Чији новац је покренуо верски сукоб у Украјини -

и ко је покушао да га украде?

Да ли је 25 милиона америчких пореских долара додељено за исплату за подстицање верских превирања и насиља у Украјини? Да ли је украјински председник Петро Порошенко (безуспешно) покушао да га преусмери у свој џеп?

Прошлог месеца је светска православна заједница пала у кризу одлуком Васељенског патријарха Вартоломеја Првог у Константинопољу да призна као легитимне расколничке псевдо-епископе, који су анатемисани од стране канонске Украјинске православне цркве, аутономног дела Руске православне цркве. Тим чином патријарх Вартоломеј је не само почистио глобално сведочанство двомиленијумске православне апостолске вере, већ је и поставио терен за верске сукобе у Украјини и братоубилачко насиље - које је већ почело.

Почевши од јула, када је мало људи обраћало пажњу, овај аналитичар је упозорио на предстојећи спор, и на то да је он омогућио антихришћанску моралну агенду неких маргиналних „православних“ гласова као што су „Православље у дијалогу“, „Православне студије православних универзитета“ на Фордам универзитету, и „Точак“. Ови „учитељи и самопроглашени наставници претпостављају да ће изменити морална учења вере“ (речи фра Џон Паркера). Ти „вукови у овчијој кожи који лутају около“ формирају и обликују лажне идеје о стварности нашег живота у Христу“. Није изненађујуће да су такве групе већ пригрлиле цариградско неопапистичко самоуздизање и подршку за украјинске шизматике.

Нико - а поготово не овај аналитичар - не би оптужио патријарха Вартоломеја, већину украјинских политичара, или чак украјинске шизматике за симпатије према заговарању таквих анти-православних вредности. Па ипак, ови заговорници знају да не могу да остваре своје циљеве ако саборна и традиционална структура православља остане нетакнута. Стога они поздрављају напоре Цариграда да централизује власт, док истовремено Цркву баца у несклад, посебно Руску Цркву, која је у неким Западним круговима оцрњена управо зато што је глобални светионик традиционалног хришћанског моралног сведочења.

Овај аспект указује на још један разлог да Западне владе подрже украјинску аутокефалију - као духовну офанзиву против Русије и православља. Руководство пост -Маидан-а игра на „европски избор“ који су грађани Украјине наводно направили 2014. године, али слабо вергла по питању пратећег моралног пртљага који Запад тражи, а који символизују „геј параде“ организоване упркос хришћанским приговорима у православним градовима попут Атине, Београда, Букурешта, Кијева, Одесе, Подгорице, Софије и Тбилисија. Чак и под управом Трампа, САД држе корак са нашим пријатељима из Европске уније у притисцима на земље које су се ослободиле комунизма, да усвоје такве нихилистичке „демократске европске вредности“.

Можда још важније иницијаторима, спор око Украјине има за циљ да разбије оно што они виде као „меку моћ“ Руске Федерације, чије духовно срце и душа јесте Православна црква. Како објашњава Валериа З. Нолан, професорка Руских студија на Роудс колеџу: „Прави циљ тражења аутокефалије (тј. потпуног самоуправног статуса, независног од Московске патријаршије) Украјинске православне цркве јесте де факто – пуч. Политички пуч (државни удар) се већ догодио 2014. године, трујући односе између западне Украјине и Русије, а овај другачији пуч - религиозни – на сличан начин настоји да поткопа канонски однос између Украјинске православне цркве и Москве.“

Постаје све јасније да је влада Сједињених Држава, посебно Стејт департмент, постала потпиривач конфликта у циљу остваривању ових двоструких циљева (моралног деградирања православног хришћанства и политичког поткопавања руске државе као моћног традиционалног заштитника православља). Након кратког периода и прикладне изјаве да је „било која одлука о аутокефалности унутрашња (православна) црквена ствар“, Стејт департмент је у року од неколико дана преокренуо своју позицију и издао званичну изјаву (у име гласноговорника овог оделења Хитер Науерт-а, јасно написану од стране Европског бироа) која се ограђује од директног позива за аутокефалност, али оставља непогрешив утисак такве подршке. Управо је то тако и објављено у медијима, на пример, „САД подржава кандидатуру Украјине за аутокефалност“. На крају је државни секретар Мајк Помпео додао тежину својом личном подршком, као и амерички Рајхскомесар за Украјину, Курт Волкер.

Претња...

Убрзо је настао и разлог да се верује да укљученост Стејт департмента није ограничена само на подстицање. Према извјештају овог аналитичара у октобру, према непотврђеном извјештају који потиче од припадника Руске православне цркве изван Русије (аутономне под јурисдикцијом Московске патријаршије), у јулу ове године званичници Стејт департмента (можда и Секретар Помпео лично) упозорили су Грчку православну Архиепископију у Америци (такође са седиштем у Њујорку, али као део Васељенске патријаршије) да је америчка влада свесна злоупотребе велике количине новца, око 10 милиона долара, од процењених 37 милиона долара прикупљених од верника за изградњу Грчке православне цркве Светог Николе и националног светилишта у Њујорку. У упозорењу Стејт департмента такође се наводи да су савезни тужиоци имали документоване доказе који потврђују одлив тих средстава у иностранство по налогу Васељенског патријарха Вартоломеја. Предложено је да секретар Помпео „зажмури“ на ову крађу, у замену за покретање цариградске патријаршије у корист украјинске аутокефалности, што је помогло да се патријарх Вартоломеј постави на његов тренутни курс.

Другим речима - уцена.

Укратко о скандалу у вези цркве Светог Николе: само једно богослужбено место било које вере је вере је уништено у нападу 11. септембра 2001. у Њујорку, и само једна зграда није била део комплекса Светског трговинског центра, који је потпуно уништен. То је била грчка православна црква св. Николе, мала урбана парохијска црква, основана на крају Првог светског рата, посвећена св. Николи чудотворцу, који је врло популаран код Грка као заштитник помораца. Након напада 11. септембра и након дуготрајне правне битке с Лучком капетанијом која се противила обнови цркве, 2011. године Грчка архиепископија је покренула опсежну кампању за прикупљање средстава за брилиантан иновативни дизајн познатог шпанског архитекте Сантиаго Калатраве, базиран на традиционалним византијским облицима. Богати донатори, као и они скромних средстава, подједнако одушевљено су поклонили милионе долара за овај пројекат. И онда - пуф! У децембру 2017. године, изненада је обустављена изградња због недостатка средстава и она је у застоју до данас. За наставак би било потребно имати око 2 милиона долара на располагању. Упркос томе што је Архиепископија позвала велику ревизорску фирму да спроведе ревизију, није било јасног одговора на питање шта се десило са новцем. Амерички државни тужилац и државни органи Њујорка такође то истражују.

Овде се ствари враћају у Украјину. Ако је Стејт департмент желео да пронађе право дугме за подстицање патријарха Вартоломеја да учини нешто по питању аутокефалије, то је Грчка архиепископија у САД. Имајте на уму да у његовој домовини, Турској, патријарх Вартоломеј практично нема локалног стада - само неколико стотина углавном старих Грка остало је у истанбулском округу Фанар. (Понекад се Патријаршија назива једноставно „Фанар“, као што је „Ватикан“ скраћеница за римокатоличко папство.) Каква год новчана средства Патријархат добија из других извора (грчка влада, Римокатоличка црква, Светски савет цркава), финансијска животна веза Фанара је етничка грчка заједница (укључујући и овог аналитичара) у ономе што се још увек помало назива „дијаспора“ у земљама као што су Америка, Аустралија и Нови Зеланд. А од ових, највећа готовинска крава музара су грчки Американци.

Зато, када је Патријарх Вартоломеј 2016. године упутио позив на оно што је описано као православни „Осми васељенски сабор“ (први од 787. године!), новчана средства су углавном дошла из Америке, у износу око 8 милиона долара, према истом поверљивом извору као што ће бити наведено у наставку. Неки су намеравали да то буде нешто као православна модернизација „Другог ватиканског концила“, али је тај догађај био осуђен на неуспех бојкотом, који је покренула Москва, онога што је виђено као Вартоломејево усвајање папских или чак империјалних прерогатива које, на жалост, сада стижу у Украјину.

... и исплата

Поврх свега овога, изгледа да директна рука Стејт департмента у овом прљавом послу није била само у коришћењу „батине“ правне претње: постоји разлог да се верује да је постојала и „шаргарепа“. Недавно је, преко поверљивог извора из Грчке архиепископије у Њујорку, до овог аналитичара дошла информација да је 25 милиона долара новца америчке владе уплаћено у Константинопољ како би се патријарх Вартоломеј покренуо по питању Украјине.

Извор овог поверљивог извештаја није био упознат са ранијим медијским извештајима да је иста цифра - 25 милиона долара - уплаћена Фанару од стране украјинског председника Петра Порошенка као подстицај за патријарха Вартоломеја да крене напред у стварању независне украјинске цркве. Штавише, Порошенко је очигледно покушао да смањи исплату:

Петар Порошенко - председник Украјине - био је обавезан да врати 15 милиона америчких долара Патријарху цариградском, које је он присвојио.

Како јављају Известиа, то се десило након што се прича о Вартоломејевом поткупљивању и о „несталој“ великој суми новца, намењеног стварању јединствене помесне православне цркве у Украјини, појавила у медијима.

Као што је саопштено, уочи Порошенкове посете Истанбулу, неколико богатих људи у Украјини је „уложило“ да би се процес стварања јединствене локалне православне цркве убрзао. Прикупљено је око 25 милиона долара. Ти људи су требали да иду на церемонију доделе награде Цариградском патријарху Вартоломеју за издавање томоса о аутокефалности. Међутим, према речима људи блиских овим спонсорима, током посете 9. априла Порошенко је предао само 10 милиона долара.

Као резултат, Вартоломеј је, пошто је сазнао за тај договор, отказао учешће делегације Фанара - резиденције Цариградског патријарха, у прослави 1030. годишњице крштења Русије 27. јула у Кијеву.

 „Таква одлука од стране Вартоломеја није била ништа друго него снажан ултиматум да Порошенко врати украдени новац. Наравно, у светлу свих открића о настанку томоса о аутокефалности за Украјинску православну цркву, да се не би осрамотио Петар Алексејевич Порошенко је морао да врати 15 милиона долара намењених за потребе Константинопоља“, поуздани извор је објаснио новинарима. „Тек пошто је добио преостали износ, Вартоломеј је коначно пристао да пошаље делегацију Фанара у Кијев.“

Могуће је сада да се две идентичне цифре од 25 милиона долара односе на две различите суме новца (хладних $50 милиона!) али је то неизвесно. Вероватније је да репортери говоре о  истој суми, посматраној од стране пошиљаоца (Стејт департмент, Грчка архиепископија), и од стране испоручиоца (Порошенко, Константинопољ).

Следећа запажања дају кредибилитет поверљивим информацијама из Њујорка и указују на вероватноћу да се поменута сума односи на исту исплату чији један део је Порошенко наводно покушао да задржи за себе:

• Када је Порошенко великодушно понудио Патријарху Вартоломеју 10 милиона долара, овај је био свестан да је пуни износ уствари 25 милиона долара и стога је захтевао 15 милиона долара које је Порошенко задржао. Како је Патријарх могао то да зна, осим ако није преко Њујорка обавештен о пуној суми?

• Ако је раније пријављених 25 милиона долара заиста прикупљено од „неколико богатих људи у Украјини“ који су „уложили“, с обзиром на суровост спорова међу украјинским олигарсима, да ли би Порошенко (и сам олигарх) ризиковао да покуша да промени уплату? Зашто ни један такав украјински донатор није идентификован?

• Без улажења у све детаље, Фанар и Грчка Архиепископија имају дугачку везу са америчким администрацијама обе политичке партије, које иду уназад бар до Труманове администрације, обухватајући неке изразито непривлачне епизоде. У таквој историји, мито за геополитички удар против Москве тешко да би био први или најгори пример.

Као што један од аналитичара грчко-америчких веза каже: „Лако је схватити патријаршију која се сагиње под притиском уцена Стејт департмента... није претерано укусно, али је разумљиво. Међутим, друга је ствар ако Кијев заиста „купује“ аутокефалност од одвећ вољне Патријаршије... што доводи Патријарха до статуса „продавца“ и оставља вернима да се питају шта би још могло да се понуди највишем понуђачу следећи пут, када буде погодно да се одржи патријаршијска „распродаја“ у Фанару?!

Додајући повреду ранама, неко би помислио да би Константинопољ могао да врати бар нешто од 7-8 милиона долара потрошених на Критски дебакл 2016. да би се поново покренуо пројекат цркве Светог Николе у ​​Њујорку. Очигледно је да Фанар има боље ствари на које их троши, попут демонстративног екологизма „зеленог патријарха“ и, заједно са папом Фрањом, на добродошлицу муслиманским мигрантима у Европу преко Грчке. Можда ипак нема потребе за забринутост, јер је „продаја“ Украјини била у складу са папским амбицијама Цариграда, неканонском тврдњом о његовом „васељенском“ статусу, са злоупотребом „инкарнацијског“ језика, и са усвајањем запањујуће арогантног тона који би изазвао чак и највећег заговорника римске надмоћи да поцрвени.

Коначно, чини се да Константинопољ за сада не намерава да створи независну украјинску цркву, већ једну аутономну цркву под својом влашћу. Нејасно је да ли би Порошенко или Стејт департмент у таквом случају веровали да су добили одговарајућу вредност за свој новац. Можда би. Уосталом, овде је мање важно шта је прикладно за Украјину, него је битно то што погађа Русију и наноси штету светском хришћанском сведочењу Православне цркве. У том циљу, није битно да ли је ново илегално тело константинопољско или кијевско, све док није „московска црква“ повезана са Русијом.

Џејмс Џорџ Џатрас је аналитичар, бивши амерички дипломата и саветник за спољну политику руководства ГОП-а у Сенату.

Посрбио: Србољуб Милетић

Извор: Strategic Culture Foundation