У „Политици“ је у суботу, 3. новембра 2018., објављен чланак новинарке Јелене Попадић под насловом „СПЦ против тога да јој држава вири у црквене књиге“. У чланку се говори о захтеву Српске православне цркве да се предлог Закона о заштити података о личности повуче из поступка доношења, а затим је наведен и став проф. др. Саше Гајина, члана Радне групе за доношење тог закона у вези захтева СПЦ.

Српска православна црква по мом мишљењу оправдано упозорава на задирање закона у област података верских заједница а одговор г. Саше Гајина не одговара истини односно пракси у земљама Европске уније, на које се позива. Уосталом, пракса на појединим правним подручјима у државама Европске уније често пута није јединствена, већ се у много чему разликује, па је чиста демагогија заклањати се иза „правила у Европској унији“. Каква је ситуација нпр. у Словенији, која је чланица Европске уније и у којој такође делује Српска православна црква? Постоји 7. члан тамошњег закона, који гласи: „Изнимке код употребе овог закона“ и у коме је дефинисано ко је изузет из одредби чланова 26. до 28. словеначког „Закона о чувању личних података“ („Zakon o varstvu osebnih podatkov“). Словеначки законодавци су (као и често код доношења нових закона) били практични и трудили се да не оптерећују бирократски тамо где није нужно и да не задиру у сфере где то није потребно. Ко је у Словенији изузет од три законска члана који се односе на обавезу вођења каталога збирки личних података и на обавезу обавештавања надзорних органа?  Осим медија, изузете су следеће категорије (7. члан Закона): политичке странке, синдикати, друштва, верске заједнице; исто тако и предузећа са мање од 50 запослених! Предлог српског закона не само да задире у осетљиву сферу верских заједница, политичких странака и синдиката (чудим се да нису реаговали синдикати или саме парламентарне странке), већ и намеће бесмислене бирократске обавезе мањим привредним субјектима и друштвима. Да ли је потребно административно тиме оптерећивати нпр. пецарошко друштво или удружење љубитеља и произвођаћа ајвара или предузеће са троје или четворо запослених? У Словенији законодавац мисли да је то бесмислено оптерећивање грађана и привреде, док у Србији предлагач (Радна група) мисли да је то нужно, да треба повећавати бирократију до бесмисла.   Но, вратимо се ставу Српске православне цркве, који је један разуман глас, позив да се неке одредбе предлога Закона о заштити података о личности ускладе са здравим разумом и са правним стањем, за које сам доказао да постоји и у Европској унији. И као верник подржавам став СПЦ јер не разумем зашто би држава нпр. имала увид у моје податке евидентиране у оквирима верске заједнице којој припадам. У Љубљани држава на то нема право, у Београду држава хоће све да надзире? Не разумем додуше и зашто ћуте привредна комора, занатлијска удружења, синдикати, политичке странке итд. али то је првенствено њихов проблем. Ипак, ни за грађане нијe безазлен увид државних органа у податке политичких странака о њиховим члановима.              

А закључак? Од свега највише иритира то што проф. др. Саша Гајин неистином покушава да одбрани предлог радне групе који се одбранити не може. Надам се да у одговору на чињенице које сам овде  изнео нећу прочитати тврђење да Словенија није у Европској унији.

Никола Милованчев

(„Политика“,, 15. новембар 2018., стр. 16)