра­ђан­ском са­ве­зу или Де­мо­крат­ском цен­тру, док је струч­но-на­уч­на по­ле­ми­ка код њих из­о­ста­ла. Овај наш „сло­бо­дар­ски уџ­бе­ник” је да­кле, вр­ло по­у­чан при­мер ка­ко је днев­на по­ли­ти­ка, без об­зи­ра што се она на­зи­ва­ла „де­мо­крат­ском”, мо­гла на дра­сти­чан не­ци­ви­ли­за­циј­ски на­чин, без уте­ме­ље­них ар­гу­ме­на­та, дис­кре­ди­то­ва­ти ауто­ре – пи­сце. У дру­гој по­ло­ви­ни две­хи­ља­ди­тих овај наш уџ­бе­ник је по­но­во цен­зу­ри­сан, а ја сам бри­сан као ко­а­у­тор, из­гле­да због мог ту­ма­че­ња „екс­трем­не исти­не”, али и због при­пад­ни­штва Срп­ској ра­ди­кал­ној стран­ци од 2005. го­ди­не (од 2007. сам и на­род­ни по­сла­ник). Та­да­шњи ди­рек­тор За­во­да за уџ­бе­ни­ке Ми­ло­љуб Ал­би­ја­нић из Г17+ (мој „ко­ле­га” на­род­ни по­сла­ник) ни­је ме уоп­ште оба­ве­стио, ка­ко зах­те­ва уч­ти­вост и основ­ни фер по­слов­ни од­нос, да сам бри­сан из уџ­бе­ни­ка као ко­а­у­тор. О мом укла­ња­њу ни­сам са­знао ни од мо­јих ко­ле­га из Ин­сти­ту­та за са­вре­ме­ну исто­ри­ју, др Ни­ко­ли­ћа и др Па­вло­ви­ћа, већ ме је је­дан уче­нич­ки ро­ди­тељ на ули­ци оба­ве­стио да ви­ше ни­сам ко­а­у­тор на­ве­де­ног уџ­бе­ни­ка.

Као на­род­ни по­сла­ник Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке, у На­род­ној скуп­шти­ни Ср­би­је по­ми­њао сам ана­ци­о­нал­ну стра­те­ги­ју у ра­ду не­ко­ли­ци­не фа­кул­те­та и на­ро­чи­то ана­ци­о­нал­ну и нео­ли­бе­рал­ну стра­те­ги­ју Прав­ног фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та „Уни­он”. На мо­је кри­тич­ке опа­ске на ра­чун тог фа­кул­те­та, из Ми­ни­стар­ства про­све­те ми је би­ро­крат­ски од­го­ва­ра­но да та про­свет­но-на­уч­на ин­сти­ту­ци­ја оба­вља де­лат­ност у скла­ду са за­ко­ном за­га­ран­то­ва­ним прин­ци­пом ака­дем­ских сло­бо­да, под ко­јим се, у скла­ду са чла­ном 5. За­ко­на о ви­со­ко­школ­ском обра­зо­ва­њу, под­ра­зу­ме­ва сло­бо­да на­уч­но­и­стра­жи­вач­ког ра­да и умет­нич­ког ства­ра­ла­штва, укљу­чу­ју­ћи сло­бо­ду ис­тра­жи­ва­ња, јав­ног пред­ста­вља­ња на­уч­них ре­зул­та­та и умет­нич­ких до­стиг­ну­ћа, сло­бо­да из­бо­ра ме­то­да, ин­тер­пре­та­ци­је на­став­них са­др­жа­ја и сло­бо­да из­бо­ра сту­диј­ских про­гра­ма.

Под прин­ци­пом ака­дем­ских сло­бо­да, ана­ци­о­нал­ни „гра­ђан­ски” За­кон о ви­со­ком обра­зо­ва­њу из 2005. го­ди­не пред­ви­ђао је сло­бод­но, бо­ље ре­ћи, нео­д­го­вор­но угро­жа­ва­ње др­жав­них и на­ци­о­нал­них те­ме­ља, тра­ди­ци­о­нал­не на­у­ке, тра­ди­ци­о­нал­ног мо­ра­ла, па су се мо­гли „сло­бод­но” штам­па­ти и уни­вер­зи­тет­ски уџ­бе­ни­ци сум­њи­ве на­ци­о­нал­не ори­јен­та­ци­је. Та­кве не­кон­тро­ли­са­не ака­дем­ске сло­бо­де мо­гле су са­мо до­при­но­си­ти ду­хов­ној анар­хи­ји и ха­о­су у дру­штву. Пред­ла­гао сам у На­род­ној скуп­шти­ни нео­п­ход­ну ин­тер­вен­ци­ју др­жав­не упра­ве, од­но­сно над­ле­жног ми­ни­стра, ко­ји у свом ре­со­ру тре­ба да пред­ста­вља нај­ве­ћи др­жав­ни ауто­ри­тет. Ми­ни­стри би тре­ба­ло да бу­ду ис­кљу­чи­во ру­ко­во­ђе­ни ин­те­ре­си­ма слу­жби, прин­ци­пи­ма по­што­ва­ња за­ко­на. Пре­ма про­свет­ним за­ко­ни­ма, ми­ни­стар про­све­те има од­лу­чу­ју­ћу реч у ка­дров­ској по­ли­ти­ци, код оце­не ква­ли­те­та на­ста­ве, па та­ко и ква­ли­те­та уџ­бе­ни­ка... Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да про­свет­ни рад мо­же на нај­бо­љи на­чин код мла­дих љу­ди да раз­ви­ја па­три­от­ски осе­ћај, ко­ји пре­ко на­ци­о­нал­ног вас­пи­та­ња ја­ча др­жав­но и на­ци­о­нал­но је­дин­ство. Срп­ска др­жа­ва је од пе­то­ок­то­бар­ског пу­ча за­бо­ра­ви­ла еле­мен­тар­ни на­ци­о­нал­но-про­свет­ни рад пред на­ле­том уни­вер­зал­них нео­ли­бе­рал­них стре­мље­ња пре­ко та­ко­зва­них ака­дем­ских сло­бо­да ко­је су мо­гле иза­зва­ти пот­пу­ну на­ци­о­нал­ну и др­жа­во­твор­ну нео­д­го­вор­ност, ко­ја се на­ро­чи­то мо­гла ис­по­ља­ва­ти у сум­њи­вим из­да­њи­ма уџ­бе­ни­ка.

Струч­на али и ши­ра на­род­на јав­ност оче­ки­ва­ла је ве­ћу кон­тро­лу код из­да­ва­ња уџ­бе­ни­ка у вре­ме­ну на­пред­њач­ке вла­да­ви­не од 2012. па до да­нас, ко­ја је сва­ка­ко ро­до­љу­би­ви­ја од прет­ход­не „до­сов­ске” вла­сти. На­су­прот та­квим оче­ки­ва­њи­ма, сум­њи­ви ино­стра­ни и до­ма­ћи из­да­ва­чи су се и да­ље умно­жа­ва­ли, па су се у уџ­бе­ни­ци­ма по­ја­вљи­ва­ле лек­ци­је (ме­тод­ске је­ди­ни­це) ко­је ди­рект­но угро­жа­ва­ју обра­зо­ва­ње и на­ци­о­нал­но вас­пи­та­ње срп­ске омла­ди­не. У ме­ди­ји­ма се чак и не­кад је­ди­ни „по­у­за­ни” др­жав­ни из­да­вач – За­вод за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка – оп­ту­жу­је за „ло­ша” из­да­ња уџ­бе­ни­ка исто­ри­је, са про­из­вољ­ним чи­ње­ни­ца­ма из сум­њи­вих из­во­ра. Та­ко се у ме­ди­ји­ма ра­ши­ри­ла по­ле­ми­ка ве­за­на за за­не­ма­ри­ва­ње Ја­се­нов­ца („је­два тре­ћи­на стра­не” о том стра­ти­шту) и за про­бле­ма­тич­не по­дат­ке о бро­ју жр­та­ва, као и о на­ци­о­нал­но вер­ском са­ста­ву тих жр­та­ва, ко­ји су об­ја­вље­ни у нај­но­ви­јем уџ­бе­ни­ку за осми раз­ред основ­не шко­ле (из 2015). На­ве­де­ни број жр­та­ва у уџ­бе­ни­ку се кре­ће од 50.000, пре­ма про­бле­ма­тич­ним кон­струк­ци­ја­ма хр­ват­ских ре­ви­зо­ра бро­ја жр­та­ва, до ви­ше од 100.000 пре­ма вој­ним из­во­ри­ма, ка­ко се на­во­ди у уџ­бе­ни­ку. Про­бле­ма­ти­чан је по­да­так из­не­сен у уџ­бе­ни­ку, ко­ји је за ауто­ре „нај­по­у­зда­ни­ји”, да је број уби­је­них Је­вре­ја „нај­ма­ње 30.000”. Иза Је­вре­ја се на­во­де Ро­ми, Хр­ва­ти ко­му­ни­сти (Ју­го­сло­ве­ни) и на кра­ју Ср­би, за ко­је је на­пи­са­но да је „ра­спон по­да­та­ка о бро­ју жр­та­ва ве­о­ма ши­рок”. Ипак су ауто­ри уџ­бе­ни­ка др Ко­ста Ни­ко­лић и др Бон­џић на кра­ју ис­та­кли да су Ср­би нај­ви­ше стра­да­ли у ло­го­ру Ја­се­но­вац.

Ни­је ми ја­сно због че­га се је­вреј­ско стра­дал­ни­штво у Ја­се­нов­цу то­ли­ко не­пре­ци­зно из­но­си (уве­ли­ча­ва), ка­да је по­зна­то да је у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји би­ло око 60.000 Је­вре­ја (са не­ко­ли­ко хи­ља­да при­спе­лих бе­гу­на­ца из европ­ских зе­ма­ља под на­ци­стич­ком оку­па­ци­јом од 1938/1939. го­ди­не), а не тре­ба за­бо­ра­ви­ти чи­ње­ни­цу да су при том број­ни Је­вре­ји стра­да­ли и у Кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Го­спић, у ве­ле­бит­ским ја­ма­ма (Ша­ра­но­ва ја­ма и дру­ге), а на­ро­чи­то на ото­ку Па­гу (ви­ше хи­ља­да). Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти ни на чи­ње­ни­цу да је око шест хи­ља­да Је­вре­ја стра­да­ло у зе­мун­ском ло­го­ру („Сај­ми­шту”) на те­ри­то­ри­ји НДХ (под не­мач­ком упра­вом). Чу­ди ме за­што Је­вре­ји ни­су по­ми­шља­ли на ту­жбу про­тив Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске за зло­чи­не ге­но­ци­да над је­вреј­ским на­ро­дом у НДХ. По­не­кад не­до­ста­је со­ли­дар­ност је­вреј­ског стра­дал­нич­ког на­ро­да са срп­ским стра­дал­нич­ким на­ро­дом, на­ро­чи­то од стра­не Је­вре­ја у Хр­ват­ској.

Хр­ват­ски ре­ви­зи­о­ни­сти бро­ја уби­је­них у Ја­се­нов­цу ис­ти­чу да је у ло­го­ру стра­да­ло ма­ло љу­ди, „има­ју­ћи на уму рат­не окол­но­сти”. Ра­ни­јих го­ди­на су нај­ек­стрем­ни­ји ре­ви­зо­ри у сма­њи­ва­њу бро­ја жр­та­ва би­ли исто­ри­ча­ри Ју­ре Кри­што и Јо­сип Јур­че­вић. Ме­ђу­тим, у по­сљед­ње вре­ме по­ја­ви­ла се пле­ја­да још рев­но­сни­јих ре­ви­зо­ра. Је­дан од њих, Хор­ват, твр­ди да је у Ја­се­нов­цу стал­но би­ло око 2.000 за­то­че­ни­ка, док је „кроз ње­га про­шло још не­ко­ли­ко ти­су­ћа љу­ди”. Ре­ви­зор Ву­кић на­во­ди да „по­сли­је­рат­не оп­шир­но про­во­ђе­не екс­ху­ма­ци­је ни­су успје­ле про­на­ћи ви­ше од 500 по­смрт­них оста­та­ка”. Енорм­ним ума­њи­ва­њем бро­ја жр­та­ва не же­ле се са­мо не­ги­ра­ти про­из­вољ­ни, по­ли­тич­ки мо­ти­ви­са­ни су­до­ви пре­ма ко­ји­ма је у ло­го­ру уби­је­но од 700.000 до ми­ли­он љу­ди,2) не­го и на­ла­зи „на­уч­них ис­тра­жи­ва­ња” пре­ма ко­ји­ма је у ло­го­ру би­ло де­се­так пу­та ма­ње жр­та­ва (од на­ве­де­них 700.000). То твр­ди ис­тра­жи­вач Жер­ја­вић пре­ма на­ла­зи­ма из 1989. го­ди­не. Ко­чо­вић је (1985) из­ра­чу­нао да је у Ја­се­нов­цу стра­да­ло око 85.000 љу­ди: од 45.000 до 52.000 Ср­ба, око 13.000 Је­вре­ја, око 10.000 Ци­га­на и око 10.000 Хр­ва­та.

Сво­је­вре­ме­но су ан­ти­срп­ски еле­мен­ти ини­ци­ра­ли да се у Бе­о­гра­ду ор­га­ни­зу­је кон­фе­рен­ци­ја и из­ло­жба о хо­ло­ка­у­сту (ге­но­ци­ду) над Је­вре­ји­ма и Ци­га­ни­ма, без укљу­чи­ва­ња ге­но­ци­да над Ср­би­ма. Из­во­ђач та­квих не­до­стој­них ра­до­ва тре­ба­ло је да бу­де (да се не по­ве­ру­је) Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је у апри­лу 2016. го­ди­не. На тој кон­фе­рен­ци­ји глав­ни го­вор­ник је тре­ба­ло да бу­де епи­скоп сла­вон­ски Јо­ван Ћу­ли­брк, ина­че пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Му­зе­ја ге­но­ци­да у Бе­о­гра­ду. Та­ква ма­ни­фе­ста­ци­ја би­ла би по­ку­шај дис­кри­ми­на­ци­је срп­ских жр­та­ва. Тим по­те­зом је ваљ­да ши­рој јав­но­сти тре­ба­ло пред­ста­ви­ти срп­ске жр­тве као ма­ње вред­не. Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је је ипак, на кра­ју, због број­них про­те­ста и ва­па­ја, од­у­ста­ло од ор­га­ни­зо­ва­ња та­кве не­до­лич­не ма­ни­фе­ста­ци­је.

Ми­ни­стар про­све­те и на­у­ке Мла­ден Шар­че­вић је по­сле по­ле­ми­ке у ме­ди­ји­ма око уџ­бе­ни­ка исто­ри­је за осми раз­ред из­ја­вио да ће, у ци­љу кон­тро­ле над уџ­бе­ни­ци­ма, фор­ми­ра­ти по­себ­ну је­ди­ни­цу при За­во­ду за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња, ко­ја ће се ба­ви­ти на­ци­о­нал­ним про­гра­ми­ма у Ср­би­ји, Ре­пу­бли­ци Срп­ској, као и у шко­ла­ма с по­себ­но ор­га­ни­зо­ва­ном на­ста­вом за срп­ску де­цу у ре­ги­о­ну и ди­ја­спо­ри. Пред­ви­ђе­но је да та је­ди­ни­ца осми­шља­ва је­дин­стве­не на­ци­о­нал­не про­гра­ме из исто­ри­је, ге­о­гра­фи­је, књи­жев­но­сти, је­зи­ка и оп­ште кул­ту­ре. Ми­ни­стар је обе­ћао да ће из­над све­га по­тен­ци­ра­ти срп­ску на­у­ку.

Ру­ко­во­ди­лац Цен­тра за раз­вој про­гра­ма и уџ­бе­ни­ка За­во­да за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња и вас­пи­та­ња, Та­тја­на Ми­шо­вић, из­ја­ви­ла је у сеп­тем­бру 2018. да струч­ња­ци овог те­ла, фор­ми­ра­ног од­лу­ком вла­де, са са­рад­ни­ци­ма из шко­ла, са фа­кул­те­та и ин­сти­ту­та, да­ју пред­лог но­вог пла­на и про­гра­ма за од­ре­ђе­ни пе­ри­од. При том, На­ци­о­нал­ни про­свет­ни са­вет да­је ми­шље­ње о пред­ло­гу, а он­да план до­но­си ми­ни­стар про­све­те. По даљ­њој про­це­ду­ри, из­да­ва­чи од тог вре­ме­на има­ју 150 да­на да до­ста­ве Ми­ни­стар­ству пред­ло­ге уџ­бе­ни­ка, а оно их про­сле­ђу­је За­во­ду на струч­ну оце­ну. По­том ауто­ри, ко­је из ре­до­ва на­став­ни­ка и фа­кул­тет­ских и ин­сти­тут­ских на­уч­ни­ка би­ра из­да­вач, пи­шу уџ­бе­ни­ке на осно­ву усво­је­них про­гра­ма и упут­ста­ва за њи­хо­ву ре­а­ли­за­ци­ју. Сва­ки ру­ко­пис уџ­бе­ни­ка до­ста­вља се За­во­ду за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња у пи­са­ној и елек­трон­ској фор­ми, са ми­шље­њем три ре­цен­зен­та ко­је би­ра­ју са­ми из­да­ва­чи (по сво­јој во­љи?). По­том За­вод фор­ми­ра ко­ми­си­ју ко­ја има 60 да­на да пре­гле­да ру­ко­пи­се, вра­ти их из­да­ва­чи­ма на до­ра­ду (уко­ли­ко се уоче не­до­ста­ци) и да струч­ну оце­ну уџ­бе­ни­ка. Ако Ко­ми­си­ја За­во­да пред­ло­жи одо­бра­ва­ње уџ­бе­ни­ка, пред­лог иде у Ми­ни­стар­ство про­све­те, а ми­ни­стар из­да­је ре­ше­ње да је уџ­бе­ник одо­брен за на­ста­ву. По­том се на ин­тер­нет стра­ни­ци Ми­ни­стар­ства и у „Про­свет­ном пре­гле­ду”, нај­ка­сни­је до 15. фе­бру­а­ра, об­ја­вљу­је ка­та­лог одо­бре­них уџ­бе­ни­ка, а из­да­ва­чи ша­љу шко­ла­ма при­мер­ке књи­га. За­тим шко­ле из ка­та­ло­га би­ра­ју уџ­бе­ни­ке пре­ма од­лу­ци на­став­нич­ког ве­ћа и о све­му се оба­ве­шта­ва са­вет ро­ди­те­ља. За­вод у про­гра­му од­ре­ђу­је ко­је ће обла­сти из исто­ри­је, на при­мер, да се уче у не­ком раз­ре­ду, док обим па­су­са или стра­на о те­ми ко­ја ће би­ти за­сту­пље­на у уџ­бе­ни­ку од­ре­ђу­је ис­кљу­чи­во аутор, од­но­сно из­да­вач ко­ји га је ан­га­жо­вао.3)

Ми­шо­ви­ће­ва на кра­ју об­ја­шња­ва да област „Дру­ги свет­ски рат” у осмом раз­ре­ду има че­ти­ри па­су­са: „У че­твр­том па­су­су ’Би­ланс ра­та и до­при­нос Ју­го­сла­ви­је по­бе­ди ан­ти­фа­ши­стич­ке ко­а­ли­ци­је’, јед­на те­ма је ’Ло­го­ри смр­ти Ја­се­но­вац, Ста­ра Гра­ди­шка, Сај­ми­ште, Ба­њи­ца, ге­но­цид и хо­ло­ка­уст’”. Ме­ђу­тим, је­дан од нај­ве­ћих ло­го­ра на ју­го­и­сто­ку Евро­пе у ле­то 1941. го­ди­не, Кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор Го­спић, са стра­ти­шти­ма у са­мом Го­спи­ћу и око­ли­ни, на Ве­ле­би­ту (Ја­дов­но и дру­ге кра­шке ја­ме), Па­гу, Кар­ло­ба­гу и Три­бањ Ши­бу­љи­ни, уоп­ште се не по­ми­ње ме­ђу на­ве­де­ним ло­го­ри­ма, од ко­јих је ве­ћи­на по оби­му ег­зе­ку­ци­је ма­ња. Ми­шо­ви­ће­ва ис­ти­че ва­жну чи­ње­ни­цу ве­за­ну за ак­ту­ел­не по­ле­ми­ке у јав­но­сти, да из­да­ва­чи има­ју сло­бо­ду да ту те­му об­ра­де на две стра­не или у два па­су­са.

Пре­ма из­ја­ва­ма на­став­ни­ка из основ­них шко­ла, да­кле љу­ди из прак­се, они су углав­ном ода­бра­ли „нео­спо­ра­ва­ни” уџ­бе­ник за осми раз­ред За­во­да за уџ­бе­ни­ке из 2010/11, чи­ји су ауто­ри др Ђор­ђе Ђу­рић из Ма­ти­це срп­ске из Но­вог Са­да и др Мом­чи­ло Па­вло­вић из Ин­сти­ту­та за са­вре­ме­ну исто­ри­ју. На­став­ник исто­ри­је из ОШ „Фи­лип Ви­шњић” у Мо­ро­ви­ћу Ру­дић, за­па­жа да је у тре­нут­ку из­ла­ска уџ­бе­ни­ка из 2010. го­ди­не по­пи­са­но 73.000 стра­да­лих, али да је не­дав­но на јед­ној кон­фе­рен­ци­ји чуо за по­да­так да је до са­да по­пи­са­но 120.000 жр­та­ва (на­став­ни­ци, да­кле, пом­но пра­те нај­но­ви­ја ис­тра­жи­ва­ња – Н. Ж). Он да­ље на­во­ди да у по­ме­ну­том из­да­њу За­во­да из 2010. сто­ји да су пр­ве про­це­не по­сле Дру­гог свет­ског ра­та би­ле да је Ја­се­но­вац од­нео из­ме­ђу 500.000 и 600.000 жи­во­та, и да ме­ђу њи­ма до­ми­ни­ра­ју Ср­би. На­став­ник Ру­дић на кра­ју за­кљу­чу­је да је очи­глед­ну за­бу­ну иза­зва­ло ка­сни­је из­да­ње За­во­да за уџ­бе­ни­ке из 2015. (др Ко­сте Ни­ко­ли­ћа и др Дра­го­ми­ра Бон­џи­ћа), „у ко­ме об­ја­шње­ње ни­је та­ко де­таљ­но”.

Нео­бја­шњи­во је да је ми­ни­стру Шар­че­ви­ћу и ње­го­вим са­рад­ни­ци­ма, уз екс­пер­ти­зу За­во­да за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња, про­ма­као на­ве­де­ни про­пуст у уџ­бе­ни­ку за исто­ри­ју, ко­ју он из­у­зет­но це­ни и по­зна­је. На ме­не је ина­че ми­ни­стар Шар­че­вић оста­вио ути­сак осве­шће­ног на­ци­о­нал­ног ра­де­ни­ка, ко­ји сам (за­јед­но са др Во­ји­сла­вом Ше­ше­љем) сте­као у лич­ном кон­так­ту с њим у ње­го­вом ка­би­не­ту. Том при­ли­ком на­ро­чи­то је ис­та­као свој под­виг са осни­ва­њем при­ват­не гим­на­зи­је „Ру­ђер Бо­шко­вић”, ко­ја но­си име по на­уч­ни­ку Ср­би­ну ри­мо­ка­то­ли­ку, ко­га је и пред­ста­вио као Ср­би­на ри­мо­ка­то­ли­ка, и при том ис­при­чао анег­до­ту ве­за­ну за кри­ти­ке срп­ских ду­ше­бри­жни­ка, ко­ји су га пи­та­ли због че­га он углед­ној гим­на­зи­ји усред Бе­о­гра­да да­је име јед­ног Хр­ва­та (Ру­ђе­ра Бо­шко­ви­ћа).

***

На­су­прот шту­рим по­да­ци­ма из уџ­бе­ни­ка о ге­но­ци­ду (хо­ло­ка­у­сту) над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ци­га­ни­ма, по­сто­ји оби­ље исто­риј­ских из­во­ра ко­ји­ма се мо­же опо­врг­ну­ти сма­њи­ва­ње срп­ских жр­та­ва ко­је до ка­ри­ки­ра­ња вр­ше хр­ват­ски ауто­ри, али у по­след­ње вре­ме и по­је­ди­ни срп­ски исто­ри­ча­ри и на­дри­и­сто­ри­ча­ри. У по­рат­ним вре­ме­ни­ма би­ло је пре­у­ве­ли­ча­них про­це­на (од 700.000 до ми­ли­он жр­та­ва у Ја­се­нов­цу) ко­је су се спро­во­ди­ле због на­док­на­де рат­не ште­те и ре­па­ра­ци­ја Ју­го­сла­ви­ји. То је број „др­жав­не ста­ти­сти­ке” из 1945/46. од 1,706.000 укуп­них жр­та­ва Ју­го­сла­ви­је и 700.000 уби­је­них у Ја­се­нов­цу, ко­ји је ипак пре­у­ве­ли­чан. До пот­пу­но пре­ци­зног бро­ја се не мо­же до­ћи јер је ко­му­ни­стич­ки ап­со­лу­ти­зам ана­те­ми­сао би­ло ка­кво ба­вље­ње те­мом уста­шког по­ко­ља Ср­ба, због про­кла­мо­ва­ног „брат­ства и је­дин­ства”. На­и­ме, од­мах по­сле ра­та (а и ка­сни­је) ни­је би­ло до­зво­ље­но ис­тра­жи­ва­ти те­рен и ста­ти­сти­ку ге­но­ци­да, па су мно­ги до­ка­зи не­ста­ли, ле­ше­ви су не­ста­ја­ли због еро­зи­је тла уз Са­ву („од­не­ла их Са­ва”). Број уби­је­них у Ја­се­нов­цу је сва­ка­ко мно­го ве­ћи од ег­закт­них (по­пи­са­них) 146.400 вој­ног исто­ри­ча­ра Ан­ту­на Ми­ле­ти­ћа и кре­ће се до не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да уби­је­них.

У НДХ је спро­во­ђен си­сте­мат­ски др­жав­ни зло­чин ге­но­ци­да (не­мач­ко-хр­ват­ски др­жав­ни про­је­кат), ло­го­ре је осни­ва­ла др­жа­ва хр­ват­ског на­ро­да због ефи­ка­сног уни­ште­ња Ср­ба, Ци­га­на и Је­вре­ја. Ка­да је у пи­та­њу ге­но­цид, ни­ка­ко се не сме при­хва­ти­ти хлад­на те­за „пу­сти­мо исто­ри­ју исто­ри­ча­ри­ма”, као да је пред­мет рас­пра­ве број узи­да­ног ка­ме­ња у зи­ди­не не­ке твр­ђа­ве. Ду­шан Ба­ста­шић, осни­вач Удру­же­ња „Ја­дов­но” не не­ги­ра чи­ње­ни­цу да исто­риј­ском на­у­ком тре­ба да се ба­ве на­уч­ни­ци али, ка­ко он ка­же, „сва­ко од нас има сво­ју вла­сти­ту, лич­ну, по­ро­дич­ну исто­ри­ју и пре­да­ње о тра­ге­ди­ји. По­ред то­га, ге­не­ра­ци­је Ср­ба ро­ђе­не по­сле Дру­гог свет­ског ра­та би­ле су у при­ли­ци да у шко­ла­ма, иако са­мо у фраг­мен­ти­ма и сва­ка­ко не­до­вољ­но, на­у­че по­не­што о по­ко­љу ко­ји је за­де­сио њи­хо­ве по­ро­ди­це и на­род ко­ме при­па­да­ју. Ти по­том­ци жр­та­ва, и са­ме жр­тве, има­ју ап­со­лут­но и нео­ту­ђи­во пра­во да ин­тер­пре­ти­ра­ју исто­риј­ске до­га­ђа­је из сво­је по­ро­дич­не и на­ци­о­нал­не исто­ри­је и да на­сто­је да на овај или онај на­чин пру­же до­при­нос кул­ту­ри пам­ће­ња на жр­тву. Ко­нач­но, не мо­же исто­риј­ска на­у­ка би­ти са­ма се­би свр­ха, не­го тре­ба да сво­ја са­зна­ња ста­ви у функ­ци­ју обра­зо­ва­ња нај­ши­ре за­јед­ни­це, из­град­ње на­ци­о­нал­не све­сти, ја­ча­ња иден­ти­тет­ског лан­ца”.

Пред­сед­ник Удру­же­ња „Ја­дов­но” ди­рект­но кри­ти­ку­је и Му­зеј ге­но­ци­да у Бе­о­гра­ду, на че­лу са ути­цај­ним пред­сед­ни­ком Управ­ног од­бо­ра, вла­ди­ком Јо­ва­ном Ћу­ли­бр­ком и ди­рек­то­ром др Вељ­ком Ђу­ри­ћем Ми­ши­ном, да све­сно сма­њу­ју број ли­кви­ди­ра­них Ср­ба и оста­лих по ло­го­ри­ма и стра­ти­шти­ма не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске. Ба­ста­шић на­ро­чи­то кри­ти­ку­је Вељ­ка Ђу­ри­ћа Ми­ши­ну због на­па­да на нај­о­збиљ­ни­јег ис­тра­жи­ва­ча Ја­дов­ног, др Ђу­ру За­те­за­ла (об­ја­вио дво­том­ну књи­гу о Ја­дов­ном), јер не­ги­ра За­те­за­лов број „не ма­ње од 40.123 уби­је­них”. У по­ле­ми­ци са Ми­ши­ном, Ба­ста­шић је, из­ме­ђу оста­лог, за­пи­сао сле­де­ће: „Ни­сам же­лио бра­ни­ти ре­зул­та­те ра­да по­кој­ног Ђу­ре За­те­за­ла јер, ка­ко сам на­пи­сао, ње­го­ва сту­ди­ја и за­о­став­шти­на нај­вје­ро­до­стој­ни­ја су од­бра­на од Вељ­ка Ђу­ри­ћа Ми­ши­не, Зво­ни­ми­ра Де­спо­та („ста­ти­сти­чар ге­но­ци­да” из За­гре­ба – Н. Ж) и Дра­га­на Цвет­ко­ви­ћа (из Му­зе­ја ге­но­ци­да у Бе­о­гра­ду – Н. Ж.) ко­ји су се на ње­га остр­ви­ли. Под­сје­тио сам ка­ко је да­на­шњи пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра му­зе­ја Јо­ван Ћу­ли­брк 2010. у Ба­ња­лу­ци (на пр­вој кон­фе­рен­ци­ји о Ја­дов­ном – Н. Ж.) по­тврд­но кли­мао гла­вом ка­да је др За­те­за­ло го­во­рио упра­во о из­во­ри­ма за утвр­ђе­ни број жр­та­ва. До­да­јем и ка­ко је Јо­ван Мир­ко­вић, Ђу­ри­ћев прет­ход­ник у Му­зе­ју, у сво­јој пре­зен­та­ци­ји За­те­за­ло­ве сту­ди­је, као не­у­пи­тан број жр­та­ва на­во­дио упра­во онај од нај­ма­ње 40.123.” Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да ра­до­ви са Кон­фе­рен­ци­је у Ба­ња Лу­ци о Ја­дов­ном ни­кад ни­су об­ја­вље­ни у ви­ду збор­ни­ка ра­до­ва, не знам чи­јом кри­ви­цом.

Ба­ста­шић да­ље ис­ти­че да Ђу­рић Ми­ши­на „до­во­ди у пи­та­ње, од­но­сно дис­ква­ли­фи­ку­је и За­те­за­лов име­нич­ни (кон­крет­но по име­ни­ма жр­та­ва) по­пис од 10.502 жр­тве Кон­цен­тра­ци­о­ног ло­го­ра Го­спић (Ја­дов­но-Паг), ко­ји је об­ја­вљен у ње­го­вој дво­том­ној књи­зи „Ја­дов­но” (Бе­о­град, 2007). Ба­ста­шић у свом тек­сту (об­ја­вље­ном на ин­тер­не­ту – Ja­dov­no.com) да­ље на­во­ди да је од­ри­ца­ње Ми­ши­не и Му­зе­ја по­че­ло још у ма­ју 2013. го­ди­не, ка­да је ње­гов ку­стос Дра­ган Цвет­ко­вић, на три­би­ни у За­гре­бу (у ор­га­ни­за­ци­ји Срп­ског на­ци­о­нал­ног ве­ћа) из­ја­вио да је го­спић­ка гру­па ло­го­ра (Го­спић, Паг, Ја­дов­но) у све­га два и по ме­се­ца по­ста­ла ме­сто стра­да­ња из­ме­ђу 16.000 и 17.000 љу­ди. За број жр­та­ва у Ја­се­нов­цу Цвет­ко­вић је та­да из­ја­вио да он из­но­си из­ме­ђу 122.000 и 130.000 уби­је­них.

Исто­ри­чар и прав­ник мр Ни­ко­ла Ми­ло­ван­чев из Љу­бља­не дао је за­ни­мљи­ву ком­па­ра­ци­ју ста­ти­стич­ких по­да­та­ка о број­но­сти ста­нов­ни­штва Ју­го­сла­ви­је пре­ма по­пи­си­ма из 1931. и 1948. го­ди­не, те до­шао до за­кључ­ка да су рат­не жр­тве про­це­ње­не у мно­го ма­њем бро­ју не­го што је то би­ло у ствар­но­сти. Про­це­не бро­ја ста­нов­ни­ка вр­шио је Др­жав­ни ста­ти­стич­ки уред ДФЈ 1945. го­ди­не. Ми­ло­ван­чев је про­це­нио да је Др­жав­ни уред пред­ста­вио мно­го ма­њи број жр­та­ва, па жа­ли што ни­је мо­гао са­зна­ти име­на тих љу­ди ко­ји су про­це­ну вр­ши­ли, „јер они као да су пре­спа­ва­ли че­ти­ри рат­не го­ди­не (ни­су у по­пис увр­сти­ли при­род­ни при­ра­штај ста­нов­ни­штва – Н. Ж.) и као да ни­су зна­ли за Ја­се­но­вац, Ја­дов­но и дру­га ма­сов­на стра­ти­шта”. Ми­ло­ван­чев је про­це­нио да је око 1,5 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка ма­ње у Ју­го­сла­ви­ји не­го што је то на­вео др­жав­ни ста­ти­сти­чар из 1945. го­ди­не, па се пи­та где су они не­ста­ли. Ми­ло­ван­чев на­во­ди да је број Не­ма­ца ко­ји су прог­на­ни из Ју­го­сла­ви­је из­но­сио око 285.000, док је број рат­них за­ро­бље­ни­ка ко­ји се ни­су вра­ти­ли у Ју­го­сла­ви­ју био око 55.000, па ипак је оста­јао ми­нус од око 1,100.000 ста­нов­ни­ка у но­вој Ју­го­сла­ви­ји.4) ***

О бро­ју жр­та­ва у НДХ све­до­че број­ни до­ку­мен­ти, пре­зен­то­ва­ни у збир­ка­ма већ од 1945. го­ди­не од срп­ских, али и хр­ват­ских ауто­ра. Об­ја­вље­но је оби­ље књи­га, сту­ди­ја, чла­на­ка, при­ло­га, кри­ти­ка и освр­та, што све­до­чи да је ова муч­на те­ма срп­ско–је­вреј­ског стра­да­ња ду­го у цен­тру па­жње исто­ри­ча­ра, прав­ни­ка и по­ли­ти­ко­ло­га. Ти до­ку­мен­ти све­до­че да су ло­го­ри („ге­рихт”) би­ли не­мач­ко-хр­ват­ски про­је­кат, у ко­ји су се укљу­чи­ли сви ста­ле­жи хр­ват­ског дру­штва, и да се са­мо мо­же на­слу­ћи­ва­ти оп­сег хр­ват­ског кла­ња и уби­ја­ња. У пр­ви план уста­шки ча­сни­ци су ис­та­кли зна­чај се­ља­штва као нај­број­ни­јег хр­ват­ског ста­ле­жа, али је кључ­на уло­га хр­ват­ских шко­ло­ва­них љу­ди као идеј­них пред­вод­ни­ка ко­ји су уче­ство­ва­ли и у са­мој ре­а­ли­за­ци­ји ма­са­кра.

Већ по са­мој број­но­сти ри­мо­ка­то­лич­ких све­ће­ни­ка – уста­ша мо­же се прет­по­ста­ви­ти ин­тен­зи­тет хр­ват­ског кла­ња. У Збир­ци Вик­то­ра Но­ва­ка (ко­ја се чу­ва у Ар­хи­ву СА­НУ) по­пи­са­но је 894 ри­мо­ка­то­лич­ких све­ће­ни­ка, све­тов­них и свих мо­на­шких ре­до­ва (фра­ње­ва­ца, ису­со­ва­ца, до­ми­ни­ка­на­ца, ка­пу­ци­на, ба­зи­ли­ја­на­ца, при­пад­ни­ка кри­жар­ског ре­да Бла­же­не дје­ви­це Ма­ри­је у Је­ру­са­ли­му, али је на спи­ску би­ло и ча­сних се­ста­ра, жуп­ни­ка, ви­со­ких пре­ла­та Рим­ске цр­кве, од ко­јих се по­ми­њу два над­би­ску­па и 14 би­ску­па. Од на­ве­де­ног бро­ја, њих 153 је од­ли­ко­ва­но од стра­не Па­ве­ли­ће­вог уста­шког ре­жи­ма, а од 50 ча­сних се­ста­ра, са­мо њих пет ни­је од­ли­ко­ва­но.5) Књи­жев­ник и исто­ри­чар Ђу­ро Ви­ло­вић („Хр­ват чет­ник”) на­во­дио је по­дат­ке за де­се­ти­не све­ће­ни­ка – уста­ша и уста­шких при­вр­же­ни­ка, од ко­јих на­во­ди­мо сле­де­ће: жуп­ник у Би­ску дон Мар­тин Ба­бин; жуп­ник из Хр­ват­ског Бла­га­ја Пе­тар Чин­гри­ја; ка­но­ник Ми­хо Де­лић из Ма­кар­ске; фра­тар Аго­сти­но Це­о­ла, Ита­ли­јан из Па­до­ве; све­ће­ник Ци­глит из Ме­ђи­мур­ја; све­ће­ник Пе­тар Гро­зда­нић; жуп­ник у По­љи­ца­ма Кр­сто Је­ли­нић; жуп­ник у Же­же­ви­ци Стан­ко Ка­ди­јић; ису­со­вац Еуген Кирст; фра Иван Кр­стић из Си­ња; М. Кр­по из Ко­њи­ца; жуп­ник из Хрт­ко­ва­ца Ан­тун Ми­ја­ко­вић; фра­ње­вац Алој­зи­је Ми­сил, уста­шки по­вје­ре­ник у Кре­ше­ву; Пе­тар Си­вја­но­вић, жуп­ник у Гру­би­шном По­љу; Бо­гу­мил Зло­па­ша из Хум­ца код Љу­бу­шког и дру­ги.

У спи­ско­ви­ма Упра­ве др­жав­не без­бед­но­сти (фонд БИА-е ко­ји се чу­ва у Ар­хи­ву Ср­би­је) на­ла­зе се по­пи­си број­них све­ће­ни­ка – уста­ша. На спи­ску „Уче­шће све­штен­ства у бан­ди­ти­зму и са­рад­ња са од­мет­ни­ци­ма” на­ла­зе се, из­ме­ђу оста­лих, и сле­де­ћи све­ће­ни­ци: Јо­зо По­љак, фра­ње­вац, ро­дом из Си­ња. Као уста­ша уче­ство­вао у не­де­ли­ма јед­не уста­шко-кри­жар­ске бан­де у Сла­во­ни­ји; жуп­ник из Ка­пе­ле Јо­сип Ђу­рић – ко­ман­до­вао уста­шко-кри­жар­ском „бан­дом” у Сла­во­ни­ји и по­чи­нио низ звер­ста­ва над мир­ним ста­нов­ни­штвом. Ухва­ћен је са оруж­јем. Жуп­ник Генц Фра­њо из Кра­вар­ског био је ру­ко­во­ди­лац јед­не кри­жар­ске гру­пе, ко­ја је опе­ри­са­ла на под­руч­ју Ве­ли­ке Го­ри­це и ко­ја је од ње­га при­ма­ла на­ре­ђе­ња и ди­рек­ти­ве за рад, иако је он сам ле­гал­но жи­вео у Кра­вар­ском као жуп­ник. Жуп­ник Креш Слав­ко из За­гре­ба ор­га­ни­зо­вао је у За­гре­бу цен­тра­лу пре­ко ко­је је пре­ба­ци­вао уста­ше иле­гал­це у шу­му, на Кал­ник и Би­ло­го­ру. Та­ко­ђе је пред­во­дио ста­ни­цу за пре­ба­ци­ва­ње уста­ша у Цр­кве­ну (срез Бје­ло­вар). Уби­јен је на Кал­ни­ку. Ча­сна се­стра Ја­ња Пе­трић по­бе­гла је из са­мо­ста­на у Мо­ста­ру и при­кљу­чи­ла се кри­жар­ској гру­пи с ко­јом је оста­ла све док ни­је ухва­ће­на. На са­слу­ша­њу је из­ја­ви­ла да се од­мет­ну­ла по на­го­во­ру оста­лих ча­сних се­ста­ра и пред­стој­ни­ца са­мо­ста­на. Про­тив све­ће­ни­ка др Ма­ри­ја­на До­кле­ра и Зер Вин­ка из Сло­ве­ни­је во­дио се про­цес ко­ји је имао ве­ли­ки од­јек у Сло­ве­ни­ји.6) (За жуп­ни­ка Јо­си­па Ђу­ри­ћа из Ка­пе­ле, срез Но­ва Гра­ди­шка, за­пи­са­но је да је ко­ман­до­вао „јед­ном уста­шко-кри­жар­ском бан­дом у Сла­во­ни­ји и по­чи­нио низ звјер­ста­ва над мир­ним ста­нов­ни­штвом”. Ухва­ћен је с оруж­јем. Пре­ма истом из­во­ру, Јо­зо По­љак из Си­ња ак­тив­но је уче­ство­вао „у не­дје­ли­ма јед­не уста­шко кри­жар­ске бан­де у Сла­во­ни­ји”. Фра­њо Генц, жуп­ник из Кра­вар­ског, био је ру­ко­во­ди­лац јед­не кри­жар­ске гру­пе ко­ја је опе­ри­са­ла на под­руч­ју Ве­ли­ке Го­ри­це. Из­да­вао је кри­жа­ри­ма пи­сме­на на­ре­ђе­ња и ди­рек­ти­ве за рад, а он сам је ле­гал­но жи­вио и ра­дио у Кра­вар­ском као ри­мо­ка­то­лич­ки жуп­ник. Жуп­ник у За­гре­бу Слав­ко Креш ор­га­ни­зо­вао је цен­тра­лу пре­ко ко­је је пре­ба­ци­вао уста­ше иле­гал­це из За­гре­ба у шу­му, од­мет­нич­ко-кри­жар­ским бан­да­ма на Кал­ник и Би­ло­го­ру. Ор­га­ни­зо­вао је и ста­ни­цу за пре­ба­ци­ва­ње уста­ша у Цр­кве­ну (срез Бје­ло­вар). Кад су но­ве вла­сти са­зна­ле за ње­гов те­ро­ри­стич­ки рад, по­бе­гао је на Кал­ник, али је уби­јен од ор­га­на ОЗНА-е. Ча­сна се­стра Ја­ња Пе­трић по­бе­гла је из са­мо­ста­на у Мо­ста­ру и при­кљу­чи­ла се јед­ној кри­жар­ској гру­пи с ко­јом је оста­ла све док ни­је ухап­ше­на. На са­слу­ша­њу је из­ја­ви­ла да се од­мет­ну­ла по на­го­во­ру оста­лих ча­сних се­ста­ра и пред­стој­ни­це са­мо­ста­на.)

У до­ку­мен­та­ци­ји Ар­хи­ва СА­НУ на­ве­де­ни су број­ни све­ће­ни­ци од­ли­ко­ва­ни од Па­ве­ли­ћа, ко­ји су прет­ход­но вр­ши­ли зло­чи­не као уста­шки и кри­жар­ски са­рад­ни­ци. Пре­ма спи­ску, по абе­цед­ном ре­ду од­ли­ко­ва­ни су сле­де­ћи све­ће­ни­ци:

– Иван фра Абрус, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на (по­смрт­но) 1945, оч бр. 290 тек 1702.

– Ан­те Ала­у­по­вић, жуп­ник, пред­сед­ник сре­ди­шње упра­ве „На­прет­ка”, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на са зве­здом, оч бр. 159 тек. бр. 946, за „ус­трај­но хр­ват­ско др­жа­ње и рев­но бо­дре­ње на­ро­да да ус­тра­је у бор­ба­ма и по­те­шко­ћа­ма до ко­нач­не по­бе­де хр­ват­ске ми­сли, те за пре­да­ни и не­у­мор­ни кул­тур­ни рад као ду­го­го­ди­шњи пред­сед­ник На­пред­ка” („На­род­не но­ви­не” од 5. 7 1944).

– Ал­фонс Ан­дра­шец, гвар­ди­јан фра­ње­вач­ког са­мо­ста­на у Ва­ра­жди­ну, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на, оч. бр. 171, тек бр. 1150. – („На­род­не но­ви­не” од 13. VII 1944).

– фра Ан­ђел Ан­ђе­ло­вић, жуп­ник из Краљ. Су­ге, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на, 1944. го­ди­не.

– Пе­тар Ан­тић, жуп­ник жу­пе Сли­во Рав­но, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на, по­смрт­но.

– Ми­хо Ар­бу­лић, жуп­ник из Ман­да­ље­на, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на.

– Јо­сип Аста­лош, жуп­ник из Оси­је­ка, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на, 1944. го­ди­не.

– Фран Ба­бић, жуп­ник из Сри­ја­ни, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– дон Ан­тун Ба­чић, жуп­ник из Сто­на, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но).

– Ле­о­нард О. Ба­јић, све­ће­ник фра­ње­вац из Ма­кар­ске, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на, 1944 го­ди­не („На­род­не но­ви­не” од 13. VI­II 1944).

– Ан­те Ба­ку­ла, жуп­ник из Гор­ње Хра­сни, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра II сте­пе­на с ма­че­ви­ма, по­смрт­но, 1945. го­ди­не.

– Ђу­ро Ба­ло­ко­вић, сат­ник-ду­шо­бри­жник, из хр­ват­ске флак-ле­ги­је (luft­flot­te kom­man­do re­ich) од­ли­ко­ван је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра (брон­ча­на са хра­сто­вим гран­чи­ца­ма), 1944. и ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, сре­бр­ном на рат­ној врп­ци 1945. го­ди­не.

– фра Вик­тор Бал­тић, жуп­ник из Љу­бун­чи­ћа, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра III сте­пе­на с ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Дра­го Бан­дић, жуп­ник из Пр­ња­во­ра, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на 1944. го­ди­не („На­род­не но­ви­не” од 13. VII 1944).

– Мла­ден Бар­ба­рић, про­фе­сор ка­те­хе­та Мо­стар­ске гим­на­зи­је, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра са зве­здом „у знак при­зна­ња за пр­во­бо­рач­ки не­у­стра­ши­ви уста­шки рад, те све­стра­ну бор­бу у шко­ли, на се­лу и у гра­ду за ства­ра­ње и из­град­њу НДХ” („На­род­не но­ви­не” од 10. IV 1944).

– Фра­њо фра Бар­бир, про­фе­сор фра­ње­вач­ке гим­на­зи­је у Ду­бров­ни­ку, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на по­смрт­но, 1945. го­ди­не.

– Ја­ков Ба­ри­шић, жуп­ник из Гра­дач­ца, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Кре­ши­мир Ба­ри­шић, жуп­ник из Кр­ње­у­ше, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра I сте­пе­на с ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1944. го­ди­не.

– Стје­пан фра Ба­ри­шић, жуп­ник из Под­ху­ма, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра III сте­пе­на с ма­че­ви­ма, по­смрт­но 1945. го­ди­не.

– Мир­ко Ба­шић, жуп­ник из Под­гра­ђа, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Стје­пан Бу­ер­ле­ин, ве­ро­у­чи­тељ из Ђа­ко­ва, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на.

– др Ми­лан Бе­лу­хан, жуп­ник св. Ма­ри­је у За­гре­бу, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на, оч бр. 171, тех. бр. 1139, 1944. го­ди­не („На­род­не но­ви­не” од 13. VII 1944).

– фра Ан­те Бе­ну­тић, жуп­ник из Игра­на и Дра­шни­це, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра II сте­пе­на са ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Смарг­да Бе­шан, ча­сна се­стра ми­ло­срд­ни­ца из др­жав­не бол­ни­це у Ту­зли, од­ли­ко­ва­на је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, же­ље­зном, на рат­ној врп­ци, 1944. го­ди­не, „за по­жр­тво­ван рад и ње­гу ра­ње­них до­мо­бра­на и уста­ша” („На­род­не но­ви­не” од 22. IV 1944).

– Бра­ни­ми­ра Би­лић, ча­сна се­стра из Лив­на, од­ли­ко­ва­на је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, брон­ча­ном, на рат­ној врп­ци, 1942. го­ди­не.

– др Вла­ди­мир фра Би­ло­брк, ч. о, жуп­ник и де­кан из Мет­ко­ви­ћа, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на „за­то што је као хр­ват­ски на­род­ни све­ће­ник и пр­во­бо­рац ис­та­као се у до­ба та­ли­јан­ске оку­па­ци­је као не­у­стра­ши­ви бра­ни­тељ по­ве­ре­ног му ста­да” („На­род­не но­ви­не” од 26. VI 1944).

– Ни­ко­ла Би­ло­гри­вић, жуп­ник из Ба­ња­лу­ке, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 13. срп­ња 1944).

– Фран Би­нич­ки, све­ће­ник, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на са зве­здом, 1945. го­ди­не.

– Гр­га Бла­же­вић, жуп­ник из Бо­сан­ског Но­вог, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 13. срп­ња 1944).

– фра Ма­ри­јан Бла­же­вић, про­фе­сор фра­ње­вач­ке гим­на­зи­је у Ду­бров­ни­ку, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на, по­смрт­но 1945. го­ди­не.

– Ва­лен­тин Бо­цак, сат­ник ду­шо­бри­жник Дру­гог гор­ског здру­га, од­ли­ко­ван је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, брон­ча­ном, на рат­ној врп­ци, 1944. го­ди­не.

– др Стје­пан Бо­гу­то­вац, вој­ни ду­шо­бри­жник – ле­ги­о­нар, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра II сте­пе­на са ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– др Кви­рин Бо­не­фа­чић, би­скуп ма­кар­ски и сплит­ски, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге, ве­ле­ред са зве­здом, оч бр. 50, тек. бр. 142, 1943. го­ди­не. Он је ме­ђу пр­ви­ма од­ли­ко­ван.

– фра Фра­њо Бо­рић, жуп­ник из Чвр­ље­на, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Вла­ди­мир Бо­ро­ша, жуп­ник из Ло­бо­ра, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 10. трав­ња 1945. го­ди­не).

– Јо­сип Боц­кман, жуп­ник из Гла­мо­ча, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра III сте­пе­на с ма­че­ви­ма (по­смрт­но) 1945. го­ди­не.

– Бе­ри­сла­ва Бра­чић, ча­сна се­стра – ре­дов­ни­ца из За­гре­ба, од­ли­ко­ва­на је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на, 1945. го­ди­не.

– фра Стан­ко Бра­да­рић, жуп­ник из Под­ба­бља, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но) 1945. го­ди­не.

– Јо­сип Бра­е­но­вић, жуп­ник би­о­ков­ске жу­пе, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, II сте­пе­на, с ма­че­ви­ма (по­смрт­но) 1945. го­ди­не.

– Звон­ко Бре­ка­ло, све­ће­ник ло­го­ра Ја­се­но­вац, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 13. срп­ња 1944. го­ди­не).

– фра Да­не Би­ше­вац, жуп­ник из Стра­тин­ске, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на, 1944. го­ди­не („На­род­не но­ви­не”, 13. срп­ња 1944).

– Стје­пан Буц­ко­вић, жуп­ник у Гор­њим Бо­ги­ћев­ци­ма, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, III сте­пе­на са ма­че­ви­ма, 1944. го­ди­не.

– Јо­сип (Јо­ле) Бу­ја­но­вић, сат­ник све­ће­ник IV уста­шког ста­ја­ћег дје­лат­ног здру­га, од­ли­ко­ван је ма­лом сре­бр­ном ко­лај­ном за хра­брост, 1943. го­ди­не: „Од­ли­ко­ван што се као све­ће­ник при­го­дом на­па­да­ја по­бу­ње­ни­ка на Го­спић ис­та­као хра­бро­шћу и од­ва­жно­шћу” (Вој­ни вје­сник бр. 47 од 3. сту­де­ног 1943, стр. 1708).

– Па­вле Бу­то­рац, би­скуп ко­тор­ски ду­бро­вач­ке би­ску­пи­је, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге ве­ле­ред са зве­здом, због то­га што је као би­скуп „на ис­так­ну­том и угро­же­ном др­жав­ном под­руч­ју бра­нио пра­ва хр­ват­ског на­ро­да” (у „хр­ват­ској” Бо­ки – Н. Ж), „На­род­не но­ви­не” од 10. свиб­ња 1944. го­ди­не.

На­ве­де­на ма­са све­ће­ни­ка све­до­чи о зло­чи­нач­кој хр­ват­ској ко­лек­тив­ној ак­ци­ји, о ма­сов­ном уче­шћу свих ста­ле­жа хр­ват­ског пу­ка у ли­кви­да­ци­ја­ма Ср­ба, Ци­га­на, Је­вре­ја и Хр­ва­та ли­бе­ра­ла – Ју­го­сло­ве­на, ме­ђу ко­ји­ма је би­ло и ко­му­ни­ста. На­ве­де­не зло­чи­не ни­је мо­гла из­вр­ши­ти не­ка­ква „ша­ка уста­ша” ко­ји су то­бо­же у пар ка­ми­о­на упа­ли у За­греб то­ком април­ског ра­та 1941. го­ди­не. По­ред по­је­ди­на­ца ко­ји у Бе­о­гра­ду сма­њу­ју број срп­ских жр­та­ва, у но­ви­је вре­ме се у Хр­ват­ској по­ја­ви­ла пра­ва ор­га­ни­зо­ва­на ре­ви­зи­о­ни­стич­ка шко­ла ко­јој су се при­кљу­чи­ла звуч­на име­на хр­ват­ских на­уч­них, кул­тур­них и вер­ских ин­сти­ту­ци­ја. О тој не­ча­сној по­ја­ви у хр­ват­ској исто­ри­о­гра­фи­ји из­у­зет­ну сту­ди­ју (у фор­ми члан­ка) је да­ла проф. др Мир­ја­на Ка­са­по­вић са Фа­кул­те­та по­ли­тич­ких зна­но­сти у За­гре­бу. У са­жет­ку члан­ка „Ге­но­цид у НДХ, ума­њи­ва­ње, ба­на­ли­зи­ра­ње и по­ри­ца­ње зло­чи­на”, она раз­ма­тра ре­ви­зи­о­ни­стич­ку стру­ју у са­вре­ме­ној хр­ват­ској исто­ри­о­гра­фи­ји, а по­сред­но и у по­ли­ти­ци, ко­ја се ба­ви Не­за­ви­сном Др­жа­вом Хр­ват­ском. Ка­са­по­вић­ка на­во­ди да ре­ви­зи­о­ни­стич­ки на­ра­тив чи­не три глав­не по­став­ке: „а) НДХ је би­ла нор­мал­на оно­доб­на про­ту­по­бу­ње­нич­ка др­жа­ва ко­ја ни­је ко­ри­сти­ла др­жав­ни те­рор (?! – Н. Ж.) ка­ко би уни­шти­ла вер­ске и ет­нич­ке за­јед­ни­це ко­је су у уста­шкој иде­о­ло­ги­ји и по­ли­ти­ци би­ле од­ре­ђе­не као при­род­ни или ор­ган­ски не­при­ја­тељ те тво­ре­ви­не, не­го је при­ме­њи­ва­ла огра­ни­че­на ле­ги­тим­на сред­ства бор­бе да би се за­шти­ти­ла од по­ли­тич­ких по­бу­ње­ни­ка; б) у НДХ ни­су из­вр­ше­ни ма­сов­ни зло­чи­ни, а ка­мо­ли ге­но­цид, ни над Ср­би­ма, ни над Жи­до­ви­ма, ни над Ро­ми­ма; што­ви­ше глав­не жр­тве би­ли су Хр­ва­ти, те зло­чи­не НДХ тре­ба де­ср­би­зи­ра­ти и де­ју­де­и­зи­ра­ти; ц) ло­гор Ја­се­но­вац био је са­мо рад­ни и са­бир­ни ло­гор, а не кон­цен­тра­циј­ски ло­гор смр­ти, у ко­ји је НДХ при­во­ди­ла по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке ка­ко би се за­шти­ти­ла од њи­хо­вог ра­зор­ног де­ло­ва­ња (на­ро­чи­то же­не, де­цу и стар­це – Н. Ж.), а не ка­ко би их уби­ја­ла; пра­ви смр­то­но­сни ло­гор у Ја­се­нов­цу осно­ва­ла је тек ју­го­сло­вен­ска ко­му­ни­стич­ка власт по­сле свр­шет­ка Дру­го­га свет­ског ра­та. По­ку­ша­ва­ју­ћи де­кон­стру­и­са­ти ’ја­се­но­вач­ки мит’, ре­ви­зи­о­ни­сти за­пра­во на­сто­је де­кон­стру­и­са­ти ’мит о ге­но­ци­ду’ у НДХ, а ти­ме пот­пу­но или де­ли­мич­но ре­ха­би­ли­ти­ра­ти НДХ”. Као нај­ек­стрем­ни­ју ре­ви­зи­о­нист­ки­њу Мир­ја­на Ка­са­по­вић ис­ти­че Блан­ку Мат­ко­вић, пред­сед­ни­цу Хр­ват­ске дру­жбе по­вје­сни­ча­ра „Др Ру­долф Хор­ват”, ко­ја је на­ја­ви­ла „знан­стве­ну ре­во­лу­ци­ју Олу­ја 2”, ко­ја ће те про­бле­ма­тич­не на­ра­ти­ве „ја­се­но­вач­ког ми­та” про­сто раз­би­ти.

Ова­квим не­бу­ло­зним хи­по­те­за­ма хр­ват­ских ре­ви­зи­о­ни­ста ни­је по­тре­бан ко­мен­тар, до­вољ­но је ја­сно Мир­ја­на Ка­са­по­вић сво­јом из­у­зет­ном ана­ли­зом раз­от­кри­ла бо­ле­сни дух хр­ват­ских фан­та­ста. С дру­ге стра­не, због прет­ход­них по­ли­тич­ких огра­да и за­бра­на да се о пи­та­њу бро­ја и на­чи­на стра­да­ња Ср­ба, Је­вре­ја и Ро­ма уоп­ште раз­го­ва­ра, број уби­је­них је остао на ни­воу не­ре­ше­ног исто­ри­о­граф­ског пи­та­ња, па у срп­ској (ма­ње у Хр­ват­ској) исто­ри­о­гра­фи­ји тра­ју стал­не де­ба­те и спо­ре­ња по­во­дом то­га. За­то ни­је чуд­но, ка­ко на­гла­ша­ва исто­ри­чар др Ми­лан Ко­ља­нин, да су се по­ле­ми­ке пре­ли­ле и на уџ­бе­ни­ке за основ­ну шко­лу. За­то, по ње­му, ни­је ни чуд­но да се у јед­ном уџ­бе­ни­ку за осми раз­ред на­во­ди да је у Ја­се­нов­цу стра­да­ло „ви­ше од 100.000”, а у дру­гом да је уби­је­но из­ме­ђу 500.000 и 600.000 љу­ди. Ко­ља­нин да­ље на­во­ди да је пре не­ко­ли­ко го­ди­на био ак­ту­е­лан по­и­ме­нич­ни по­пис жр­та­ва Спо­мен под­руч­ја Ја­се­но­вац, на ко­јем је би­ло по­пи­са­но 75.000 име­на, да би се у но­ви­је вре­ме тај по­пис про­ши­рио са 83.145 љу­ди. По Ко­ља­ни­но­вом ми­шље­њу, до­ња гра­ни­ца у про­це­ни бро­ја жр­та­ва (ко­ја је по ње­му нај­ве­ро­до­стој­ни­ја) је ци­фра од 146.400 иден­ти­фи­ко­ва­них жр­та­ва, до ко­је је до­шао исто­ри­чар др Ан­тун Ми­ле­тић. Ко­ља­нин да­ље на­по­ми­ње да се увек ра­ди о про­це­на­ма (због уни­шта­ва­ња ло­гор­ске до­ку­мен­та­ци­је и дру­гих ма­те­ри­јал­них до­ка­за), с тим што тре­ба пра­ви­ти ја­сну раз­ли­ку из­ме­ђу бро­ја по­пи­са­них жр­та­ва, ко­ји је увек знат­но ма­њи од бро­ја оних ко­ји су за­и­ста стра­да­ли у од­ре­ђе­ном ло­го­ру.7)

 

Проф. др Ни­ко­ла Жу­тић

На­уч­ни са­вет­ник

Ин­сти­тут за са­вре­ме­ну исто­ри­ју

Бе­о­град

Последњи пут ажурирано ( среда, 07 новембар 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 41 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.