Пре сто година у Русији је беснела братоубилачка кланица између комуниста и њихових противника. Грађански рат ће током четири године трајања однети више од 10 милиона живота. Осим погинулих војника и цивила, велики број становника Русије страдаће од глади и епидемија. Још преко два милиона напустиће земљу и трајно се настанити у Југославији, Чехословачкој, Немачкој, Француској. У земљи ће се у следећа три четврт века учврстити власт безбожника и убица.

 Разлози за овакву трагедију могу се тражити у разним сферама руског друштва и тадашњим политичким околностима, али сигурно је да је онај најважнији губитак вере и одступање од Божијих заповести. Русија је, како је то предвидео Св. Јован Кронштадски, кажњена за своје грехе, нарочито за грехе своје интелигенције која је напустила учење цркве и окренула се социјалистичким и мистичним идејама пристиглих са Запада.

Политичка и друштвена побуна у Русији није представљала само револт против цара, буржоазије и цркве, већ и против моралистичких порука које су доминирале руском културом више од пола века, највише у њеној реалистичној прози и уметности. У првих двадесет пет година прошлог столећа религиозни симболи и мотиви често остају исти, само попримају други облик. Христос полако нестаје из руске философије, књижевности и ликовне уметности, а постепено га замењује антихрист и његов покровитељ, ђаво. Антихрист, који се у традиционалном православном богословљу види као неко ко жели да замени Христа, појављује се у књигама, стиховима и на сликама у разним формама. Он често носи назив "Христос", мада се под тим називом појављују различите пројаве божанства, а лик Спаситеља понекад замењују и друге идеје, рецимо појам "народа". После револуције, ђаво мало по мало преузима скоро сва отелотворења мистичног божанства у руској култури и уметности, и постаје отворени предводник на путу у духовну пропаст.

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ И НОВИ ЧОВЕК

   Овај прелазак од божанског ка његовој антитези можда нигде није боље представљен него у ликовној уметности. Друге године 20. века Михаил Нестеров слика једно од својих најупечатљивијих уља на платну, "Света Рус". На тој слици Христос разговара са народом. Иза њега стоје највећи светитељи православне цркве у Русији, Сергије Радоњешки, Николај Чудотворац и Георгије Победоносац. Испред Христа, са десне стране слике, насликан је прост руски народ. Једна особа клечи пред Господом у снегу, ту је старац, нека деца и жена, мушкарац са светлом брадом. Мало даље је приказан један схимонах и жена узбуђена пред појавом Спаситеља. Иза Христа налази се дрвена црква, а мало даље, у долини прекривеној снегом, приказана је још једна камена црква, неке куће, шума, и на хоризонту море.

   То је један од последњих правоверних приказа Исуса Христа, јер се упоредо појављују и другачије тенденције и мотиви. Исте, 1902. године, слика Николаја Николајевича Геа "Распеће" приказује Христа на кратком крсту са изразом лица који одражава истински ужас. Поред њега, на другом крсту, везан канапима, један од разбојника га посматра са великим страхом. Ге је на овој слици радио 10 година, и постоји чак 19 њених верзија, укључујући и скице оловком. Христос је на њој, по сведочењу Рјепина, приказан у тренутку када је узвикнуо "Боже мој! Зашто си ме оставио?" (Пс 21:2, Мт 27:46, Мк 15:34).¹ Али зашто је разбојник тако уплашен? Одговор вероватно лежи у подсвесној жељи и потреби да се за њега нађе замена. Христос мора прво бити свргнут са престола, и онда приказан и доживљен као обичан човек, а замислити га да звучи и делује баш тако могуће је само у тренутку јединог описа Спаситељевог осећаја богоостављености у Јеванђељу.

   Иља Рјепин, сигурно један од најпознатијих сликара руског реализма, 1921. године "Голготу" представља сасвим другачије. На њој су два распета разбојника, а између њих, на месту где је био распет Христос, налази се само локва крви. У првом плану лежи крст са ког је скинут, а место где му је била прикована једна шака лижу два пса. Шта је сликар желео овом сликом да дочара не можемо знати, али видимо да три године после револуције Христа више нема, чак ни на сликама уметника који су се против своје воље нашли ван граница домовине, као што је случај био са Рјепином.

   Утицај Михаила Врубела на уметнике краја царске епохе у Русији био је огроман. Почевши од 1891. године, када је први пут насликао "Демона" као илустрацију за комеморативно издање Љермонтовљеве истоимене песме, Врубел је исто демонско биће сликао у разним формама, а све чешће је спомињао и "сеансе" са сатаном лично. Лице "Демона испруженог" који се налази у хоризонталном положају, а главу неприродно држи потпуно исправљену, делује нарочито узнемирујуће. Врубелов колега Александар Беноа је посматрао сликара како свако преподне поправља ђавоље лице пре него што посетиоци почну да пристижу на изложбу "Света уметности", на којој је слика изложена почетком 1902. године. Беноа је касније изјавио да верује да је његовом пријатељу лично "Кнез Мира позирао. Врубел је видео час једну, час другу страну својег божанства [...] и у потрази за тим неуловљивим брзо је почео да се креће ка пропасти, према којој га је гурало одушевљење проклетим".² Неколико месеци касније, Врубел је смештен на психијатријску клинику, и до краја живота се борио са језивим душевним растројством.

   Кандински и Маљевич, пророци нове, апстрактне уметности, такође се налазе под утицајем познатих сила добра и зла, нарочито оних приказаних у Јовановом "Откривењу", и свесно желе да установе нове реликвије за ново доба. У кључном раздобљу свог уметничког развоја, Кандински између 1912. и 1914. стално слика коњанике апокалипсе и Страшни суд на платнима на којима је полако али заувек одјахао из света објективне уметности.

   Познато је да је Маљевичев "Црни квадрат" представљен је као "анти-икона"³, али у овом контексту занимљиве су још две његове слике којима је овај уметник изразио суштину пост-револуционе Русије. Сликајући "Краву и виолину" (1913), Маљевич је вероватно желео да спајањем тешко спојивих ствари шокира и интригира, али сигурно је и то да она сугерише успостављање новог светског поретка узлетом сељака, с којима је повезана крава, до аристократског света представљеног овим инструментом рафиниране културе. Потпуно тумбање друштвених слојева уследиће само четири године касније. "Жена са грабљама", сликана већ у време владавине Јосифа Висарионовича Стаљина, приказује снажну особу са марамом на глави, али без лица, каква су се већ појављивала у сликаревим радовима. Она без сумње представља јунакињу социјалистичког рада. Ова слика, као секуларна икона Казимира Маљевича, очигледно замењује Богородицу. Жена је без лика (образа), и уместо детета, Богочовека, држи грабље, симбол рада, новог комунистичког објекта идолопоклонства.

   Док су се професионални револуционери, бољшевици, налазили у процесу учвршћивања политичке власти, друштвени преврат инспирише уметнике да теже космичким висинама и бесконачности. У манифесту супрематизма 1922. године, Маљевич пише да човек на земљи припрема своје тело да би га послао у бесконачност: "Прво сâм; ослободио је своје ноге, затим их је подигао и то је било прво одвајање од земље, и тако постепено кроз брзину точкова и крила авиона све даље и даље ка граници атмосфере, а затим даље ка својим новим орбитама сједињујући се са прстеновима кретања ка апсолуту".⁴

   Маљевич је уметнички пророк космичког века, за који је практичне припреме већ обавио један други визионар, Константин Циолковски. Овај аутодидакт, оснивач теоретске космонаутике, био је велики пропагатор насељавања космичког пространства са коришћењем орбитних станица и свемирског лифта, изумитељ малих ракета и других свемирских уређаја. Уопште, нове технологије и одушевљење човековим достигнућима представљали су велику инспирацију за мислиоце и уметнике током овог раздобља. Футуристи, као што је већ речено, славе машине, аутомобиле, авионе и ракете. Они и њима слични су веровали у земаљски "свет без краја", како звучи наслов једне футуристичке антологије из 1912. године. Лав Шестов, философ, изгнаник, и пријатељ и сарадник Николаја Берђајева, пише да "само једна тврдња има или може имати објективно значење: у свету нема ничег немогућег". Мисао Циолковског да је земља колевка човечанства, али да се не може вечно остати у колевци инспирисала је Николаја Фјодорова. Следбеници овог философа и футуристе веровали су да је васкрсење мртвих оствариво научним путем.⁵

   Наглашени ренесансни антропоцентризам нашао је свој израз и у "богоизградњи" (богостроительство), философском правцу који се појавио делимично и као реакција на познато "боготражитељство" (богоискательство). Боготражитељи су били петроградски интелектуалци који су са естетских и друштвених проблема у првој и на почетку друге деценије 20. века прешли на религиозна питања. Неки од њих постали су свештеници и теолози (Флоренски, С. Булгаков), други су тражили духовно оправдање телесног задовољства (Розанов, Мерешковски, В. Иванов), а трећи изградили своја оригинална философско-теолошка убеђења (Берђајев, Шестов, Лоски, Франк). Са друге стране, богоградитељ Анатолиј Луначарски, марксистички теоретичар и први народни комесар просвете, сматрао је физички рад обликом религиозне посвећености, пролетеријат скуп правих верника, а дух колектива божанством. Слично њему, Алексеј Пешков (Максим Горки) у својој Исповести, после дугог духовног лутања, спознаје да је Бог уствари прост народ, и своју књигу завршава господњом молитвом за "свемогући, бесмртни народ". Троцки пак изражава веру у човекову способност "да се уздигне на нову раван, да створи виши друштвено-биолошку врсту, или, ако желите, надчовека".⁶

   Александар Малиновски, познатији као Богданов (1873-1928), отишао је вероватно најдаље у том обожавању и обожењу радника и сељака. Овај идеолог социјализма тврдио је да рушилачки конфликти из прошлости никада неће бити решени без позитивне нове религије. По Богданову, уједињујућу улогу коју су раније у друштву имали храм и вера у Бога сада треба да преузме на себе живи храм пролетаријата и прагматична, друштвено оријентисана философија емпириомонизма, својеврсне синтезе марксизма и позитивизма. Богданов се у оригиналним теоријама није ту зауставио. Његова "тектологија", нова "супер наука", за циљ је имала да обезбеди хармонично јединство духовне културе и физичког искуства "радног колектива", у чијем интересу све науке и активности морају бити реорганизовани а целокупна култура прерађена.

   Као и већина комуниста, Богданов је на крају пао у немилост код својих партијских колега. Његов "Пролеткулт", масовна културно-просветитељска организација популарна за време Грађанског рата, укинут је, а философ је нагло скрајнут. Од 1926. године радио је као директор "Института крви", где се вршило преливање крви у циљу подмлађивања партијских руководилаца. Приликом једне размене крви са студентом, Богданов је умро. Студент је преживео. Тако је чувени бољшевички теоритичар пао као жртва потраге за бесмртношћу реалним и научним средствима, а не поуздањем у илузорна и непостојећа божанства.

МОРАЛНА ДЕКАДЕНЦИЈА И РАЗВРАТ

Познато је да је једно од стредстава којима ђаво највише саблазњује човека блуд. Разврат се у руским интелектуалним круговима највише маскирао као философско и уметничко величање плоти, а настао је највише услед наглог напретка масовне, урбане културе. У почетку "руске ренесансе" приметан је покушај да се oживи представа о Христу као о човеку од крви и меса, који му је духовна култура 19. века скоро потпуно ускратила. Морална декаденција се пре револуције углавном оправдава дубљим мистичним смислом, али после ње она поприма све огољеније и перверзније облике. Вјачеслав Иванов на полу-мистичан начин слави секс у својим збиркама "Ерос" и "Veneris Figurae". Он, попут Ничеа, Христа покушава да замени Дионисом, паганским богом телесног уживања и страсти. Мерешковски је на "Религиозно-философским скуповима" инсистирао на теми о јединству духа и плоти. И он је, као и Мајаковски, своју жену, Зинаиду Хипиус, делио са другом Дмитријем Философовим, а у тај троугао уметници су покушавали да унесу, како је већ споменуто, мистични смисао "Трећег Завета" или "тројичине тајне". Василиј Розанов је назван "првосвештеником новог култа секса". По њему, ни Бог ни реалност не могу бити схваћени разумом. Једини начин да се они поново открију је кроз сексуално искуство. Розанов је сматрао да је стерилизација Бога прокрчила пут ка атеизму. Овај философ је на крају живота прешао у јудејство и умро почетком 1919. од глади.

   Разврат постепено прелази и у отворену содомију. Михаил Кузмин још 1906. пише први хомоеротски роман "Крила", који у посебном издању Брјусовљеве "Ваге" бива разграбљен за неколико дана, и изискује хитно доштампавање. Све више делатника културе, од којих су можда најпознатији Дјагиљев и Нижински, не крију своју хомосексуалност. Хомосексуалац је био и Кнез Георгиј Лавов, први председник Привремене владе.

   Можда пресудан утицај на религиозну философију почетка 20. столећа и песнике "Сребрног века" имао је Владимир Соловјев (1853-1900). Иако овај мислилац у духу традицоналног учења цркве утврђује постојање Свете Тројице и сврху Божјег отеловљења, суштину његове философије чини вера у Софију, мудрост Божију, душу мира, и остварење вечне женствености на свету. После једне бурне љубавне авантуре у возу он је имао виђење богиње мудрости, и убрзо је почео да се бави спиритизмом, да општи са умрлима. У последњим годинама живота виђења Софије замениле су визије ђавола, и чини се да га је на особен начин привлачио и Антихрист из његовог познатог постхумно објављеног текста "Три разговора".

   Вечна женственост Соловјова у стиховима Александра Блока о "прекрасној дами" или "непознатој жени" поприма облик загонентне проститутке из недођије градских кафана која доноси хармонију универзуму. Главни протагониста првог романа Блоковог пријатеља, Андреја Бјелог, "Бели голуб", између физичке привлачности према једној девојци, Матрјони, и духовног стремљења према другој, Каћи, бира прву, и са њом ступа у љубавни однос. Матрјона припада секти "Белих голубова" чији је један од вођа и спојио пар да би се у њиховој вези родио нови пророк. Вођа ове секте, Сухоруков, изјављује да "ничега нема, ни цркве, ни судије на небесима [...] само пустош [...] човекова природа је само плот", и убија протагонисту ударцима штапом у главу.⁷

   Соловјовљева Софија пробија чак се и у православно богословље. Осим Флоренског у Русији, њен главни заступник у имигрантским теолошким круговима је свештеник Сергеј Булгаков, после емиграције професор Православног богословског института у Паризу и један од идеолога екуменистичког покрета у Европи. Московска 0Патријаршија ће 1935. године осудити његово учење о Софији Премудрости Божијој, али без званичне оптужбе за јерес.

   У комунистичким круговима, "слободна љубав" се ослобађа моралистичких окова, и, логично, поприма сасвим другу димензију. Александра Колонтај, први бољшевички министар за социјална питања, и касније амбасадор Совјетског Савеза у Норвешкој и Шведској, у својим списима "Нова моралност и радничка класа" (1919) и "Слободна љубав" (1925) пропагира необавезујуће физичке односе у новом друштву. Ако је Богданов видео Бога у пролетаријату, Колонтај, за коју је Питирим Сорокин рекао да "њен револуционарни ентузијазам није ништа друго него посредно задовољавање њене нимфоманије" и да она само "тражи нове облике сексуалног садизма"⁸, га види као космичког сексуалног партнера. Она говори о "љубави пчела радилица" са женама краљицама које рађају децу полуанонимних очева чија права љубав лежи у физичком раду. Исак Бабел је оптужен за порнографију у своје прве две приче које му је у "Летопису" објавио Горки, и само су догађаји из 1917. зауставили започети судски поступак против њега. Пишчева склоност ка садизму и разврату неколико година касније попримила је облик натуралистичких, ироничних описа доживљених ратних страхота и иживљавањима над заробљеницима у његовом најпознатијем делу "Црвена коњица" (1926).

   Чак се и цео скандал око живота и смрти исцелитеља краљевића Алексеја, Григорија Распућина, који је искоришћен и изманипулисан као један од најбољих повода за блаћење и свргнуће цара од стране његових најљућих непријатеља, највише врти око разврата. Извештаји о наводним неописивим сексуалним авантурама са разним женама, чак и са царицом Александром и њеном најстаријом кћери, великом кнегињом Олгом, овог монаха из Сибира блиског краљевској породици годинама су саблажњивали руску јавност. Због тога велику иронију представља чињеница да су његове убице били познати развратници. Александар Протопопов, министар унутрашњих послова, оптуживан је, вероватно не без разлога, за некрофилију, а бројне сексуалне авантуре и интриге кнеза Феликса Јусупова и Великог кнеза Дмитрија Павловича били су чест предмет гласина и оговарања у петроградским племићким круговима.⁹

АПОКАЛИПСА

Осећај присуства сатанских сила водила је представнике руског "Сребрног века", нарочито његове песнике, до све чешћих описа апокалипчтичних сцена у својим делима. У трилогији "Христос и антихрист", Мерешковски представља борбу ова два главна начела кроз готово читаву историју, и тај сукоб, по његовом виђењу, свој завршетак треба да доживи на руском тлу. За песника Велимира Хлебњикова људи су само ситни глумци у манихејској борби између фабричких оџака и купола цркава. Оџаци у његовим стиховима постају "црвени прсти" звери која прети да ишчупа луковице - куполе цркава, или трубе које сежу изнад града да најаве Страшни суд.¹⁰ Сергеј Кличков у истом духу пише да са проклетим градовима "земља више не личи на земљу". Сатана ју је изгазио гвозденим копитама "јашући изнад ње као запенушани коњ преко поља."¹¹

Роман "Ми" Јевгенија Замјатина, написан 1920, а у Русији издат тек 1988. године у време "гласности" и "перестројке" сада се углавном изучава као пророчка и верна дистопија која је инспирисала Орвелову "1984". Првих тридесетак страница са описом тоталитарног друштва стварно је готово идентична почетку романа познатог енглеског аутора, али завршетак Замјатиновог дела потпуно је другачији. Он описује низ сцена која подсећају на сатанистички ритуал. Роман се завршава лажним страдањем, распињањем, силаском и васкрсењем јунака који има исто година колико и Христос при распећу. Хришћански симболи за Замјатина, бродарског инжењера, либералног англофила и прозног писца, служе као инструменти за сликање гротескне стране пост-револуционарне Русије.

Ако би требало резимирати све тенденције које су од хришћанских симбола довеле руске мислиоце и уметнике до њихове замене, па чак и отвореног клањања сатани, може се рећи да оне пре свега садрже хуманизам који владавину спољашњим светом пребацује са Бога на човека. Недостатак Бога омогућава величање до тада прећутне и срамне фасцинације светом тренутних физиолошких задовољстава, па, према томе, и његовим демонским покровитељем. Интелектуалци "Сребрног века" били су склони да виде сопствену декаденцију као мистичну најаву коначног спасења. Најзад, апокалиптизам, који се јавио као резултат стрепње пред неизвесном будућношћу и сопственим грехом, представља очајничко, често мазохистичко држање за хришћанску идеју казне од стране оних који нису у стању да поверују у спасење.

Предосећај скоре пропасти сопствене земље и целокупног света нашла је код руских мислилаца, писаца и уметника израз у борби између добра и зла, а своје оличење у попришту последње битке из Јовановог "Откривења" из два разлога. Прво, Апокалипса и Страшни суд били су више него познати публици којој су се обраћали, и, друго, мистични опис ових догађаја били су богати езотеричним, символичним језиком којем су се они сами дивили.

Прелазак од Христа ка ђаволу био је подстрек за трагичне политичке и друштвене догађаје, али истовремено и одраз духовног суноврата у Русији почетком 20. века.

Упутнице

1. "Распятие Николая Ге". Россия и Христианский Восток. <http://ros-vos.net/christian-culture/7/ge/text/8/> (приступљено 31. августа, 2018.)

2. Цит. у Мансуров, Евгений. "Благословление и проклтие инстинкта творчества". Москва: Алгоритм, 2015. стр. 455.

3. Языкова, Ирина и Тихон Сысоев. "Русский авангард: все, что нужно знать". Фома. 9 августа 2017. <https://foma.ru/russkiy-avangard-bogoborchestvo-ili-bogoiskatelstvo.html>

4. Малевич, Казимир. "Бог не скинут: Искусство, церковь, фабрика". Витебск, 1922. <http://tehne.com/library/malevich-k-bog-ne-skinut-iskusstvo-cerkov-fabrika-vitebsk-1922> (приступљено 31. августа, 2018.)

5. Billington, James. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. New York: Vintage Books, 1970. p. 486.

6. Троцкий, Лев Д. Литература и революция. <http://litresp.ru/chitat/ru/%D0%A2/trockij-lev-d/literatura-i-revolyuciya-pechataetsya-po-izd-1923-g> (приступљено 31. августа, 2018.)

7. Сорокин, П. А. "Страницы из русского дневника". Рубеж 1. стр. 67.

<http://ecsocman.hse.ru/data/336/724/1216/006sOROKIN.pdf>.

8. Белый, Андрей. "Серебряный голубь". Моска: Азбука, 2010. стр. 282.

9. Billington, James. The Icon and the Axe: An Interpretive History of Russian Culture. New York: Vintage Books, 1970. p. 500.

10. Хлебников, Велимир. "Журавль". Русская виртуальная библиотека.  <https://rvb.ru/hlebnikov/tekst/02poemy/196.htm> (приступљено 31. августа, 2018.)

На руском језику оџак или димњак се каже "дымовая труба", па је због тога ова двозначност могућа.

11. "Сергей Клычков". Лучшие русские поэты и стихи. <http://pitzmann.ru/klychkov.htm> (приступљено 31. августа, 2018.)

09:41:04