Закључак текста архимандрита Рафаила Карелина је суморан. Он предвиђа нешто од чега као да мрак на очи пада - нова тиранија, нови ратови и покољи, можда чак и гори од претходних, а који се већ чине несагледиво страшним.

Да ли се ова визија оца Рафаила може назвати песимизмом?

Зар не треба да ми, пуни вере и енергије градимо живот око себе "као да никад неће бити рата", да се надамо, и, неоптерећени, своју децу не самаримо очајањем него подижемо у доброј нади? Какав родитељ или пријатељ можеш бити ако својој околини ниси пријатан? Ако ниси надахнуће, разлог за радост и покретач на стварање?

Ово отвара многа питања.

Ево само једног.

Покушавајући да се унапред одбраним пред могућим пребацивањима пријатеља за песимизам код Карелина, паде ми на памет нешто супротно.

Све чешће чујем наше клирике и званичнике у разним пригодама - код обележавања трагичних догађаја, у којима смо страдали као класје - како говоре ... "...Да нам се ово више никад не догоди!"

Да се ово или оно страдање и покољ, од Јасеновца и Јадовна преко Пиве и Шумарица, до Сурдулице, Албаније и Крфа, ВИШЕ НИКАД НЕ ДОГОДИ.

Пуно најхуманије, добре намере и жеље, рекло би се.

Па ипак...

Како ово жалосно делује. Комарачка историјска свест, или осмошколско познавање историје, вапи: РАТ - ДОГОДИЋЕ СЕ ПОНОВО.

Али наша свест руковођена или подлегла дневним идеологијама, радије види крај свему томе и наставак вечног мира, у друштву које се коначно држи правде. Какав је то оптимизам... Коме онда, у ствари, верујемо?

Комунизам је умро. Али начин размишљања, основа на којој се комунизам разбујао, mindset - није. Вера у прогрес је ипак само... вера. Мања и од wishful thinking сањарења.
Зар не би било хришћански да не глорификујемо ову лабаву реалност, него је ставимо у реалну пропорцију, у припреми за долазак тешкоћа...?

Или нам је мир на земљи важнији од онога што долази после...

Кад би човек доследно пришао оцима раног хришћанства са наочарима XX (и нарочито XXI) века, морао би све да их назове нетолерантним, ултра-десничарским, екстремистима са крајње песимистичком визијом овог света и живота.

Наш сумњиви оптимизам и нојевско забадање главе у песак једино се може објаснити преузимањем америчке тачке гледишта, из тог угла и њиховог императива. Они су успели да на својој територији од краја грађанског рата (1865) више немају рат, све до данас. Али су га зато извезли на сваки кутак Земљиног шара од тада, почевши од индијанаца и Мексика па до дана данашњег (посебно систематски се труде негде од 1990/1991, са Ираком/Југославијом).
Као да су те две чињенице нечим повезане. Мир и просперитет у Америци,  рат и смрт остатку планете.

А можда и јесу?

Да нисмо ми, размишљајући као они а са скроз различитом историјском хипотеком и стварношћу, под неким технотронским утицајем оданде?

Или је могуће да једна невидљива и неоформљена идеологија, са само радним, несигурним називима, буде јача од здравог разума, образовања, простог закључивања и опажајне трезвености? Можда су невидљиви носиоци моћи схватили да је ради њиховог трајног опстанка на власти, потребно да не само они сами остају невидљиви за свет, него и њихове вредности и циљеви, постављени као идеологија? Као да уобличити једну идеологију до краја, направити готов пакет од ње, значи и осудити је на привременост и пропаст.

Свакако да значи. Као што и привременост идеолошког пакета значи и предвидиви крај његових протагониста.

Зато би истинитим заступницима Истине било боље да се не држе никакве идеологије, јер је то супротно оцима и духу науке. Ни оне привлачне, флуидне, пролазне, неоформљене, која мами неизреченим а као по себи присутним обећањима (попут невидљиве шаргарепе ЕУ), тако ни оних других, прошлих, садашњих или будућих, декларисаних са печатом. Јер, које год идеологије да се прихватимо, служићемо и њој и њеним протагонистима, а не духу Истине, Речи. Такав промашај је онда неизбежан.