Ваша Светости, српски Првојерарше Иринеје,

Свети Оци Архијереји,

Чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Архипастири Епископија сусједних милој нам Митрополији дабробосанској,

Богољубиви Архијереји, чувари нашег идентитета пред Христом Богом и свијетом у коме живимо,

   Молимо вас да са највишом пажњом и озбиљношћу узмете у обзир текст који вам је дошао у руке, а који ни случајно није израз неодговорног, квазипобожњачког, нецрквеног или, не дао Бог, клеветничког карактера, већ израз немоћи да на било који други начин покушамо сачувати цркву на подручју свете и мученичке митрополије дабробосанске.

   Сасвим је сувишно, вама којима упућујемо ову форму апела, излагати било какав пресјек историје и судбине православног живља са простора дуж којег се протеже Митрополија сарајевска. Крвљу заливена пространства од Милешеве до Купреса, од Зенице до Фоче, долинама ријека међу којима се истичу Дрина, Босна и Миљацка, преко врлетних планина и висоравни простори су за које ни највећи писци у будућности неће моћи наћи адекватне ријечи и литерарне форме да изнесу патњу и величину овдашњег православног живља. Овај народ слиједио је модел и опредјељење које је било одувијек окренуто Царству Небескоме зато је овај народ и вођен на заклање и мучен и уништаван, а не мало пута и издаван од својих. Наравно да је сувишно, вама Архијереји, хронолошки наводити какви су духовни, морални и интелектуални горостаси (од средњег вијека, преко отоманског зулума, аустроугарске тираиије, усташког звјерства и титоистичке подлости) служили Богу и роду и руководили ову свету Митрополију. Такође вас је сувишно напомињати на то какву личност онај трон у саборној сарајевској цркви потребује с обзиром на деликатност тренутног српског питања збуњујуће ушушканог у лицемјерје домаће босанско- херцеговачке политике и окупаторске немилосрдности бјелосвјетских битанги оличених у високом представнику (тренутно господину Инцку великом пријатељу митрополита Хризостома Јевића).

   Неизоставно, усуђујемо се ипак поменути двије личности из новије историје сарајевске православне културе и култа (живота цркве). То су двије личности чије судбине упућују на истински хришћански однос према Богу и цару, према ближњима и самом себи. Шта мислите драги Јерарси шта Свети Свештеномучник митрополит дабробосански Петар Зимоњић и Свети новомученик клепачки Вукашин Мандрапа имају за рећи када виде да у овом „мирнодобском“ моменту варљиве историје Босне и Херцеговине, на трону сарајевских Архијереја сједи 61-ви по реду под именом Хризостом (Рајко) Јевић? Господ једини зна шта мисли и шта осјећа „Небеска Србија“ и како се „Саво тресе од ужаса“ правдајући се Свевишњем када га Овај упита: „Ко је овај човјек и шта жели да постигне на овој великој катедри након што је на Моје очи на двије претходне епископије направио велику и сваковрсну штету гушећи живот и разарајући поредак под изговором да му је поредак важан“?

   Муку коју желимо да вам представимо овим дописом износимо првенствено свјесни одговорности и деликатности тренутка у којем пребива српска Црква и Држава. Знамо да је сада питање свих српских питања наше свештено-мученичко „Косово- најскупља српска ријеч“ и колијевка наших успона и падова. Али ако је Косово заиста то што јесте, најважније питање, и ми „дабробосански“ вјерници дугогодишњи чланови свете Цркве, окупљени у једној мисли и патњи имамо за вас једно питање: Да ли се слажете са нама ако вас упитамо да ли је и Сарајево својеврсно српско Косово-„грдно судилиште“? да ли и Сарајево заврјеђује пажњу вас светих и распетих људи? Ако је политички на ово одавно дат одговор, то не значи да борба неће бити „непрестана“ на суштинским и узвишенијим нивоима. Ако је већ очима овога свијета стварност дијаметрално различита од погледа из олтара (из вјечности), онда ово наше слово упућено вама итекако има своју сврху јер ви представљате оптимизам који није од овога свијета, а тај нам је оптимизам као народу и сада, као и безброј пута у историји, пријеко потребан.

   Ово што вам желимо сугерисати у наставку „посланице“ апсолутна је и безброј пута потврђена иситна, зато вас молимо да пажљиво прочитате и исти схватите без трунке тенденциозности. Од нас, аутора овога текста, имате гаранцију и сасвим поштено обећање да се са наведеним стварима нећемо помирити као што се нећемо помирити ни са евентуалним индиферентним односом вас према овдје наведеним сугестијама.

   Најприје, као што је то очигледно на самом крају обраћања, за почетак ове конструктивне „комуникације“ нико од нас се неће потписати на овај допис. Покушаћемо да освијетлимо једну истину вама који је будете примали к знању тако да макар вама буде јасна, а да саму горчину конкретне и незаустављиве борбе за сада оставимо по страни. У први мах желимо да обавијестимо СПЦ-„кућу“ да у њој проблем остане, без дизања тензија. Покушаћемо да добијемо ефекат да ваша заједничка реакција изроди неки помак и да просвећени Господом унутар ужег вијећа (Његове Светости, Чланова Синода СПЦ и комшијских Архијереја) изњедрите помак у тузи која нас је потресла и потреса свакодневно. Надамо се да вам је јасно да за почетак не желимо правити општи проблем и да нам заиста значи да горчина и саблазан на јавном нивоу буду заобиђени ако је то икако могуће без обзира на то што је ово сваком иоле упућеном вјернику сасвим јасно и опште познато већ одавно.

   Што се тиче самих аутора овога текста у овом тренутку можемо рећи то да се међу нама налази; неколицина Хришћана свјесних сопствене грешности, али и сопствене одговорности, а који су (узгред буди речено) активни у богослужбеном и друштвеном животу општина и градова: Пале, Вишеград, Соколац, Источно Сарајево, Фоча и Зеница. Како би смо нагласили конструктивност и потребу да вам предочимо ситуацију из наше Епархије тј. да говоримо о једногодишњој управи Митрополијом дабробосанском од стране господина Хризостома Јевића, овај допис нећемо оптерећивати појединостима застрашујућих свједочанстава наших пријатеља из Петровца, Шипова, Бихаћа, Бијељине, Теслића, Добоја и Зворника. Увјерени у тежину гесла да је „пасивно трпљење зла саучесништво у истом“, смогли смо снаге и одважности да ову ствар узмемо у своје руке штедећи притом махом исфрустриране свештенике на које је данас по овом питању тешко рачунати због апсолутне надмоћи Архијереја над њиховим судбинама.

   У синовској оданости и послушности, обећавамо вам, залажући образ и свети завјет поштења, да је након вашег евентуалног пренебрегавања свега наведеног наш сљедећи корак пласирање у јавност свих (већини већ познатих) чињеница уз изузетно пажљиво организован систем текстова. Друга од опција након евентуалног неузимања за озбиљно овога што држите у својим рукама је медијско обзнањивање отвореног писма у потпуности. Трећи пак начин био би управо све наведено уз петицију са пар хиљада потписа са уредним матичним бројевима доставити свим члановима СА Сабора на челу са Његовом Светошћу. Ако будемо присиљени на ове кораке, са болом у срцу, душе ћемо ипак смирити истином да саблазан (каква год да буде) неће бити већа од могућности да један овакав човјек има простора да још извјестан број година буде на челу наше напаћене Епархије која га превазилази од главе до пете, од врха митре коју носи (а које није свјестан) до пода којим ходи као да му је ову земљу неки предак на мач освојио (земљу накапану крвљу бројних страдалаца).

   Ова наша спремност није пријетња већ додатна одлучност да вам покажемо како на овај народ ипак можете рачунати јер у њему још увијек има живота, вјере и спремности на све облике борбе.

   Велики број свештеника (из разних мјеста Митрополије) са нама се слаже, међутим, разочарани смо летаргијом, (не)енергијом и (не)спремношћу тих људи да стану на браник истине и тако Богу принесу жртву милу. Јасно је, код тих људи се животи могу видно закомпликовати стога ћемо се овом темом позабавити ми међу којима се налазе: сродници одрећених свештеника-људи блиски структурама клира. студенти богословског факултета. правници. љекари. новинари. просветни раднипи. општински службеници. службеници у заједничким органима и институцијама на нивоу БиХ. банкари. приватнипи. таксисти, неки од чланова УОЦО. и бројни други. а свакако људи здраво вјерујући. еманциповани и одговорни и мећу кошма је изузетно велики број оних кош су учесници протеклог одбрамбено-отапбинског рата.

   Све је већ виђено. Свјесни смо да све што имамо за рећи ви мање-више знате, али наша жеља је да будемо сигурни да знате да и ми знамо и да се исто зна и да се о томе говори од берберница на Башчаршији до министарских канцеларија у Савјету Министара на сарајевском Маријин Двору. Разглабање о пикантеријама из живота и понашања и дегутантне анегдоте о неком ко би требало да буде сабирно сочиво и камен темељни Православних у овом дијелу Босне и Херцеговине једноставно речено МНОГО БОЉЕ једног мислећег човјека, добронамјерног Православног Србина. Ако се већ зна, прича и препричава и ако је изгледа већ касно мијењати имиџ Владике у народу ипак мислимо да постоји нада и да покајање поменутог може уродити плодовима на опште добро. Свима нам је неопходно Свето Покајање. Гордима, онима који се деценијама налазе у прелести да су „богови“ и који мисле да је покајање као такво резервисано за „ниже облике постојања и конзумирања вјерских услуга“, њима је покајање на суштинском нивоу ургентно потребно. Е па, као што ви оци врло добро знате, проценат тог „простог народа“ у времену у којем живимо више није тако велики. Данас је могуће бити вјерујући, а притом мислити својом главом и имати одређени друштвени кредибилитет, Данас је могуће да неко из народа ипак разумије како теологију тако и границе самовоље оних који су убијеђени да су неприкосновени. Данас је напокон, сасвим немогуће да један просвећен вјерник не дође до (некада) добро чуваних информација о било коме, учињених било када. Зато вам дајемо на знање да овај човјек, покајан или не, неће имати једноставан третман од стране оних који истински и богобојажљиво воле своју Митрополију и њен некадашњи статус вриједан хвале. Иалазимо се дубоко у 21. вијеку.

   Заиста нема више простора за манипулацију. Сходно горе наведеним ријечима Светог Јеваиђеља, будите увјерени да поруку Библије умијемо читати у времену у којем живимо. Будите дакле увјерени да је од стране нас овом проблему приступљено јеванђелски. Митрополит Хризостом није човјек који умије чути добронамјерну критику. Сваки покушај сугестије њему прима с дозом патолошког страха и реагује са непристојном дрскошћу (недавно смо на Палама у вези са изградњом и украшавањем храма били згрожени дозом самовоље, бестидности и хистерије). Стога, ако јеванђелски говоримо, он је безброј пута добијао изразе опомена многих људи, али не само да „непослуша", тај човјек има само споствени поглед на живот с презривим односом према свима осталима.

   Далеко од клеветничког приступа (већ смо то навели) желимо да вам кажемо да је феноменом „месијанског комплекса“ овај човјек -достојан презира- опхрван и да су ова и бројне друге аномалије код њега у поодмаклој клиничкој фази. Својом мономанијом веома „успјешно“ манипулише свештенством, некима од политичара скромнијих капацитета, одређеним људима са којима му се поклапају интереси и са већином малобројних утучених и намучених вјерника којима баш ништа у животу, а камоли у цркви није јасно, „Успјешно“ искључује Бога из свог живота, (ово је тешка ријеч, али ви ћете је схватити на најправилинији могући начин) зато сматрамо да није достојан овога положаја јер тог истог Бога систематски искључује из живота овога доброг народа Божијег. Они који са њим ступе у било који контакт свједоци су чињенице да актуелни Митрополит дабробосански није њихов духовни отац већ самовољни и самодовољни корисник привилегија позиције на којој се неким чудом обрео.

   Ријешила је Црква помоћу Божијом бројне веће проблеме у својој историји па и у посљедње вријеме. Свеједоци смо драматичних догађаја. Тренутно су заиста тешка и деликатна времена. Цркви као институцији потребна је свесрдна помоћ вјерних који живе у свијету и који свакодневно ослушкују народ. Оно што ће овим писмом бити предочено вама једноставно и једнодушно називамо ПРОБЛЕМОМ и нећемо одустати од систематског рјешавања истог.

   Ово су велике ријечи великог Владике Николаја у тешким тренуцима нашег отуђења. Ово је рекао један од вас осврћући се на општу ситуацију, а данас га вама (које молимо за помоћ) општенародно мњење цитира осврћући се на ПОЈЕДИНЦА. Перспектива јесте обрнута али је порука јасна да јаснија не може бити.

ОСВРТ ПАСТВЕ

НА ЈЕДНОГОДИШЊЕ УПРАВЉАЊЕ МИТРОПОЛИЈОМ ДАБРОБОСАНСКОМ ОД СТРАНЕ МИТРОПОЛИТА ГОСПОДИНА ХРИЗОСТОМА ЈЕВИЋА, УСТОЛИЧЕНОГ НА ТРОН МИТРОПОЛИТА ДАБРОБОСАНСКИХ ДАНА 4. СЕПТЕМБРА 2017. ГОДИНЕ.

   Вјерни са подручја митрополије Дабробосанске са очајањем, у овом тренутку виде ситуацију у својој Епархији. Када је у трон митрополита дабробосанских уведен садашњи владика Хризостом Јевић, понадали су се да ће коначно, а након дужег времена од болести и смрти блаженопочившег митрополита Николаја Мрђе, имати свога Владику који би достојно предводио вјерне. Међутим, оно што се под управом актуелног Митрополита догађа народ је дубоко узнемирило.

   Бројне су теме које једном Православцу на овом подручју рањавају срце, а везане су за новог Владику. У овом допису поменућемо само неке од грозних, узнемирујућих и појава достојних презира као и појава које нам неће дати да сједимо сркштених руку и оплакујемо „злу срећу“.

XXX

   Више свједока може потврдити да свака архијерејска Литургија коју служи митрополит Хризостом по директиви кошта 500 конвертибилних марака (око 250 евра), уз додатну исплату ђаконима, возачу, фотографима и чтечевима (које мијења и којима манипулише), чиме свако служење архијерејске Литургије једну Парохију кошта приближно 1000 КМ, односно близу 500 евра. Та се сума (због чињенице да се на челу црквених општина налазе Хризостомовом одлуком подобни свештеници) у потоње вријеме полако, али сигурно подиже на 1000 КМ које иду искључиво у џеп Владике уз припадајуће надокнаде пратњи. Напомињемо да пратња Владике Хризостома не укључује само ђаконе, возача, фотографе и чтечеве, већ и хармоникаша (дегутантна сцена) који Митрополита забавља при сваком (наглашавамо сваком) ручку и који је такође плаћен новцем сакупљеним од вјерника. Људи немају ништа против весеља, али црквене општине себи напросто не могу приуштити толике издатке, С обзиром да Митрополит седмично служи двије до три Литургије на разним мјестима, онда можемо схватити колика су његова мјесечна примања поред редовних плата и то искључиво на терет вјерника који долазе на службе.

   Напомињемо да се овај новац Владики даје без икакве евиденције за књиге парохијских благајни. Новац се по његовој стриктној заповијести и жељи не даје из руке у руку, већ се оставља у врата његових кола приликом одласка, што значи да је Митрополит свјестан негативности и неисправности ове праксе, само што жели да је заташка и сакрије од вјерног народа, а нарочито од вас јер зна да СПЦ у посљедње вријеме интезивније пази на свој углед и да се храбро и мудро обрачунава са неморалним појавама унутар ње.

   Усудили смо се распитати како Хризостом троши овај новац јер смо заиста збуњени потребом да неко ко је монах, ко има све што му је потрено за један квалитетан живот, неко ко има и јасно одређене припадајуће му плате има потребу да овако приземно глоби мање црквене јединице зарад својих иеморалних прохтјева. Ова пракса у митрополији дабробосанској до сада никада није постојала. Ни у вријеме блаженопочившег епископа Николаја, као ни у вријеме администратора, епископа захумско-херцеговачког Григорија, а свако ко иоле познаје >,обичаје“ у Цркви знаће да је ово манир Василија Качавенде и наликујућих појединаца.

   Парохије су ионако сиромашне и тешко подносе ове намете, посебно због тога што тешко оптерећују црквене касе, ометају парохијске акције, посебно хуманитарне природе, те тако погађају оне најпотребитије. Још страшнија је вијест која са свих страна долази до нас, посебно из бивших епархија којима је управљао митрополит Хризостом о празним касама остављеним насљедујућим архијерејима, као и сличној установљеној пракси узимања новца. Провјерено вам говоримо, успостављању овог огавног „обичаја“ претходи увијек, као по правилу, застрашивање свештенства, представљање себе као неприкосновеног чувара правих вриједности, исправне вјере и поретка и тако подизање цијене његове институције што је народ ове регије за веома кратко вријеме окарактерисао ка несрећну представу за наивне и неморалне.

XXX

   Готово одмах по ступању на трон, испод Митрополитовог аута (у кругу фочанске богословије) експлодирала је бомба што су пропратили сви медији у региону, али Владика Хризостом није иашао за сходно да својим вјерницима и јавности објасни о чему се ради, док из поузданих извора сазнајемо да је по питању тог случаја одбио сарађивати са полицијским истражитељима. Ово нас је све зачудило и запрепастило, али случај је убрзо био заташкан. Један од полицајаца нам је рекао овако: „Човјек је очигледно застрашен и оштећен, али он неће да ово завршимо“. Љетос је свој возни парк украсио једним изузетно скупим аутомобилом произвођача „Мерцедес Бенц“ и превише би штете било када би се неко Хризостому опет светио на начин на који је у Фочи „Ауди“ настрадао. Чак и ово што смо навели уз дозу ироније чули смо у разним коментарима народа који на овим просторима живи изузетно скромно.

XXX

   Након тога се у митрополији дабробосанској ситуација почела све више усложњавати. Вјерни народ је најприје примијетио да се митрополит Хризостом на литургијама понаша благо речено чудно. Појава омањег човјека са дугом брадом и инсистирањем на несвакидашњу театралност све мање је одушевљавала прост народ зато што се Митроплит у неким (нарочито) добростојећим парохијама појављивао готово сваког мјесеца. Народ је примјетио и то да Владика често добија нападе хистерије, да пред вјерним народом подиже глас на свештенике, говори им погрдне ријечи чиме свете Литургије од молитве постају часови велике неугодности. Без икаквих критеријума награђује и кажњава свештенике, разрјешава и именује, тако да се свако одликовање било свештенства, било заслужних појединаца из дрштва доживљава са подозрењем, ако већ не са класичним подсмјехом. Свједоци смо да су цркве које су до Митрополитовог устоличења биле пуне вјерног народа сада све празније и празније (унесена је нека несвакидашња тежина у душе пастира). Што се тише архијерејских служења, будући да нико не воли присуствовати непријатним сценама, које често укључују ментално насиље и површним поукама намјењеним заиста не зна се коме, велики број вјерних декларисано неће да долази на та богослужења. Знамо за случајеве у којима свештеник мора да доведе своје рођаке и комшије који нису црквени да би присуствовали архијереЈској литургији јер вјерни таЈ дан одлазе у друге парохиЈе како би учествовали у богослужењу.

То је онај најгори дио пред Богом. Сопственим радом и одлукама овај човјек интезивно одгони људе из Цркве! То ви најбоље знате како се назива ова појава. Саблазан! Међутим, то није све. Митрополит је започео са праксом наношења тешке штете црквеним општинама, њиховим буџетима и општем функционисању тих јединица. Поменуте подручне заједнице у овој Митрополији више немају фондове сиромашних због све чешћих његових посјета и због принуђености локалног свештенства да и то мало новца намјењеног у хуманитарне сврхе дају њему. О досад започетим мегаломанским пројектима и категоричном ставу оба политичка блока од којих непрестано захтјева велики новац излишно је причати. Један од важнијих Министара у Влади Републике Српске се на питање једног од аутора овога писма осмјехнуо и рекао: „Знам ја Хризостома. Десет је он двораца и чудних манастира- музеја започео и никад ништа није завршио, а ја сам лично велики новац одобрио безброј пута. Немојте ме молим вас о њему ништа питати“.

   За вјернике су најстрашније гласине које није лако конкретније провјерити, али није лако ни одбацити с обзиром да долазе из више извора и са разних страна, да је Митрополит дугогодишњи роб страшног порока „коцке“. У недостатку увида у то шта се дешава са новцем који једноставно узима од парохија, народ страхује да енормне своте које Митрополит добија на мјесечној бази (просјечна плата у БиХ износи 840 КМ, односно 410 еура, док неки људи раде за далеко мање) нетрагом нестају управо у ове сврхе (коцка и скупоцјени алкохол), а многи вјерници експлозију бомбе испод Митрополитовог аута довели су у везу управо са овим гласинама. Митрополит би по свакој правди требао објаснити о чему се овдје ради. Одлучили смо да се у овом обраћању ограничимо на његов рад у сарајевској митрополији, али ако бисмо узели у обзир поменути порок и практиковање истог у његовим претходним епархијама далеко бисмо догурали са доказима и изјавама свједока. Један од начелника општине из Хризостомове претходне епархије није умио да ћути и изнио је застрашујуће пикантерије. Пошто је тема нашег обраћања дабробосанска Митрополија у наставку текста желимо да вас упознамо са сљедећим детаљима:

   Напомињемо да је Митрополит сам запосјео комплетан владичански двор у Сарајеву, из њега иселио свештеника с породицом и забранио вјежбање црквеном хору „Слога“, који је присиљен да себи налази простор за вјежбање, а хору је истовремено ускраћена сва финансијска подршка (ускраћена плата богослову-диригенту), чиме је угрозио стогодишњи континуитет православног црквеног појања у Сарајеву. Истовремено сазнајемо да владичански двор у посљедподневним сатима често посјећују непозната и сумњива лица. Лично смо се трудили да ово упратимо због сугестије коју смо добили од високопозиционираних политичара из Бијељине. Можда је то одговор на питање које мучи младог свештеника који је невољно морао напустити стан у згради митрополије уз одсуство објашњења зашто мора из њега иселити у року од три дана. Занимљиво је и то што је Владика до неправедног исељења овога свештеника и необјашњивог разрјешења са мјеста секретара одлазио једном седмично у Крајину, а након ослобођења зграде митрополије Владика очигледно спокојно прима госте са којима се дружи до касно у ноћ.

XXX

   Владика од свог устоличења сваку Литургију служи у другим одеждама које иначе коштају прилично много. По ријечима једног свештеника из Епархије Зворничко- тузланске, Хризостом је одежде које су припадале његовом претходнику Качавенди, у случају да му се изнимно свиде, слао на прекраЈање по његовим МЈерама, што је овога разјарило и додатно му сипало со на рану. Наши саговорници поштују и љепоту богослужења, али се изиричито противе оваквој беспотребној раскоши у вријеме беспарице и кризе, поготово с обзиром на сазнање да владика располаже са преко шездесет оваквих одежди, а да је Нпархија у којој службује врло сиромашна и потребита. По ријечима другог свештеника, овога пута, пароха једне од паљанских парохија, Хризостом се на разним сједељкама хвали како је Качавенду „држао као пса који је могао једино да режи и да му се не приближава“. Такође смо из свештеника „извукли“ неке од особина новог Митрополита, а које су нас запрепастиле. Наиме, не постоји епископ у СПЦ који је по његовој вољи и нема архијереја у Сабору којем овај „велики Јерах“ није нашао неку ману, али одвратност није у томе што лично има неки свој (макар и погрешан) став, већ у болесној потреби да то исто са лакоћом говори пред људима.

   Не улазећи у анализу и суд који је у Божијим рукама, ипак се усуђујемо рећи да је овај човјек дубоко оштећен на многим пољима личности и да је све ово што се дешава са њим и око њега посљедица његових фрустрација и несрећно лијечених комплекса.

XXX

   Однос Митрополита према свештеницима је катастофалан. Илустрације ради, за годину дана своје управе Митрополијом Дабробосанском он је промијенио пет секретара (како не би упратили шта ради у кабинету и каквим се сумњивим радњама бави), од којих сваки има тешке психичке посљедице од својих пословних контаката са Архијерејем, а више свештеника нам се жалило на мобинг, те изложеност наглим промјенама расположења надлежног Владике и најразличитијих вријеђања, Неки од свештеника, који су му директни сарадници, своје здравље су довели у питање управо због Хризостомових фрустрација, а то (као уосталом и све наведено) можете једноставно провјерити.

   Црква (опште је мишљење) служи њему, његовим укусима, прохтјевима, хировима, а за Њен живот у свој разноврсности овдје, под овим Владиком нема ни мало простора.

   Свештеник-отац младог увријеђеног свештеника тврди да је Митрополит опседнут „оп Ипе“ коцкањем те да је он као и његове колеге згрожен таквим сазнањем. Коцкарски се овај човјек понаша и коцкарски посматра свакаог саговорника, па онда можете замислити с каквом осионошћу и нервозом један свештеник бива третиран од свог владике Хризостома Јевића. Не постоји свештеник у овој Митрополији који је неким његовим потезом или опхођењем обрадован или задовољен, али због страха од одмазде и могућности да своју позицију користи на све могуће начине који подразумијевају санкције свештеници не смију ни помињати Хризостомова (зло)дјела.

XXX

   Забрињавајуће девијације у епархији дабробосанској из дана у дан кулминирају. Многи свештеници су у међусобној свађи. То овај Владика користи како би боље манипулисао и јаче држао у шаци завађене појединце. Одговорно тврдимо да у овом тренутку на подручју митрополије дабробосанске постоји десет застрашујућих конфликта међу свештеницима који су се збили у потоњих годину дана, а да ни један овај човјек није ни покушао ријешити. Када бисте само овлаш прошли кроз збивања у Митрополији схватили бисте какве људе потребује и у какве људе Хризостом има повјерење, а како страшне ситуације заобилази као да га се не тичу. Не мали број пута њего одговор тако и гласи: „Не тиче ме се‘\

   Постоје случајеви у којима свештеници један иа другога потежу и пиштоље и ножеве. Многи су у свађи и не разговарају због чега испашта црквени живот, а народ зна буквално сваку појединост из живота било ког од својих пароха, али шта ту народ може?

   Многи свештеници крше брачне завјете и у љубавним везама су, или то покушавају бити са другим женама. Један од најстрашнијих инцедената се десио недавно (јануар 2017.г.) када је муж једне од вјерница којој је свештеник упућивао неприкладне поруке преко У&ег-а истога претукао (нанио му озбиљне тјелесне повреде), те му запријетио да ће га тући сваки пут када га сусретне. Митрополит је са овим случајем одмах упознат, а његова реакција је закаснила или је намјерно изостала с обзиром да су му потребни престрашени и уцјењени свештеници. Опште је познато да неки од свештеничких синова препродају дрогу (Митрополит је свакако упознат), али њихове очеве Хризостом држи такође као таоце и притом их унапјеђује јер као такви морају бити одани његовој несигурности, али и острашћеној потреби да влада. У периоду који је још увијек актуелан (Општи Избори у БиХ) бројни су примјери јавног декларисања одређених свештеника на страни неких од политичких блокова. Хризостом је информисан у вези са свештеничким активизмом и сам је давао благослов за предизборне митинге у парохијским салама, а камо ли да је санкционисао свештенике који су на најприземнији начин своју службу ставили у службу недостојног партијашења и ниског прикупљања гласова за неке од партија.

   Још горе, шокирани смо Расећоок, УЉег и 8М8 комуникацијама у којима свештеници малољетним чланицама црквених хорова шаљу ласцивне и сексуално напасне поруке, те су забринути родитељи престали слати своју женску дјецу у црквене хорове и на богослужења уопште. Неповјерење у свештенство поприма те размјере да многи мужеви не допуштају свештеницима освећење водица уколико су (док су они на послу) у дому присутне само њихове супруге. Све су ове девијације познате митрополиту Хризостому, али он не чини ништа да их спријечи и шта више са оваквим и сличним недостојним свештеницима се окружује и указује им повјерење. Као што рекосмо, он очигледно потребује овакве „упосленике у фирми“ које он може држати под контролом и уцјењивати на разне начине. Народ тврди да неки од тих свештеника Митрополиту уредно плаћају „рекет“ и да су то сазнали тако што су се ти свештеници жалили блиским људима, а истна о овоме је брзо процурира међу грађане. Како наши саговорници предпостављају недавна смјена одређених старјешина у храмовима широм епархије иницирана његовом патологијом „да попови ие смију мрдати“ и жељом да му дају новац који су ови свештеници одбили давати или неки од њих Митроплита љубазно замолили да својеручно потпише признаницу којом би тај савјесни старјешина оправдао средства дата из црквене касе. Нисмо дошли до ових људи (свештеника), али је у њиховим срединама јавна тајна то да су смијењени је су били дрски не желећи да плаћају оно што би требало да буде најсветији детаљ у владикином животу, па и у животу свих Хришћана. Владика то очигледно не прашта.

   Комуникативни људи, свештеници, који су до сада били у изванредним односима са вјерним народом, сада су пуии страха за властиту егзистенцију, јер се боје владичине реакције која је увијек непредвидива, а никада пријатна. С друге стране свим свештеницима је забранио било какав вид јавне комуникације, док је сам у контакту са новинарима изузетно дрзак, чиме Епархија доспјева у медијску изолацију, а што доноси енормну штету црквеном животу. Свештеници се на богослужењима морају извињавати новинарима јер не смију упутити ни празничну честитку, а да се не би замјерили Митрополиту. Локалне телевизије и ТВ куће са националном фреквенцијом отворено су згрожене односом митрополита Хризостома према медијима и јавна је тајна да је његов ригидан приступ свему што не може да контролише заиста неподношљив. Али пазите, овај човјек је српски Владика у Сарајеву. То је из сваке, па и из ове преспективе необјашњиво.

Атмосфера страха и неповјерења, те свеопшти хаос у црквеном животу досадшњи су плодови дјеловања митрополита Хризостома Јевића у Сарајеву.

XXX

   Једна од најстрашнијих појава у досадашњем управљању овом Митрополијом је случај свештеника са Пала М.Г. који је већ одавно познат по болесној потреби да пише СМС вулгарнусти женама, а нарочито дјевојкама и дјевојчицама које су му запале за око. Случај о коме се мјесецима нашироко говори у читавој сарајевско-романијској регији јесте свађа између њега и свештеника З.К. којем је поменути М.Г, у задње вријеме разним порукама (до којих смо дошли) злостављао супругу, а потом и малољетну кћерку (9. разред). Јавност је овим збивањима унесрећена и збуњена нарочито након Митрополитове реакције на догађај, Наиме, након што се (лично убјеђен и од стране полицијског службеника увјерен у то ко му малтретира жену и дијете) свештеник З.К. обратио Митрополиту за помоћ овај га је изгрдио и притом му запријетио рашчињењем ако не докаже да је починитељ горе поменути свештеник који је иначе дугогодишњи познаник Митрополитов и по свједочењу неких свештеника познавалац одређених Хризостомових недјела. У Палама данас нећете срести вјерника који не зна за овај случај и који вам неће рећи: „Марко је из Крајине зна нешто о Хризостому. Овај мора да га чува‘с.

   Ако је и морао заштитити свог пулена, није морао остати равнодушан на монструозне поруке константно упућиване дјевојчици од четрнаест година и експлицитну педофилију. Неименовани извор из полиције тврди да је М.Г. давао изјаву у МУП-у у Палама те да је поступак у току, Међутим, свако здраворазумско биће зна која је улога Владике у животу народа и Цркве. Та улога сигурно није обилазак свих крајева уз енормну надокнаду, хормоника на сваком ручку, сопствени хвалопјеви о самом себи на званичном сајту Митрополије и забијање главе у пијесак када су у питању озбиљни проблеми попут овога. Да би заташкао овај случај и заштитио свог миљеника Митрополит га шаље у Крајину на два и по мјесеца (док колеге са Пала поменутом шаљу новац са парохије) да се овај мало одмори, те да се и ситуација охлади. Познавајући Хризостомову ригидност и званично хладан однос према свештеницима, овај човјек (М.Г.) би већ одавно требао бити макар под забраном свештенодејства, међутим или је Хризостом подвојена личност (што многи тврде) или су двоструки аршини, тај библијски гријех, Хризостомов начин управљања, а у то смо се увјерили безброј пута. Након релаксације поменути свештеник се уредно враћа на своју парохију на очиглед свих свештеника изузетно добро упућених у овај случај и на озбиљну провокацију свештеника којем је злостављао фамилију. Све је то језиво, али чињеница да га дјевојчица којој је учињена озбиљна душевна бол свакодневно суреће, а да њен Владика није мрднуо прстом, превазилази бригу с којом житељи Пала могу прокоментарисати овај случај.

   Једно је сигурно, сви наши саговорници тврде да је на сцени „достојан“ насљедник манира најнеморалнијих клерикалних болесника било источне било западне цркве, а тако нешто ЦРКВА не би требала дозволити. Јавност већ с озбиљним страхом и гњевом све ово гледа и само је питање када ће „тиква пући“.

   За кратко вријеме сви смо схватили да је ријеч о човјеку без кредибилитета у СПЦ, а нарочито у државним структурама. Свако од нас има неки политички став. Свако од нас познаје неког од „већих“ функционера било да је ријеч о локалном, републичком или пак државном нивоу. Наша сазнања су једноставна: запањени смо на како ниском нивоу се налази наш актуелни Владика у очима људи који политички воде овај народ. Не само запањени већ и застрашени чињеницом да сви политичари знају баш све што смо управо навели у овом допису. Ако се не изругују, а оно на његов рачун у најблажем смислу „знају шта Хризу треба“ и тако ће једни са њим лако, а други (они одговорнији-државотворнији) на сва звона причају и заповиједају да се прича да „овај човјек није достојан функције коју обнаша и да је срећа што Црква и нема баш тако велики утицај у друштву“. Замислите драги свети оци једног од замјеника министара из реда српског народа у БиХ који је на једном важном ручку пред бројним званицама (након што је водитељ рекао као се Митрополит извињава и како не може присуствовати извјесној свечаности) рекао само једну ријеч : „Џепарош“.

   Хоће ли Црва бити таоц појединаца који злоупотребљавају своје функције? То је заиста право и суштинско питање које сви ми од патријарха до лаика требамо поставити. Колико је Црква значајна Србину данас? Да ли би требала да му буде живот? Да живот усмјерава? Да ли та Црква за коју знамо ко је основао и чему служи у лику својих службеника са највиших нивоа има право да багателише вјековну силу коју има?

Са оваквим „руководиоцима“, то вам одговорно тврдимо, окаљасмо образ и пред Богом и пред људима!

   Сада сте на испиту ви драге Владике. Данас нема простора да се лажемо, а нама који желимо добро својој Епархији отворена је изузетна прилика да ако ви ништа не учините јавност свакако хоће, јер ћемо у једном од горе најављених сценарија све ово понудити заинтересованим информативним кућама како би било неког ефекта. (Наравно, наша основна нада јесте да ћете смоћи снаге да све ово унутар „куће“ ријешите или нам макар дате повода да видимо како се нешто рјешава, јер сигурно да није једноставно). Дакле, ово што држите у рукама је сугестија. Ако након овога ништа не буде предузето све ово ће вјернима и дрштву сугерисати јавност (новинска), а ако и то не уроди плодом управо овај допис ће имати карактер петиције са именима и презименима конкретних људи заинтересованих за живот Цркве и управљање истом.

   Када већ радне колеге (неких од нас), које су узгред буди речено бошњаци- муслимани, с лакоћом по канцеларијама у шаљивом тону прозивају нас и наше сроднике како је наш „брадоња коцкар и пијаница44 и како „у коцкарским круговима важи за варалицу“, зашто све ово да не сазна Црква и на крају свих крајева зашто све ово да не сазна Србија?! Када све ово знају и препричавају босанске чаршије (на челу са Башчаршијом) зашто да од овога окрећете главу ви којима је у опису службе интервенисање на овакве несрећне околности.