Кaзивaњe Мане Пешута о убиству дечака Николе Вукелића и његових родитеља Маре и Раде из Вере код Плашког.

Приликом убистава Срба од стране КП Хрватске на подручју Лике наилазимо и на неретке примере да су приликом убистава родитеља убијана и деца. Један од таквих жалосних примера је случај породице Вукелић из села Вера код Плашког.

На жалост, многи од злочина хрватских комуниста остаће непознати јер су жртве партизана сакриване и изостављане из пописа страдалих у II. светском рату. Тако и ово троје убијених из породице Вукелић у селу Вера код Плашког није евидентирано у попису ратних жртава Плашчанске долине који је објављен у зборнику „Плашчанска долина и околица у НОР-у 1941-1945.“, Карловац 1976.

С обзиром да су документи о партизанским злочинима над српским народом били и јесу недоступни, прекрајани или уништавани, као једини извор о њима остају успомене преживелих које су објављене у емиграцији. Један од таквих чланака је и текст Мане Пешута „Страдање наших сестара и мајки од комуниста за време прошлог рата“, објављен у Чикагу, јуна 1978, у 40. свесци Гласника Српског историско-културног друштва „Његош“ (стр. 56-68). Из овог чланка преносимо сведочење о убиству дечака Николе и његових родитеља Маре и Раде. Сведок догађаја био је сам Мане Пешут, који је у то време још био партизански официр али је већ припремао међу партизанима устанак против комуниста на подручју Горње Лике, Горског Котара, јужног Кордуна и Баније и прелазак у четничке редове.

Пешут је написао и књигу „Револуција у Лици 1941-1945“ (Билефелд, 1966.), а осим у „Његошу“, своје историјске чланке је објављивао и у часопису „Бели орао“, који је излазио у Немачкој а Пешут га је од 1987. и уређивао. Умро је у Билефелду 2002. године. Његово сведочанство је драгоцено, јер је до марта 1942. комунистичке злочине над Србима у Хрватској пратио непосредно, као један од устаника; ови злочини су му отворили очи и мотивисали га да крене у правцу разобличавања политике КП Хрватске према Србима.

У опису злочина који доносимо, главни актер је комунистички народни херој Вјекослав (Славко) Клобучар – Чорт, продужена рука политкомесара Кордуна и Баније Већеслава Веце Хољевца, такође комунистичког народног хероја и од 1952-1962. градоначелника Загреба а затим експонираног хрватског националисте и потписника „Декларације о хрватском књижевном језику“ 1967. године.

По наређењу штаба 3. партизанског батаљона, 2. кордунског одреда, једне врло хладне зимске ноћи, јануара 1942. године, комунистичка патрола под командом Дане Скенџића, упала је ноћу у село Веру и ухапсила Раду Вукелића, његову жену Мару и деветогодишњег сина Николу. Одведени су у штаб батаљона у Мочила, на суђење. Оптужени су: да су Италијанима продали литар млека, а и од њих примили два мала војничка хлеба. То је „издаја народне борбе“, гласила је оптужба. Знајући „величину греха“, свако је знао да ће они бити стрељани.

На суђењу су се састали Бранко Латас, политички комесар батаљона, Мићо Бараћ, командант и Славко Клобучар “Чорт”, оперативни официр. После краће псовке, шамарања и гажења ногама ухапшених, изречена је пресуда: казна смрти за све троје. Мара се бранила да је направила обичну замену артикала: млеко за два хлеба од по 250 грама, јер јој дете није окусило хлеба већ недељу дана. Истина, Италијани су тих дана свакодневно долазили у села. Нису ништа отимали, већ су само нудили замену артикала. У великој беди живота, Мара је учинила само оно што би урадила свака мајка тих дана. Али је ипак морала умрети. Молила је да стрељају само њу, ако је крива и ако већ мора умрети, а дете и мужа да поштеде, јер су невини. Није помогло.

За ово је сазнао председник „народног одбора“ Перо Косановић, честит и поштен човек. Свим силама се заузео да спаси ову јадну и невину породицу, али није успео. Видећи да им нема спаса, молио је Бараћа, као најчовечнијег од њих тројице судија, да спаси бар дете, што је овај и одобрио. Раде и Мара су одведени до једне провалије, звана „Плашчанско гробље“, коју су комунисти пунили Србима Плашког и околине. Комесар Латас је наредио партизану да пуца најпре у Мару, која је била везана ланцем. Пушка је планула и она је пала на земљу, у локви крви. А и Раде је одмах после ње убијен. Комесар рече партизану: „Мислим да ова ‘кучка’ још није мртва, пуцај још једном“. Мара је била жива и рекла комесару: „Пуцај, Бранко, а даће Бог

да и ти са твојим друговима будеш угушен у нашој крви“. Планула је пушка још једном и коначно је укинут живот ове несрећне жене и мајке. Мара и Раде су бачени у провалију у којој и данданас леже њихове кости, измешане са костима многих српских мученица и мученика, пре и после њих. О њима нико више у завичају не сме мислити, нити однети букет цвећа, као симбол љубави и поштовања.

Месец дана касније, по стрељању Маре и Раде, посетио сам овај штаб батаљона. То је била и моја последња посета једној партизанској јединици и штабу. Тих дана је све врило на терену, као у кошници: текла је била револуција под окупацијом. Свега која недеља дана делила нас је од тешког и крвавог обрачуна између четника и партизана у Горњој Лици, јужном Кордуну, Горском котару и Банији. Створена је илегална четничка организација у партизанству Хрватске, којој сам био на челу. Она је радила свој посао од децембра 1941. године, а била је разграната у сваком српском селу и свакој партизанској јединици, где су постојали сигурни услови. Зато баш, пред избијање овог револта, обилазио сам партизанске штабове, хтевши имати најсвежије информације о њима, а што је врло важно у моменту преврата и крвавог обрачуна. Истина, на терену је амо-тамо крстарило неколико четничких одреда, али тиме нисмо били задовољни. Требало је отети наше људе од комуниста, који су били преварени и силом мобилисани, а исто тако смо хтели имати и оружје тих бораца, јер је и оно наше, четничко. Ето, хтели смо само оно што је наше. У штабу батаљона нашао сам Драгана Кесера, из Крњака, Кордуи, предратног комунисту, а радио је у штабу батаљона. Било је ту и неколико партизана, као стража, а с њима и један малишан, ценио сам да је десетогодишњак.

Кесер ми рече да ће се увече у штаб вратити комесар и командант, па их могу сачекати. То време сам искористио у разговору с њим, а потом и с једним партизаном, коју годину млађи од мене, лепе спољашности, висок и природно интелигентан. Добио сам утисак да је члан Партије, али новајлија.

У разговору је сам партизан почео причу о малом Николи. Рече да је сироче изгубило мајку и оца, јер су били издајници. Знао сам за тај случај и пре тога, зато ме интересовала свака ситница. И овај младић прича искрено, тврдо верујући да сам њихов човек, иако смо се први пут срели и видели. И раније сам долазио у овај штаб, али он није ту био. Рече ми да је био на стрељању и да му је комесар рекао да пуца још једном у „кучку“, јер је још жива била.

Добија се утисак да је партизан још пре који месец дана био добар и честит човек, јер показује извесну сенку племенитости, што ће ускоро и то на његовом лицу потамнети, јер је већ добрим делом постао звер, а за шта се постарао његов комесар. Штета за овог младића, који је у цвету свога живота, годину-две преко двадесет, а већ разбојник; али није он сам.

Упитах партизана за дете: пита ли за родитеље? Да, рече он. Рекли смо му да су му мајка и отац послати на рад у млинове на реци Корани и да ће и он ускоро до њих. Плаче мали стално и хтео би одмах поћи родитељима, мало сетно рече партизан. Тог момента сам мислио да су тиме заиста тешили дете и умиривали га, не слутећи ништа даље. Међутим, недељу дана касније је овај мој саговорник, по наређењу комесара Латаса, убио и дете и бацио га у исту провалију, у којој су били мајка и отац.

Клетва Маре Вукелић се обистинила, али не само за комесара, већ за сва три члана суда. Недељу дана после убиства детета у једној акцији убијен је с леђа Мићо Бараћ. Убио га је његов оперативни официр Клобучар, по наређењу Партије.[1] Сумњало се да Бараћ јатакује с четницима. Месец и по дана касније погинуо је и комесар Латас у четничком револту, почетком априла 1942. године. А три месеца после њега гине и Клобучар, као последњи. Клетва и невина крв жртава угушила је и њихове животе.