Суочен са дистанцирањем Турске и њеним све очигледнијим окретањем ка Москви, Запад је активирао цариградског „спавача“ – Фанар – и издао му ургентну заповест да крене у украјинску мисију.

УКРАЈИНСКА ГЕОПОЛИТИЧНОСТ

 Украјина је територијално највећа (потпуно) европска држава. Махом је равничарска и плодна, богата водом, речним токовима и сировинама. Има индустријску традицију, развијену инфраструктуру, неколико великих привредних басена и урбаних центара (Кијев има 2,8 милиона становника и спада у најуређеније европске градове). Од њене транзитне нафтоводно-гасоводне позиције (још увек, али све мање) зависи енергетска стабилност ЕУ. Историјско је средиште руске цркве, културе и државе. Контролише велики део геостратегијски важне Источноевропске низије и широко излази на Црно и Азовско море. Али, Украјина је совјетогена, синтетичка, неодржива држава, склона распаду. Конструисана да буде контратежа руском државотворству, империјалном духу, монархизму и континентализму, временом је све више постајала идентитетски не-руска, да би после слома СССР-а еволуирала у екстремно анти-руску. Аналогија са не-српским, односно анти-српским синдромом (пост)југословенских инстант-нација је очигледна.

Несумњив је геополитички значај Украјине у „континуитету хладног рата“ (С. Трифковић) атлантистичког Запада против телурократске, евроазијске Русије. Бжежински је сматра једним од пет геополитичких стожера, који првенствено својим положајем утиче на однос САД са Русијом као глобалним геостратешким играчем. На карти, којом је представио своју Велику шаховску таблу (1997), Украјину је позиционирао „у процепу“ између Централног (Русија), Западног и Јужног великог простора Евроазије. Из те позиције „на ничијој земљи“ проистиче њен геополитички магнетизам, али и несрећна судбина индуковане анархије и територијалне фрагилности. Према америчком виђењу, са Украјином у својој интересној сфери, Русија (п)остаје моћна, утицајна у европским пословима и супер-сила глобалних размера, која је у стању не само да заустави нови „Drang nach Osten“, него и да направи контра-продор. Супротно томе, већ и само постојање независне Украјине негативно утиче на руску геополитичку позицију. Запад, који је „обојеном револуцијом“ успео да је антагонизује према Русији, запретио је да испуни завет покојног „Збига“ – да Русију претвори у другоразредну, регионалну силу, потиснуту и затворену далеко у евроазијску унутрашњост, безутицајну на европском и планетарном плану.

МИСИЈА ФАНАРА

Реинтеграцијом Крима и отпором Доњецке и Луганске Републике да остану у саставу мајданске, бандеровске „постмодерне Украјине“ убачена је руска „нога у врата“ којима је требало да се затвори и геополитички обесмисли традиционални Heartland. Међутим, САД са сателитима нису одустале од фукционализације украјинско-пољског intermarium-а од Црног до Балтичког мора као тампон-зоне и новог Санитарног кордона транслираног према истоку. Посредством управо украјинске „карике“, на њих би се надовезао хиберниран, али не и суспендован систем ГУАМ – полумесечасти ланац Грузија – Украјина – Азербејџан – Молдавија, који би се простирао од Закарпатја до Каспија и имао функцију баража за руске векторе ка Црноморском басену, Закавказју и Централној Азији (иначе, ГУАМ асоцира на пацифичко острво Гуам и тамошњу америчку војну базу). Иако неке од ових вишеструких „ровова“ на западним и југозападним руским границама Запад није потпуно „ископао“, они су остали латентна претња Русији.

Геополитичка ситуација се радикално променила после пропалог гуленистичког пуча у Турској. Суочен са дистанцирањем Истанбула и његовим све очигледнијим окретањем ка Москви, Запад је активирао цариградског „спавача“ – Фанар – и издао му ургентну заповест да крене у украјинску мисију. Из досадашњеих окупаторских и колонијалних освајања Запад је извукао драгоцено искуство: задобијање територије није трајно и геополитички ефикасно ако се не изврши религијско преобраћање домицилног становништва, те његова ампутација из једне и трансфер у другу цивилизацију. Стога је индуковање раскола у Украјини само први корак у покушају њене цивилизацијске конверзије. Не би се требало изненадити ако тзв. Православна црква Украјине, суочена са бојкотом Руске и осталих помесних православних цркава, почне отворено да прети унијаћењем и да се повезује са осталим расколницима, нарочито на Балкану. А Фанар? Ако је ово учинио у Украјини, зашто сутра не би доделио томос тзв. Македонској и Црногорској, а потом и некој Хрватској, Босанској, Косовској, Војвођанској... „православној цркви“? Ето доприноса цементирању атлантистичке геополитичке визије „бурета барута“.

Објављено у „Печату“