Како „Борба за веру“ сазнаје, у Патријаршији у Београду вечерас влада права пометња. Наиме, на дан када је у Србију дошао Путин, после чијег ће доласка, као награда за подршку Руској Цркви против Фанара, водећи српски екуменисти додатно напунити своје џепове, озбиљaн ударац идиличној слици са Врачара задао је епископ дарвиниста Максим.

Елем, он је данас објавио интервју у коме подржава Вартоломеја, украјинске расколнике и лажну аутокефалију. Када су двојица Иринеја, Гавриловић и Буловић, ово вечерас видели, били су бесни, због чега ће Максим бити позван на саслушање и санкционисан.

 Подсећамо да је Максим раније уклоњен са Богословског факултета у Београду, после пораза „херцеговачког клана“ у сукобу са другим екуменистичко-новотарским кланом, предвођеним епископом бачким Иринејом Буловићем.

Следи извод из интервјуа српског "Јуде" Максима.

+ + +

Српски "Јуда" Максим Васиљевић

„Ако ово буде крај, знаћу да није љубав“

(Разговор са епископом Максимом Васиљевићем)

Ове године обележавамо 800 година од добијања аутекофалности СПЦ. Хоћете ли на неки посебан начин овај догађај обележити у Вашој епархији и како Ви, када Светог Саву одвојимо од познатог уобичајеног дискурса у Вашем личном искуству доживљавате Саву, првог српског архиепископа?

Празник аутокефалности је, по мом скромном мишљењу, празник јединства а не празник „независности“. Јер Црква – а кроз њу сва  творевина – има једно средиште које служи као квасац историје, једну благодат која освећује све и сваког. Историјске околности и расплети 2019. године доводе Саву у Никеју и шта се збива: тадашњи Васељенски Патријарх, огрнут одеждом немоћи (склоњен у Никеју), потпуно игнорише канонског епископа српских области, а то је био охридски архиепископ Димитрија Хоматијан, и додељује „аутокефалију“ српској држави. Овај историјски момент са почетка 13. века јесте занимљива али и снажна аналогија са неким новијим дешавањима у православном свету.

Цео живот Савин биће проткан парадоксима. Бегунац од родитеља биће ухваћен у мрежу Духа Светога, да би потом своје сународнике „привезао“ у Христов тор. Монах жељан испосништва биће врсни градитељ, редак дипломата, одлучан епископ-управитељ… Син „непослушан“ оцу учиниће да отац буде послушан сину, па ће Сава у Свету Гору довести Немању (1197). У мноштву могућности и праваца, Сава на свом животном путу изабира следеће просторне координате: Света Гора, Константинопољ, Студеница, Јерусалим и Света Земља, Србија, Византија, Солун, Александрија, Египатска пустиња, Синајски манастир… Једном речју, савршена свештена топографија за савршену свету биографију.

Овај необични човек ће тајну Христовог начина присуства, претворити у свој modus existendi. Својим присуством ће очаравати и преображавати сваку средину: црквену, друштвену, политичку, интернационалну… тек да би потом одмах хитао у одсуство, из којега је настављао да шаље нове благослове. Овај христолики човек је све своје снаге и дела стављао у службу других. А потписивао се речима „најнедостојнији међу грешницима – Сава“. „Присуство у одсуству“ ће бити Савин тајанствени мото и модус који се може применити на сав његов живот: својим одсуством ће оца привући у Свету Гору, одсуством ће дејствовати из Студенице, из Свете Земље, а онда трајно, дијахронијски, из Царства Божијег. Његови изласци на видело дана трајаће тек толико дуги да би припомогао, подржао, укрепио, надахнуо, а потом се склонио. Супротно светским манирима, он је уступао место другима, и на почетку и на крају: предвиђени царски престо препушта браћи, а трон архиепископије препушта Арсенију. И при том, у усамљеништву постиже заједништво са свима, испуњујући речи древног монашког Патерикона. У његовој смирености Господ му дарива моћ уједињавања разједињених, и проналажење пута у беспућу.

Супротно нашим данашњим манирима, Сава није супротстављао исток и запад, него је тежио њиховој синтези. Како каже Св. Николај Жички, „у њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак“. То је  модел како за оно време тако и за наше. Пажљивим читањем његове биографије ви видите да Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије, путује  по Латинском царству сасвим мирно као на својој земљи, шаље свога изасланика папи у Рим. Не без разлога Доментијан спомиње да је каирски султан Саву уважавао  и називао га „правим Божјим човеком“).

Дубље усвајање предања Велике Цркве Константинопоља и Сионске Цркве Јерусалима узвело је Саву на један други ниво духовно-културног образовања: архитектура, иконографија, музика, поезија, проза од Савиног времена води Српски народ до духовне зрелости и задивљујућег стваралаштва.

Ето, славећи јубилеј аутокефалије, уколико у њега не укључимо све, исток, запад, север и југ, ми нећемо бити на висини задатка који нам је поставио Сава Немањић.

Имамо и новија „таласања“ на свеправославном нивоу…

Имамо таласања. Онај ко прати историју „изнутра“ зна да са судовима треба сачекати, а поготово треба избегавати осуђивање. Историја Цркве нас учи да се Промисао Божија открива кроз потресне и парадоксалне догађаје. Сабори Цркве су примали у општење расколнике на најмањи знак покајања. Св. Јован Златоуст је као Цариградски архиепископ потпуно „неканонски“ интервенисао ван своје јурисдикције у Малој Азији и био у своје време осуђиван због тога, али је то било пастирски благотворно и историја је показала да је његов поступак има сотириолошке димензије. Поменусмо да је 1219. године Васељенски патријарх потпуно игнорисао канонску ситуацију у областима државе Стефана Немање које су, важно је истаћи, потпадале под јурисдикцију Охридског архиепископа Димитрија Хоматијана (иначе, једног од најугледнијих каноничара позне Византије) и супротно канонима доделио „аутокефалију“ српској држави. Сви смо данас поносни и радосни због тог смелог, иначе неканонског чина.

Садашње превирање у Украјини је један привремени проблем и верујем да нема оне геополитичке димензије које му се приписују. Ако би се Црква поделила због једне канонске турбуленције, то би значило да није била толико велика, него мала и већ пре тога изгубљена. Изнећу своје скромно мишљење за које знам да је „мањинско“: верујем да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве није заузимање једног географског простора, већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве… Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује него да молитвено препозна прилику да сународници на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве.
Треба да верујемо да ће Цркве превазићи искушења и да ће сви, можда, бити захвални што су се управо таква искушења појавила. Црква Христова историјски побеђује онда када је привидно на губитку. Можда је овим потезом Цариград на губитку, како то виде Москва и многи други. Међутим, дугорочно гледано, можда је ово квасац неког дубљег јединства који ће доћи после нашег нараштаја. Вартоломеј је на себе преузео крст једне историјске одлуке и тек ће даља историја – а не садашњи тренутак – показати да ли је био у праву.

Извод из интегралног текста интерјвуа преузет са сајта „Теологија.нет“

Повезани текстови: 

1. Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (1)

2. Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду(2) 

3.Уредништво: Поводом најновијих обрачуна на Богословском факултету у Београду (3)

4. Уредништво: Богословски факултет? Ни случајно!

5. Уредништво: Богословски факултет у Београду: има ли овде православних?

6. Уредништво: О узроцима аутизма наше академске теологије-осврт на интервју Зорана Милошевића

7, Уредништво: О најновијој чистки на Богословском факултету у Београду