Владимир Димитријевић

ОДГОВОР Г. ТРАЈКУ ЋИРИЋУ

Од када сам постао православни хришћанин (има томе двадесет година), био сам потпуно свестан и времена у коме живимо (апокалиптичног) и ситуације у којој се налазимо (незавидне), али исто тако свестан да је Христос, Ваплоћена Истина, Бог Коме служимо и Сведржитељ. Прошавши пут духовних лутања, постао сам Србин православне вере са жељом да сведочим ближњима о свеспасоносној тајни Цркве, ван које нема спасења. Знајући за многе демонске замке наших дана (од враџбина, до одступања од духовне и моралне чистоте) писао сам и говорио колико сам могао и умео (и где сам могао). Од самих почетака своје публицистике и јавног рада, борим се против лажи идеолошког екуменизма, који непрестано труби о „љубави“ без Истине. Писао сам о екуменизму од 1992. године, приредио и написао низ књига о римокатоличкој јереси (маскираној у „сестринску цркву“), трудећи се да мој глас буде црквоградитељски, а не цркворушилачки.

У последње време, посветио сам се теми литургијске реформе.

Многи добронамерни пријатељи говорили су ми: „Немој! Петао који рано кукуриче заврши у лонцу!“ Хтели су да кажу: није време за ту тематику.

Али, зашто? Кад ће бити то време? Зар ја својим писањем неког вређам?

Зар ја немам право да у Цркви говорим својим гласом?

Зар нисам и ја, по Ави Јустину, црв који, макар мало, воли Христа?

Зар у доба кад сви причају о Дијалогу и Толеранцији са мном нико од инакомислећих неће да разговара и крене ми у сусрет?

Зато, г. Ћирићу, нећу да верујем да ће због истинољубља неко желети да ме смрви, а поготову православни теолози и человође.

Напротив!

Уверен сам да ће они желети Дијалог, да бисмо, с љубављу, дошли до православних решења.

У то име, настављамо ка Христу.

На друге Тројице 2009.                                                     Срдачно,

                                                                    Владимир Димитријевић