На самом почетку 2019. године у Србији је објављена књига "Мрежни рат против Срба" аутора Слободана Стојичевића. Књига се бави методама специјалног неоружаног рата САД против српског народа.

Стојичевић у разговору за Правду говори о циљевима и последицама мрежног рата против Срба, али и објашњава како започети одбранити од те америчке агресије.

Шта је циљ мрежног рата против Србије?

Циљ мрежног рата уопште па самим тим и мрежног рата против Србије или боље рећи Срба уопште (јер данас није нападнута само Република Србија већ Српски народ у целини и у Црној Гори и у Босни и Херцеговини и у Хрватској а и где год да се налази) је освајање територије и друштва невојним, цивилним средствима. Нападнуте су и друге државе и други народи али у овој књизи „Мрежни рат против Срба“ ја пишем само о нападу против нашег народа конкретно. Крајњи циљ је не само поробљавање наше државе или само окупација наше територије већ што је много, много важније: сламање воље за отпором против окупатора, губитак националног поноса, сегментирање друштва на мање „интересне групе“ и укључивање значајног дела становништва кроз те „уже интересне групе“ у окупаторске пројекте. Ми већ сада можемо видети да се кроз медије, државне органе, разне „кампање“, друштво раслојава, дроби, мрви на разне мале интересне групе и да се „међународни фактор“ промовише као заштитник појединих група. На тај начин се разбија осећај националне припадности а јача осећај припадности у првом реду одређеној ужој друштвеној групи. Методичном промоцијом одређене групе се временом осећај националне припадности гура у други план а припадност групи доживљава као превасходан. У следећем кораку се од тих појединачних ужих друштвених група ствара мрежа а касније се те националне мреже повезују са међународним мрежама. Данас већ није тајна да постоји доста ужих друштвених група у Србији чији чланови предпостављају своје чланство у тој групи свом националном осећању. 

Примера има на хиљаде. Али погледајмо само овлаш, само један од њих: екологија и мини хидро-централе (МХЦ). Деценијама је, још од 60-тих година прошлог века у СФРЈ, развијана идеја изградње МХЦ. Чак је тај пројекат био разрађен са стотинама конкретних пројеката. Али је још тада проблем био еколошки утицај на животну околину. И зато је врло мали број тих конкретних пројеката реализован. Пре 10-15 година почињу „добронамерни савети страних стручњака“ да се поново покрене овај пројекат са „зеленом енергијом“. Стварају се разни think tank центри, невладине организације, центри за „заговарање“ и „оснаживање“... по идеји и уз финансирање страних (не само америчких већ међународних) организација. Наизглед добронамерна идеја је наравно имала политичку (војну) позадину: смањивање зависности од руског гаса. И овај циљ смањивања употребе руског гаса је уствари геополитички а не економски циљ. Али овај геополитички циљ је сакривен иза јаке „проеколошке“ кампање. Појединци који су екологију осетили као „свој проблем“ почињу да се „спонтано“ организују (уз финансирање, курирање и под будним оком странаца) и стварају стотине еколошких организација које се умрежавају. Тако је створена „еколошка мрежа“ – (као да ми Срби и сви становници Србије не волимо своју Отаџбину већ нашу љубав и бригу за сопствену земљу треба неко из иностранства да „курира“). Ова мрежа се (опет као „спонтано“) укључује у пројекте ЕУ – циљ достизање минимум 30% коришћене енергије из „обновљивих извора“. Већ у том тренутку вероватно хиљаде патриота се „преводи“ у „проЕУ“ табор јер практично онај ко жели да чува природу у Србији – то сад већ ради под паролом остаривања задатака постављених од стране ЕУ као услова за придруживање. (На „когнитивном нивоу“ испада да онај ко жели чисту и незагађену природу у Србији – то жели зарад придруживања Србије Европи!?!)

Следећи корак је „заговарање“: све те организације сада почињу да притискају државне органе. Да би овај притисак био координисан - разни think tank центри стварају конкретне планове и програме. И државни органи који су по дефиницији спори и незаинтересовани почињу да усвајају ове пројекте као свеоје државне пројекте. Скупштина им даје снагу закона. Целу област „зелене енергије“ практично преузимају иностране компаније (уз мање изузетке). Сада већ долазимо до апсурдне ситуације: Срби и грађани Србије других националности који желе чистију животну средину – лобирају код своје државе Србије да еколошке-енергетске ресурсе даје странцима!

Следећи корак је пројекат МХЦ: сви други извори „зелене енергије“ које су преузели странци и које сада већ држава Србија финансира дотирањем „зелених киловата“, падају у заборав јер се појављује суманути пројекат екстремног дивљања инвеститора по српским планинама. У овом тренутку се опет појављује „спонтаност“: оснивају се НВО које сад своју природу бране од инвеститора (који не би ни постојали нити ишта „инвестирали“ да им то није омогућено по пројекту ЕУ 30% „зелене енергије“) али сад је већ њихов гнев усмерен не против америчких геополитичких инспиратора и ЕУ прописивача услова за придруживање и за смањење коришћења јефтиног руског гаса, већ против државе Србије!

Сада је већ ова у суштини добронамерна „ужа друштвена група“ еколога – умрежена и окренута против своје државне власти! Ето то је један од примера како се сегментирањем и умрежавањем ужих друштвених група постиже цепање друштва и окретање тих мањих против своје Отаџбине. 

Да ли у њему учествује само Америка или су укључене и друге земље?

Сједињене Америчке Државе су агресор. На глобалном нивоу. Али Операције Базиране на Ефектима не реализују само САД. Оне их (највећим делом мада не у потпуности) осмишљавају и планирају. Али у самој реализацији, вољно или под присилом, учествују и све колоније, укључујући и ЕУ као једну од најважнијих колонија. У претходном питању смо показали како једно питање, на пример екологија, може бити искоришћено за слабљење државе а може се слободно рећи и за слабљење националних осећања па и борбене готовости. А конкретни извршиоци могу бити разни: и друге државе и мултинационалне компаније и научна заједница .... То су већ хиљаде конкретних примера.

На пример ја у књизи говорим о мистериозној буџетској линији 481 за коју мало ко зна. Ова буџетска линија је омогућила мрежним оператерима да, ма колико то невероватно звучало, Србију претворе у богатог финансијера НВО мрежа!

 Постоји такође оно што сам у књизи назвао „НеоЛибИнтерн“ – Неолиберална Интернационала (по аналогији са комунистичком интернационалом – Коминтерном) чији је Србија члан унутар које се државни буџети и ресурси једне државе пребацују невладиним (практично приватним) корисницима у другим државама! 

Које последице мрежног напада имамо у Србији?

Последице су очигледне. Ми практично више немамо суверену државу. И не само да држава данас више није суверена у својим одлукама – ситуација је још гора – наше друштво је потпуно оплетено мрежама, економија, медији (о чему је реч у књизи) а посебно цела политичка сцена и све политичке партије. Не само да ова власт није самостална у доношењу одлука већ ниједна будућа власт неће бити самостална и суверена!

То је највећи проблем. Друштво је до те мере премрежено и умрежено да више не постоје снаге које могу на изборима нешто променити. 

„Политичке партије нису решење проблема већ део проблема“ да цитирамо Бошка Обрадовића који је одмах пошто је то изјавио – основао партију и постао део проблема по сопственој дефиницији! 

Умрежавањем економије – политичке партије су изгубиле и кадровски ресурс али и финансијски ресурс јер више не постоје мала и средња предузећа која би их финансирала. На тај начин су мрежне структуре добиле „послушну опозицију“: свака опозиција ће се по сваком питању изјашњавати против сваке власти. Уопште више није битно какву „политику“ нека власт води – опозиција је заинтересована за новац који добија из буџета приликом организације избора и увек ће бити за изборе одмах и по сваку цену. Више се никакав консензус у друштву не може постићи ни по једном питању. Исто је и са медијима: сви медији су потпуно умрежени и под контролом. Чак више није ни важно која „политичка опција“ је власник: сви медији су потпуно део проблема а не део решења.

У књизи говорите да се мрежни напад врши и на СПЦ, да ли у том нападу учествују и неки унутрашњи елементи?

Да. Свесно или несвесно део клира је умрежен. Ја сам покушао да документујем утицај Сороша на унутар црквене структуре. Ма како то невероватно звучало (и ја сам био изненађен) али постоје јавни документи чак се могу наћи и на интернету (и ја их наводим у књизи) који јасно доказују повезаност Сороша и других међународних државних и невладиних мрежних оператера са клиром СПЦ па чак и са једним од декана Православног Богословског Факултета у Београду!

Српска православна црква је једна од најважнијих националних установа. Без СПЦ убрзо неће бити ни нашег народа нити наше нације. И зато је силовито мрежно нападнута. Али не јавно већ индиректно: кроз истовремено финансирање одређених међусобно супротстављених унутар црквених група. Ова агресија је већ узроковала један раскол. Али то је само почетак. И оно што је најгоре: ми стање у Цркви доживљавамо само као унутар црквени проблем а не као национални или безбедносни проблем. Тек данас дешавања у Украјини нам показују да односи унутар Цркве нису само надмудривање „зилота“ и „новотараца“ већ озбиљан друштвени, државни и безбедносни па чак и геополитички проблем. У књизи сам показао да то уопште нису „унутар црквени“ проблеми већ Операција Базирана на Ефектима против јединства најважније националне установа. И у овој операцији агресор користи врло перфидне технике и огромна материјална средства. У књизи сам покушао да скренем пажњу нашем клиру и документујем ове технике а да при том не заузимам лични став о некој од струја или о некоме лично унутар Цркве. 

Прошле године у Србији је изашла и књига Александра Дугина и Леонида Савина "Мрежни рат" коју сте ви преводили, у чему се разлику ваша њига у односу на Дугинову и Савину?

Александар Дугин са сарадницима је написао књигу о мрежном рату уопште, о принципима, техникама, о теорији мрежног рата на нивоу стратешке концепције. Ја сам моју књигу замислио као наставак и конкретизацију те књиге у условима конкретног рата или боље речено агресије (јер још увек нема смислене одбране па самим тим ни рата) против нас Срба. После читања његове књиге почео сам да сакупљам материјал који конкретизује и илуструје сваку од техника у случају Срба. Још у току писања, делове ове моје књиге сам делио са пријатељима у разним државама и невероватно али истинито из пар држава су ми се јавили пријатељи који су дошли на идеју да тако нешто напишу о својим државама и нацијама! Проблем је интернационални али се мора сагледавати на националном нивоу. Реч је о потпуно новој – мрежној концепцији агресије која се мора сагледавати комплексно. Зато је моја књига подељена на неколико делова који говоре о конкретним техникама напада. У првом делу књиге се говори о стратешкој концепцији и глобалној неолибералној мрежи а у другом делу се говори о конкретним дејствима и поступцима у Србији у области економије, медија и СПЦ. 

Операције Базиране на Ефектима се по дефиницији одвијају у разним димензијама ноосфере: у физичкој, информационој, друштвено-културној и когнитивној. Зато је било потребно проследити и на једноставан и разумљив начин описати а што је још важније документовати конкретне агресивне технике и начине постизања ефеката. Обично се текст документује (као на пример у случају Дугинове и Савинове књиге) цитатима и позивањем на америчке војне изворе. Ја сам себи поставио као задатак да све описано документујем и илуструјем изворима који су доступни на српском и преко интернета. То је био много тежи задатак. Велика већина читалаца не говори стране језике а и нема времена да тражи по библиотекама стране војне књиге. На пример Црква је по дефиницији затворена и врло мало података о унутар црквеним дешавањима се може наћи на интернету. Поред тога цео систем финансирања мрежа је намерно запетљан да би се изгубио траг ко кога како и зашто финансира и инструментализује. Зато је био изазов глобалну концепцију описати а онда показати на конкретним примерима и документовати јавно доступним чињеницама и чланцима у медијима на српском.

Надам се да сам у томе успео. А као доказ је и интерес руских и других издавача. Завршава се превод књиге на руски а у току су преговори за још пар језика. Надам се да је ова књига само почетак једног великог посла „самоосвешћивања“ нападнутих нација. 

Како се одбранити од мрежног напада?

У овом тренутку нема осмишљене одбране. Ми смо захваљујући Александру Дугину и његовим сарадницима тек у фази сагледавања ове агресије. На крају књиге ја позивам све читаоце да сви заједно кренемо са осмишљавањем „Атласа мрежа Србије“ и са мапирањем мрежних утицаја. То ће бити огроман посао. И то је посао који не могу урадити један-два или неколико људи. То је посао који није у једној уско-стручној области. Потребан је „саборни ум“. Мрежни напади се, како сам већ рекао, одвијају у разним димензијама ноосфере тако да ово не може бити уско-стручни научни рад. Зато и не може бити научни пројекат који ће се пројектно финансирати са било које стране. То једино може бити делатност људи који мрежну агресију осећају на својој породици, у свом окружењу, у својим животима и који су спремни да се боре за себе и своју Отаџбину.

Најважнији начин одбране наша вера нам је већ одавно дала и ја га наводим на првој страници књиге - то је део вечерњих молитви које свако од нас изговара сваке вечери пре спавања:

„Заштитник душе моје буди, Боже јер ходим међу мрежама многим; Избави ме од њих, и спаси ме, Благи као човекољубац.“