Пре тачно сто година је у Версају почела мировна конференција на којој је стављена тачка на Први светски рат, али је сама – по уверењу већине историчара, постала главни узрок још чудовишнијег Другог светског рата.

По замисли Клемансоа, Немачка империја је требало да баш у Версају – у истој дворани – ишћезне.

У Версају је победничка велика тројка – Велика Британија, Француска и САД – прогласила Немачку главним кривцем за рат. Међутим, истина је да Немачкој – да би постала европски хегеменон – рат уопште није био потребан. Она је своје циљеве могла остварити и чисто економским методима. Било јој је довољно да само заврши железничке пруге према срцу Азије, а за то јој је био потребан мир.

Рат је страсно желела Француска која је сањала о војном ревашу и враћању Алзаса и Лотарингије.

Рат је желела и Енглеска која је са узнемиреношћу гледала на све веће амбиције Немачке и Русије јер их је доживљавала као претњу својој светској доминацији.

Рат су желели и прави господари САД – највеће банкарске куће са Волстрита без којих Први светски није био могућ или не би дуго трајао.

Тај рат је земљама-учесницама узео баснословни новац. Само директни ратни расходи од 1914. до 1918. били су 186 милијарди златних америчких долара. Укупни расходи били су безмало још толики.

Зараћене стране су дневно трошиле преко 15 милијарди данашњих долара САД.

Ако се има у виду да је пред рат национални доходак Енглеске и немачке био  по 11 милијарди златзних долара, а Русије 7,5 милијарди и Француске 7,3 – лако је закључити да су све зараћене стране већ на крају прве ратне године биле банкроти.

Па како је онда рат мога да и даље траје? Веома просто.

Земље укључене у рат имале су моћне кредиторе који су бацали новац на тињајуће угљеве рата.

Главни (су суштини, једини) кредитор светског рата био је амерички Систем федералних резерви. Јер, током све четири године рата – био је његов главни, ако не и једини, финансијер.

Још тачније, конгломерат америчких банкарских кућа финансирао је Енглеску, Енглеска Француску, а Француска – Русију.

Није била прикраћена ни Немачка. На њеној страни биле су основне банке немачких Варбурга и Шифова.

Директни ратни расход достигли су 186 милијарди долара. Та сума је била три пута већа од вредности железничке мреже на целој планети на почетку 20-ог века.

Крајем рата је само Британија била дужна банкарима из САД преко 8 милијарди фунти, а за градњу од 1907-ме и 1914-те своје флоте дредноута, најмоћније у свету, није потрошила ни 50 милиона фунти.

Јасно је, дакле, ко је био прави победник у Првом светском рату. Били су уз Вудро Вилсона, у америчкој делегацији у Версају, а презимена су им – Леб, Морган. Кун, Варгург, Шиф… У тој свити је било 1300 људи.

Ево пикантне ситуације: док је Пол Варбург, творац америчког  Система федералних резерви и њен први шеф, као члан Вилсонове делегације примао капитулацију Немачке – његов рођени брат, Макс Варбург, банкар кајзера Вилхелма и шеф Тајне службе немачке, био је у делегацији која је ту капитулацију потписала.

Вилсон је је као разлог за улазак САД у рат прогласио:  учинити свет безбедним за демократију. А шта је то стварно значило?

Срушити све европске традиционалне монархије и империје као сметњу слободном протоку капитала! То је и био резултат првог светског рата.

Нестале сучетири имеприје – немачка, аустроугарска, руска и отоманска, долар је потиснуо фунту и преузео улогу главне светске валуте, а Њујорк је од Лондона преузео штафету финансијске престонице света.

Немачка је у версају изгубила 70.000 квадратних километара територије и све колоније. Забрањено јој је било да има савремено наоружање и ратну морнарицу. Њена армија била је сведена на 100.000 војника са пушкама.

Морала је да плати 132 милијарде златних марака ратне одштете, што је било два пута више од националног дохортка немачке 1913-те године.

У новембру 1923-ће је вредела трилион обичних марака, а дечја смртност била је на нивоу 20 одсто.

У Баварској и `црвеним областима` активирала се Коминтерна, а по периферији земље су вршљали сепаратисти које су финансирали Французи и Италијани. Немачка је била на ивици хаоса и распада.

Већ 19124-те  су немачке железнице, основна производња и финансијски систем прешли под контролу „групе Морган“.

Под контролом америчких банкара биле су и све основне ставке државног буџета – акцизе- царине и емисија новца.

Марка је престала да постоји и била замењена „златним стандардом“, фактички – доларом.

У Берлину и Хамбургу појавили су се раскошни хотели, а пред њима гомиле немачке деце оба пола која су се бавила проституцијом…

Тако је почела „Вајмарска Република“.

Ваљда је са овим мало јасније где се рађају и откуда у овај најбољи од свих могућих светова долазе Наполеони и Хитлери…

Извор: „Факти“