|
ШТО ЧИНИШ, ЧИНИ БРЖЕ! Брзина није својство православних хришћана. Они се, у јутарњој молитви, моле Богу да их сачува од „ђаволске брзоплетости“. Само је једном Господ Христос неког подстакао да жури: „Што чиниш, чини брже!“, рекао је оном несрећнику који је више волео сребро од Учитеља, и који је Христа издао пољупцем.
Брзина је својство опасно. У брзини се греши – несвесно или свесно. Пред крај света, ђаво ће се много разгневити, јер му је циљ да се што пре обрачуна са вернима Христу, и у Откривењу Јовановом пише да се „сатана разгневио јер времена мало има“. Дакле, у Српској Цркви некоме се жури. Сабор епископа СПЦ још честито није био ни завршен, кад се нови Синод устремио на епископа рашко-призренског Артемија, да би му се осветили зато што одбија сарадњу са Шиптарима и не прави велике метаније пред србомрсцем Бајденом. И не само зато. Пре свега, Артемија треба уклонити као ученог браниоца Св. Предања, антиекуменистисту и разобличитеља лажне теологије. Зато је извршен напад на владику Артемија преко напада на оца Бранислава Перановића. Саопштење Синода је написано тако као да наркомане лече (и туку кад крше правила) у манстиру Црна Река. Циљ је прост: наудити оцу Николају, верном „артемијевцу“ и доследном чувару вере и литургијског поретка, кога антијустиновци Амфилохије, Атанасије и Иринеј бачки не могу да виде очима. Нови, пучистички Синод СПЦ, на челу са антијустиновцима Амфилохијем и Иринејем бачким, уз јуришника – кандидата за патријарха, Атанасијево чедо Григорија, креће у жесток обрачун са свима који бране саборност и истину у СПЦ. Владика Артемије, верни син Св. Јустина Ћелијског, први је на удару. Следећи су владика банатски Никанор и владика бањалучки Јефрем. Пошто су синодалци добро повезани са „евроатлантским медијима“ у Србији, од РТС-а до „Блица“, хајка ће бити жестока. Министар вера је Амфилохијев и Иринеја Буловића човек, Богуљуб Шијаковић. Он, као професор, од марксисте постао православац, па се, после „националистичке“ фазе, везао за папски фонд „Конрад Аденауер“ и сад је глобалиста с три држављанства. (црногорским, БиХ и српским). Шијаковић ће, уз помоћ „жуто црвене“ владајуће коалиције, усрдно помагати своју антијустиновску коалицију. Радовић & Буловић & Дурић & Сладојевић, четири јахача српске апокалипсе, обрачунаваће се и са „ситним рибама“ антиекуменизма и „зилотизма“: од „Законоправила“ до Рукумије и Црне Реке. И то брзо! Брзо! Брзо! Треба да им дође римски папа, кога прижељкују у гостима још од 1994. године. Црни маг папске пропаганде у нас, Буловић, има одличне везе са влашћу. Његов човек, Перић, епископ јегарски, је на челу Радио – дифузне агенције, упркос свим канонима. Буловић већ годинама, захваљујући својим везама међу власт имајућим, спречава да Теолошки факултет (његова прћија) буде избачен са Београдског универзитета, иако многи његови предавачи и професори не испуњавају НАУЧНЕ критеријуме за останак на Универзитету. Теолошки факултет добија акредитацију на „лепе очи“ (скривене иза тамних наочара) епископа бачког, који већ двадесет година не пише никакве научне радове, него се бави сплеткама и папофилском политиком, тако да се смучава и својим најближим сарадницима, попут Андреја Ћилерчића. Он је, из Патријаршије, где је био Буловићев жбир, побегао у Немачку (сад га, на пољу пропаганде, мења Живица Туцић.) „Љубвеобилни“ Буловић, тешко погођен „насиљем“ оца Перановића, прећуткује много шта друго у СПЦ – рецимо, своје духовно руковођење епископом врањским Пахомијем, који се код њега исповедао у доба најжешћих скандала. Ту је и „заштита“ свештеника Владимира Вукашиновића, за кога и врапци на грани знају да носи белу мантију преко црне душе. Владики сремском Василију, кога је хипнотисао као змија жабу, опрашта благословитеља „Шкорпиона“, „оца“ Гаврила из Привине Главе, врачара у мантији, само зато што му Василије допушта да управља епархијом сремском – он, Иринеј Буловић, сива еминенција СПЦ. Док Гаврило у Привиној Глави може да врача, и узима несрећним људима на десетине хиљада евра, свештеник Перановић не сме да се бори притив наркоманије. Дакле, апокалипса Српске Цркве почиње. Нека се борци за веру добро држе: епископи Артемије, Јефрем, Никанор и „Законоправило“ и манастири овчарски и кабларски, Рукумија, Црна Река и Сопоћани и Миодраг Петровић, отац Жарко Гавриловић, Владимир Димитријевић, Предраг Р. Драгић Кијук, Жељко Которанин и други. Они ће бити први на удару, немилосрдном и жестоком. С друге стране, нека се и јахачи апокалипсе држе на својим бледим коњима, сећајући се судбине онога коме је Христос наложио да пожури са својим чињењем. Не дао им Бог његову судбину! Трајко Ћирић Стари Београђанин |
