Милан је као млад из свог лепог шумадијског села дошао у Аустралију. У младости је живео по мало и разуздано, није сем у изузетним приликама ишао у цркву, али се све променило када се оженио и стекао дивну породицу и троје златне деце. Онда је почео да редовно иде у цркву, причешћује се, пости, води узоран живот као добар српски домаћин, а захвањујући томе што је био изузетно радан и вредан сасвим се добро и финансијски снашао.

Једне вечери сам био гост у његовом дому, све је било као и увек лепо, пријатно и у духу српске традиције, али када је домаћин мало и попио узбуђен уз сузе ми је испричао догађај који му и даље не да мира и спокоја. Он је у својој кући, а где живи са супругом и троје деце, једног дана одједном видео малог дечака, отприлике три, четири године, како улази у његову собу лагано подскакујући, био је у белој одећи која је светлела, само га је погледао и изашао, онако изненада као што је и ушао. Тај догађај му се понављао више пута, а једном је дечачић из његове собе отишао у кухињу где је била супруга. Одмах је отрчао запитао је да ли је видела дете, а она је одговорила да јесте и да јој је  личило на малог анђела.

После неког времена Милан је неким случајем требало старијег нашег свештеника да одвезе кући, а та вожња је трајала подуже па је искористио прилику да му исприча шта му се дешава. Када је завршио своју причу свештеник га је забринуто погледао и упитао да ли је његова супруга имала абортус. Милан је запањен зауставио ауто и одмах му је прошло кроз главу да је као врло млад имао девојку, она је остала трудна, али су се договорили да абортира јер нису били спремни ни вољни за брак. Запањен сазнањем Милан је упитао: "А шта сад да радим оче?". Одговор је био: "Молитва, молитва и само молитва!"

Прочитао сам невероватан податак да је у години 2017. у Србији било више абортуса, чедоморства, него рођених беба. Сва та убијена деца ће доћи из рајског насеља којег им је Господ подарио да подете своје убице, само што ће неко да их примети, а неко и неће.

Предраг Вучинић, Мелбурн