"Нека добро знају новотарци у Српској Цркви, да се ја не плашим што ово говорим. Нисам ја овде случајно дошао, па нећу ни поћи случајно. Колико су наши корени овде дубоки, наше молитве и наше муке, то Бог зна! То Бог зна, и ја се у Бога уздам. Не уздам се ни у вас, браћо и сестре, него се у Бога уздам! У Бога се треба уздати – не у човека. Свако је проклет ко се узда у човека. У Бога се уздај! Уздај се у Његове пријатеље: у Светог Оца Николаја нашег заштитника, у Светога Саву и Светога Симеона Мироточивога – наше духовне родитеље, у Светог Владику Николаја; у наше Мученике да се уздамо; да се уздамо у молитве Мајке Божије. У њих да се уздамо, па ћемо видети ко је јачи: да ли безумници који данас тако дрско раде, или је Бог са Светима Својим јачи! Видеће ко је јачи! Нека ударе, ако имају петљу! Нека ударе на манастир, ако имају петљу! Прете како је „на реду сада Рукумија“. Е, видећемо!"

...Наш посао овде на земљи је борба, борба до краја. Ђаво је данас успео много да учини, зато што смо ми много грешили и као млади, али и сада, и тако је охладнела љубав међу многима. Љубави, дакле, нема, зато што нема Благодати Духа Светога у душама људским. Тамо где је Бог, не може бити мржње, не може бити подозревања. Јер тамо где је Бог, тамо је љубав. Сам Господ Исус Христос каже да ако смо Његови ученици, онда ћемо се препознати по љубави коју имамо међу собом. Ако свако мисли да зна нешто, то само води препиркама и ту нема љубави. Дакле, потребно је да призивамо Духа Светога свакога дана, и то не једном, него више пута. Исто тако, треба се молити више пута молитвом Оче наш и другим молитвама; треба се молити молитвом Исусовом која гласи: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога! Та молитва има мало речи, али је у њима све садржано. То је најсилнија молитва од свих молитава/.../

Господ наш Исус Христос каже: Покајте се и верујте у Јеванђеље! Треба да се кајемо и да верујемо у Јеванђеље – у Радосну вест. Потребно је, дакле,  најпре покајање, јер ко се не каје, не верује у Јеванђеље. Такав хули на Бога и на Његово Јеванђеље. Тако чине ови модерни данашњи теолози, ови много „научени“, надувани. Они немају веру у Бога Живога, јер када би веру имали,  имали би страх од Бога. Премудри Соломон каже да је почетак мудрости страх Господњи. Али човек треба да верује у Бога, да би се бојао Бога. Како се можеш бојати Господа Бога, ако не верујеш у Њега? - или ако је искривљена вера у Бога. Страх од Бога је почетак мудрости. Али то није страх од освете Божије, то је страхопоштовање; то је брига да не увредимо Онога који нас бескрајно воли, Који нас бескрајно љуби; Који је Сина Својега послао да би нас људе заблуделе спасао од греха, смрти и ђавола. То је љубав, а љубав се показује послушношћу. Син беспрекорно, савршено слуша Оца; Дух Свети такође – и Оца и Сина. И по томе се види да је Бог Љубав. По послушности се то види. Свети ап. Јован каже да је Бог Љубав, и на делу видимо како Он  то чини. Он слуша Оца Свога небескога, и то докле? - да постане човек, да буде разапет, да буде попљуван... И то ради чега? – ради нас људи и нашега ради спасења.

Читајмо Катихизис Светог Владике нашег Николаја. Читајмо и учимо се правоверју. За вас који у свету живите доста је да знате „Веру светих“ – Катихизис Светог Владике Николаја. Али да би та наука ушла у човека, потребно је да се живи по тој науци. Јер ко не живи побожно, ништа не може знати о Богу Живоме, нити о себи и о путу спасења... Све је мутно таквој души. Потребно је да се Бог слуша, да бисмо знали о Богу оно што је потребно нама; да бисмо знали циљ живота и да бисмо знали пут до тога циља. А пут до циља је љубав, али не нека љубав замишљена, љубав екуменистичка, него љубав која дела; која чини добра дела; која слуша Бога Живога и извршава Његове свете заповести, које су нама дате ради вежбања у добру, да бисмо тако показали љубав према Њему, а не ради нечега другог.

Рекао сам малочас: ко љуби он и слуша и поштује. Ко не слуша, он не поштује и не верује. Он је безверац, или кривоверац заблудели. Окретање леђа Господу, оно чини да човек охладни, да изгуби смисао животу. Бог није окренуо леђа никоме од нас. Можда то негде тако пише у Светом Писму, али то не треба схватити буквално. Господ је свуда присутан и сваку душу Он зна, зна њене мисли, познаје је целу, од почетка па до краја. Бог зна све шта ће бити, али то Његово свезнање не смета нашем правилном почетку, са покајањем и вером у Јеванђеље. Значи, наша слобода ничим није нарушена и избор је човеков да ли ће служити Богу или ђаволу. Наш је избор, браћо и сестре, да ли ћемо се пунити светлошћу, или ћемо се пунити мраком. То је наш избор! Када призивамо Духа Светога, ми се тада пунимо светлошћу, Његовом науком, науком Божијом, науком Духа Светога. Ако неко чита накарадне књиге, лажне књиге, књиге писане духом ђавољим, књиге писане гордим главама, писане гордељивцима, читајући те књиге човек се пуни мраком и осећа како се узнемирава. Јер тамо где је Бог, ту је мир. И по томе знајте које су књиге добре. Дакле, књиге које доносе мир вашим душама, то су добре књиге, а оне које уносе неку сумњу, нису од Бога, већ од ђавола. И са тим књигама слободно можете ложити ватру. Те књиге нису низашта друго осим за огањ. Књиге за храњење душе су Свето Јеванђеље, Псалтир, Житија Светих, дела Светих отаца... то су књиге за храњење душе. Стручне књиге – то је нешто друго. Човек који се бави неким послом, мора да зна свој посао и да се томе учи из стручних књига. И те књиге могу да се читају, јер је то човеку потребно за овоземљски посао, за овоземаљски хлеб. А хлеб небески да би се јео, и да би се јео без осуде, потребно је да се хранимо светлошћу Духа Светога – Благодаћу Духа Светога. Тако се човек просветљава. Ја сам се много пута уверио, такорећи свакодневно, шта значи Реч Божија. Читајте Реч Божију, па ћете видети шта значи Реч Божија. Сваки дан долази овде неко са помраченим очима, са мутним погледом, са тамним очима (у духовном смислу тамним), са очима из којих избија духовна тама – о томе ја говорим - и када ја човеку почнем да читам књигу „О оптимизму“ Св. Владике Николаја, после кратког читања, од свега неколико страница, види се лепо како се човеку промени поглед. Али шта је услов за то? – Услов за то је да он прими ту реч. Ако је не прими, он одлази одавде у горем стању него што је дошао. То је моје искуство. Но, имамо искуство и наших Светих Отаца. Рецимо, када је Св. Василије Велики говорио о Богу, неки су видели како му огањ излази из уста. Свака душа која је примила реч, просветлила се. Та је душа отишла нахрањена, окупана. Служба Божија има ту силу да окупа душу људску. Има ту силу зато што је ми вршимо онако како је прописано нашим Светим Оцима. Наши Свети Оци, наш Свети Сава и сви српски мученици, свештеномученици, преподобни оци и матере, наша деца мученичка, сви су они слушали Службу овакву каква се врши овде код нас, коју служимо из ових наших старих књига. Те књиге највише ђаволу сметају/.../ У овим нашим старим књигама записана је истина Божија. Када су књиге превођене, питање је како се то превело. Увек се у преводу нешто промени. А ове су књиге преводили свети људи са грчког језика на црквенословенски. И то је Амин! Како су преводили ови савремени теолози, ја у то нећу да улазим. Ја читам и књиге у њиховом преводу, али знам и осећам када читам ове наше старе књиге (богослужбене), на црквенословенском, да се моја душа далеко, далеко више храни него када читам те исте књиге у преводу на савремени српски језик. Ово друго више разумем, али од онога осећам већу корист. И зато сам Јеванђеље сада и прочитао на црквенословенском, а не на српском/.../

Нико нема власт да мења Службу, осим оне истанце која је и успоставила Службу Божију. Дакле, када су наши Свети Оци, Василије Велики и Јован Златоусти, написали обрасце Светих Литургија, онда је то читава Црква прихватила. А то значи да су те службе прихватили Сабори наших Светих Отаца, и Сабори наших Помесних Цркава по читавој васељени; те службе су сви прихватили: наши свештеници, калуђери и сав народ је те службе прихватио и зато нико нема право да их мења. Једна Помесна Црква нема право да мења поредак богослужења, а камоли један епископ, или неколико епископа. Они немају ту власт. Ово што се данас дешава у Српској Цркви јесте узурпирање власти. То је једна незапамћена дрскост у Српској Цркви! Никада такве дрскости у нашој Цркви није било! То је дрско понашање и непослушност Цркви оних који данас новаче на Светим Литургијама... Двери су сада отворене, али ја ћу их касније затворити. И када би сада неко дошао да ми то ускрати, ја бих га избацио напоље! Ако је он јачи, или их је више ту против мене, ја бих онда скинуо одежду и изашао бих напоље. Али када би мени неко покушао овде да отвори двери у тренуцима када треба да буду затворене, ја бих га избацио напоље! Али, ако су јачи од мене, ја бих, као што рекох, скинуо одежду и рекао бих народу да сви изађу напоље, а они нека служе по своме. Тако се поступа када се врши насиље над неким. А то се десило у цркви Светог Николе у Пожаревцу, пре пар дана. Свештеник који је и старешина цркве, почео је Литургију како треба, а његов рођени брат је, након што је старешина затворио двери, после „Благословено царство...“, поново отворио двери. То је насиље! На силу они то чине! Је л' то по Богу?! -То није по Богу! То је чисто ђаволска ствар! Кога они слушају?! – Слушају епископа који не слуша Цркву! И нашта се то своди? – На хаос! Треба да се бијемо моткама, је л' да?! Е, па то није за цркву. Мотка треба да ради ван цркве, а не у цркви. А ја сам рекао како требамо да поступимо ако неко ради накарадно, ако ради наопако.

Када почне Служба, тада су двери обично отворене. Има неких свештеника... ја памтим покојног оца Луку из манастира Тумане, који није на почетку Службе ни отварао двери. Он би само свукао завесу, и тако почињао Свету Литургију. Ја чиним онако како сам научио од блаженоупокојеног владике Хризостома и од оца Саве рукумијског, нашег покојног игумана. Како је он вршио Службу, и ја је тако вршим. Ја Службу вршим чак и из истих књига из којих је он вршио. Дакле, нема никакве промене. Е, сад', зашто ови новотарци држе стално отворене двери, и ко је то благословио, то они треба да објасне/.../ Али ми наслућујемо зашто они тако чине. Зато што Римокатолици немају иконостаса, па да би макар мало наша Служба личила на римокатоличку мису, зато они то чине! Они хоће да народ види шта попови раде у олтару. Ко је то од народа икада тражио?! Зашто би то народ интересовало?! Било какво нарушавање божанске Службе није од Бога, то је ђаволска ствар. Иако је Сабор наше Цркве три пута доносио одлуку да се Служба треба вршити према вековној пракси, како је могуће да они (непослушни Сабору епископи) то неће да поштују! Ако ти не поштујеш Сабор своје Цркве, па кога поштујеш, слепче један! Кога ти слепци поштују онда, ако не поштују свој Сабор?! То значи да поштују неки други сабор. А који је то други сабор?! – То је нека ђаволска скупштина! Ко је њима благословио да врше Службу како хоће?! Они заводе наш народ, смућују га, продају веру за вечеру. Видите докле је то дошло, да имамо јерес у Цркви више од десет година. И да такав један још пише уџбенике за децу, а његово учење је предато саборској Комисији на испитивање. А када ће та Комисија да утврди да ли је, и колико, то учење искривљено, ко то зна. Све то намештају... да њихови пријатељи кажу реч о ономе што би требало праведно да се пресуди. Али, има Бога! Видеће они да има Бога Живога! Још како има! Правда „гмиже, али стиже“! Стићиће их Божија правда – безаконике, непослушне Цркви Божијој. Стићиће их казна Божија, ја сам у то уверен! Али Господ је рекао са Крста, драга браћо и сестре, „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“! Да ли ови знају шта раде, или не знају, не могу да вам кажем. Ја мислим да међу њима има неких који добро, добро знају шта раде. А има и оних који не знају шта раде, али слушају ради хлеба земаљскога, „ради посла“ - како они кажу - да би боље парохије добили. Они нису ни свесни шта чине слушајући непослушнога. Још се и убеђује тај безаконик, који је рођеном брату отворио Царске двери, још се и препире са народом и доказује како је он у праву што слуша непослушнога. Боже мој, докле смо ми дошли! Какво је то расуђивање, каква је то памет?! Не! - с ким си онакав си, Србине брате! С ким си, онакав си, на то се прича своди. А ко са ђаволом тикве сади, о главу ће му се лупати! Послушност Цркви је послушност Богу. Послушност је од Бога, а непослушност од злих сила.

Нека добро знају новотарци у Српској Цркви, да се ја не плашим што ово говорим. Нисам ја овде случајно дошао, па нећу ни поћи случајно. Колико су наши корени овде дубоки, наше молитве и наше муке, то Бог зна! То Бог зна, и ја се у Бога уздам. Не уздам се ни у вас, браћо и сестре, него се у Бога уздам! У Бога се треба уздати – не у човека. Свако је проклет ко се узда у човека. У Бога се уздај! Уздај се у Његове пријатеље: у Светог Оца Николаја нашег заштитника, у Светога Саву и Светога Симеона Мироточивога – наше духовне родитеље, у Светог Владику Николаја; у наше Мученике да се уздамо; да се уздамо у молитве Мајке Божије. У њих да се уздамо, па ћемо видети ко је јачи: да ли безумници који данас тако дрско раде, или је Бог са Светима Својим јачи! Видеће ко је јачи! Нека ударе, ако имају петљу! Нека ударе на манастир, ако имају петљу! Прете како је „на реду сада Рукумија“. Е, видећемо! Они ће бити на реду, ако Бог да! Они ће бити на реду! Они ће да се сруше! Дабогда се срушили, са свим својим безакоњима! Са свим својим одступницима, дабогда се срушили! Дабогда се покајали за све грехе које су учинили својим ближњима! Да ли је то свештенство?! Да заводе народ у непослушност Сабору и Цркви Божијој?! Па то је тако јасна прича. Ја сам још у Смедереву рекао да никада не треба слушати непослушног епископа. Бог нам је дао разум, дао нам је расуђивање да слушамо Цркву Божију. Ја сам се заклео на послушност Цркви, а не неком заблуделом епископу! Када се епископ исправи, онда ћу да га слушам као Бога Живога! Док се он не покаје и не исправи, нећу да га слушам! АМИН! (народ углас: Амин!) Исто и ви тако поступајте, браћо и сестре! Ако свештеник служи како треба, у реду је све. Али ако не служи, немојте ићи на његову службу! Не треба на таквој служби да будете! Знам да ће доћи и питање шта ћемо да радимо ако неко треба да се крсти, ако неко треба да се венча, ако треба да се опева... долазе питања, долазе разна питања. Бог ће вас научити како да поступите. Ја се не бих ни опевао од таквих, верујте ми! Рекао бих: баците ме да ме поједу пси! – али се нећу опевати од таквих који то само због пара раде. Човеку који се опева треба да се те молитве приме, да његова душа прође митарства, митарства у која ови новотарци не верују. Они не верују ни у рај ни у пакао, не верују у митарства. Па зар такви да ме опевају?! ПРОКЛЕТО ИМ БИЛО ОПЕЛО ЊИХОВО ЈЕРЕТИЧКО! Шта ми треба такво опело! Ми треба да будемо крштени од правоверних, да будемо опевани од правоверних, да будемо венчани од правоверних, а не од таквих непослушних. Нашта то личи! Само паре! Само паре - сто евра опело! Колико траје то опело? – Петнаест минута, је л'?! Ето докле је то дошло. Али, даће Бог да се то поправи. Боље је бити у кући својој на молитви, него се молити са безаконицима и непослушнима својој Цркви. Непослушност Цркви је проклетство! То ништа друго није. Какав благослов?! Од кога да узмеш благослов?! Од кога? -  Од непослушнога?! Па ја кад' бих узео благослов од непослушнога, све би се овде срушило ово што зидам! Све би се рушило! Како могу узети благослов од непослушнога?! Зашто да узмем благослов?! Шта би ми то користило?! Ја знам да би ми то штетило, сигурно. Ако се вода рукумијска не квари, ова вода која се точи са славине, по неколико месеци макар је и на сунце ставили да стоји у флаши, а поквари се кад је очита неки који је заблудео, шта ћемо да кажемо онда? Каква је то сила онда у њему присутна?

Е, па није лако. А то су чињенице. Али љубав према новцу, драги моји, љубав према новцу ће довести антихриста; та проклета љубав према новцу ће довести антихриста на власт. Та власт ће трајати три и по године. И чувајте своја чела и своје десне руке, ако доживимо то време. Чувајте чела и десне руке, јер ће се људи печатити у чела и десне руке. Антихристови истомишљеници ће добијати печате у чела, а послушници ће добијати печате у десне руке. На то пазите добро. Јер ко прими печат у десну руку, више неће моћи да се прекрсти. А шта је он онда до један разоружани војник. Такав је онда војник без пушке, без опасача... Он више није борац, већ заробљеник.

Чувајмо се добро свега тога. Да бисте се сачували добро од свега тога, морам вам дати лек. Како да се сачувамо? – Требамо бити у молитви, као што рекох на почетку: „Царе небески, Утешитељу, Душе Истине...“, и до краја да читамо. Када се крстимо, марљиво да се крстимо. Тешко се нама шта чинимо. Иду људи на причешће, а деведесет и више процената њих не зна ни да се прекрсти како треба. А ови новотарци све причешћују. Све би они причестили који дођу на њихову службу, јер је њихово учење такво – искварено. Не спасава само долазак на Службу, већ оно што се чини на Служби; да се човек правилно крсти; да се припреми за Службу, да се моли Богу; да држи пост како треба. Човек треба да се  труди да живи у подвигу. Када се осењујете Крсним знамењем, погледом пропратите то што радите, и крстити се треба правилно: у име Оца и Сина и Светога Духа! Ја ћу вас на крају Службе проконтролисати, када будем давао нафору, како се крстите. И знам да ће се многи наопако прекрстити. Ја то пратим годинама. И сто пута сам говорио, и опет има немарних. Не може се неко на силу исправити, ако живи немарно. Али моје је да говорим. Говорим и не кајем се што говорим. И говорићу и даље, ако Бог да! Научимо прво да се прекрстимо, па онда можемо све друго да почнемо. Почнимо свако своје дело у име Бога, па ћете видети како ће срце добити снагу, и какву ћете имати храброст, и какву ћемо имати силу унутрашњу и да радимо и да се боримо и да издржимо до краја. Да тако пређемо из овога живота у Царство Свете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога, Јединога Бога, Коме нека је слава сада и увек и у векове векова. Амин.