ЗИДАРИ АРМАГЕДОНА

Зидари Армагедона: креатори самоуништења са Запада и саизвршиоци са Истока Планете, биће аутори коначног краја историје човечанства - и ништа друго! (Аутор)

Увод

Тада смо, бојећи се да цркви Православној, ( којој иначе припадамо и за коју се, без обзира на суморну стварност и још горе перспективе, свим својим нејаким силама боримо да поврати свој некадашњи положај Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве “ коју врата ада неће надвладати “ ), истином о њој, не нанесемо више штете него користи, одлучили да више прилога, а између осталих и предметни задњи прилог - не објавимо!

Наиме, живимо у времену у коме злодеј, својом пуном силом и не бирајући средства, напада све што је везано за Хришћанство, а нарочито за Православље. Мислили смо да треба сачекати неко за Хришћанство и Православље угодније време.

Али, “ АВАЈ БРАЋО!” ( Израз душевног бола Св. Владике Николаја Српског ). Такво време, не само да не долази, него је црква Православна, сваким даном све ближа палом духу овога света и, утапајући се у његове све мрачније стихије, у слободном паду просто лети ка свом коначном посветовљењу и паду. Разуме се, говоримо о званичној Православној цркви, јер ону истинску Христову Цркву Божју, “ врата адова неће надвладати“. Утврђивању разлике између ова два појма цркве, посвећујемо значајан простор у даљем тексту овог прилога.

Посветовљење је до овог нашег времена  зaхвaтило све конфесије без изузеткa, а нaрочито јaко се испољило и испољaвa у Зaпaдном “хришћaнству”. ( “Православље је једино могуће Хришћанство” - Св. Ава Јустин Ћелијски ).

Управо посветовљење је и узрок што се Запад, током 20. века, вратио у паганство.

Aли ми Православни гa усрдно, и не без све већег “успехa” - сустижемо.

Нарочито задњих година, од “ Свеправославног сабора “ на Крфу 2016. г., толико тога запањујуће лошег се догодило у светском Православљу, да је такве догађаје тешко и набројати.

Ево само неких од њих: поремећени односи између Помесних Православних цркава; сасвим покварени односи Цариградске патријашије са неким Помесним црквама, а нарочито са Руском; велике напетости у односима између владика и највиших црквених чиниоца унутар појединих Помесних цркава; све изразитији етнофилетизам у односима између самосталних Православних цркава; све веће снижавање и  потчињавање значаја универзалних Православних Хришћанских вредности ( догми, канона и правила ) световним потребама и интересима појединих цркви; решавање строго црквених и верских питања на начин одређен од стране световних власти,( државних, а све чешће и међународних ), решењима која се црквеним властима, као чиновницима неког државног министарства посебне врсте, буквално предају у реализацију; директно уплитање световних власти у начин решавања најкрупнија црквена питања, као што су питања аутокефалности цркава, приступања покрету екуменизма, питања модернизма, новотарства итд.

Зато званичном светском Православљу више ништа не може да нанесе било какву штету, коју оно самом себи већ није нанело. Најмање му не може штетити - истина!

+

У 5. прилогу Православне “геополитике”, ( овде ) објављена је по први пут и Нова глобална политичка теорија и идеологија Глобалне демократије.

То је прва свеобухватна глобална политичка теорија, настала након историјски већ познатих и редом “ прослављених “, која на реалан начин решава проблеме људске заједнице и ову, из досадашње вандализације ( сукоби и ратови ), која траје одкако је Каин убио Авеља до данас, преводи у цивилизацију ( решавање сукоба мирним путем ).

Брза примена у пракси ове, или њој у суштинским решењима сличне, Нове политичке теорије НИЈЕ ПИТАЊЕ ИЗБОРА ОД СТРАНЕ ЧОВЕЧАНСТВА, јер је за такав посрупак исувише КАСНО!

БРЗА ПРИМЕНА ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ ГЛОБАЛНЕ ДЕМОКРАТИЈЕ ЈЕ ОБЈЕКТИВАН (од људске воље независан!) И НУЖАН УСЛОВ ДА ЧОВЕЧАНСТВО ПРЕЖИВИ СВОЈ СОПСТВЕНИ ДУХОВНИ И МАТЕРИЈАЛНИ РАЗВОЈ И СВОЈ тзв. ГРАНДИОЗНИ НАПРЕДАК! ЗА ПРИМЕНУ ОВЕ ТЕОРИЈЕ У ПРАКСИ, ЧОВЕЧАНСТВУ СТОЈЕ НА РАСПОЛАГАЊУ ИСТОРИЈСКЕ СЕКУНДЕ!

Одбацивањем Спаситеља ово безбожно и острашћено човечанство довело је само себе у ситуацију да пред собом има сасвим кратко време, и нема никакав избор!

Иначе, минут до 12 часова је КАДА ЋЕ ЗАПОЧЕТИ АРМАГЕДОН! Трећи светски сукоб у последњих стотинак година, али први и сигурно  последњи атомски рат! Председници кључних светских сила, не крећу се буквално нигде, а да им на свега пар корака од њих није лако доступан коферчич са дугметом које, ако буде притиснуто, читаву људску заједницу и, веома вероватно и саму Планету Земљу, у историју видљиве васионе. Зле енергије је нагомилано толико да, без тешкоћа, може и по много пута да пребаци у историју боголиког човека и његову Планету.

Одувек, а нарочито од времена светских сукоба у 20. веку, народи, њихове државе и савези њихових држава, не такмиче се у томе ко ће угроженим људима и народима више добра да учини. Не. Сви, а посебно глобално најсилнији, такмиче се само у једном: ко ће да произведе што више, што убојитијих средства за (само)уништење човечанства! Производња средстава смрти достигла је техничко савршенство, а наука смрти, са сваким протеклим даном, објављује своје све генијалније “успехе”: недавно сам читао, из званичних извора, да само неколико руских тешких нуклеарних бојевих глава, ношених ракетама невероварних брзина и маневарских способности, може да уништи сво становништво САД, до задњег човека, а притом би читав континент трајно попримио изглед месечевог пејзажа! Какви невероватни “успеси” палог човековог генија! Разуме се, и код партнера за (само)уништење човека и Планете са друге стране, ситуација није нимало различита.

Народи са Истока, Православни и остали, неће први притиснути дугме и изазвати Армагедон. Уколико руководства земаља са Истока, а посебно руско руководство, не желе да њихови народи, без непосредне кривице за рат, у атомском сукобу фатално пострадају, уколико воле људе и желе да се историја овог човечанства настави, онда су дужни да човечанству обезбеде мирно решавање свих сукоба интереса, а то је немогуће без реализације теорије Глобалне демократије, ( или њој суштински сличне теорије ), којом је предвиђена суштинска промена односа, који владају у људском друштву: увођењем нужне солидарности међу људима код коришћења планетарних добара, хуманизирањем свих видова односа међу људима и положаја свих људи понаособ и свих заједно, као и опуштањем кључних идола светског живота, којима се још од времена човековог пада клања читав свет, а што је детаљно обрађено у већ поменутом прилогу бр. 5.

У вези овог питања од највеће важности, још само три краће напомене:

1. Теорија Глобалне демократије је у целини усклађена са свим начелима и смерницама за израду нових глобалних идеолошких, социјалних и економских решења о којима је председник Путин говорио  у Валдају, током свих ових година. Његове смернице заиста су конструктивне и реалне, са Хришћанског аспекта оне значе велики корак напред и, доследно примењене, гарантују опстанак човечанства. Али, поставља се питање: јесмо ли само глобални теоретичари до нивоа начела и смерница, или смо и глобални практичари? За сада изгледа да смо само оно прво!

2. Иако се свим силама црва Господњег отимам и борим за милост Његову да ме дарује СМИРЕЊЕМ, усуђујем се да “крунисаним” главама са Истока Планете ( а посебно председнику мајке Русије и сестрица Кине и Индије ) пошаљем једну поруку: НЕЋЕТЕ УСПЕТИ ДА САМО ПАРИРАЊЕМ ЗАПАДУ У НАОРУЖАВАЊУ И ПРИПРЕМАЊУ ЗА РАТ, ОВОГ ОДВРАТИТЕ ОД УСПЕШНОГ ИЗАЗИВАЊА АРМАГЕДОНА - ГЛОБАЛНОГ И АТОМСКОГ РАТА! ДАНАШЊЕ УЖАСНО ДУХОВНО СТАЊЕ ОБЕЗБОЖЕНОГ ЧОВЕКА НА ЗАПАДУ ПЛАНЕТЕ, КОЈИ СЕ СВЕ ДУБЉЕ СУНОВРАЋУЈЕ У МРАЧНИ ПОНОР МРТВОДУШНОГ МАТЕРИЈАЛИЗМА, ПОСЛЕДИЧНЕ ДЕСТРУКТИВНЕ СТРАСТИ И “ПРАШУМСКИ” МОРАЛ ( термин:Ава Јустин), КАО И ЦРНА КРЕАТИВНОСТ ЗЛИХ СИЛА КОЈИМА СЛУЖИ, ОВАЈ ПАЛИ СВЕТ ДОВЕШЋЕ ДО СИГУРНЕ! КАТАКЛИЗМЕ!

ПАРАЛЕЛНО СА ВОЈНИМ ОДВРАЋАЊЕМ МОРАТЕ ДА ВОДИТЕ ГЛОБАЛНИ “РАТ” ЗА ИЗРАДУ, УСВАЈАЊЕ И ГЛОБАЛНУ ПРИМЕНУ НОВЕ ГЛОБАЛНЕ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ И ИДЕОЛОГИЈЕ, НА СУШТИНСКИ НОВИМ НАЧЕЛИМА У ОДНОСУ НА ДО ДАНАС ПОСТОЈЕЋЕ.

ЗА ПРИМЕНУ НОВЕ ТЕОРИЈЕ ТРЕБА ПРИДОБИТИ ВЕЋИНУ НОРМАЛНИХ ЧЛАНОВА ЉУДСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ИЗ ЧИТАВОГ СВЕТА, А ШТО ЈЕ ДАНАС У СВАКОМ СМИСЛУ РЕАЛАН ЗАДАТАК, И ПРИМЕНИТИ ЈЕ НАПРЕ НА ИСТОКУ ПА ШИРИТИ КА ЗАПАДУ.

То је једини реалан пут за спречавање Армагедона, и другог пута нема!

3. “ Авај браћо” Руси, осећам да сам  дужан да посебно вама упутим још две неизрециво важне поруке:

- уопште није важно да си богат да би био паметан, а може и много да смета! ( ко не верује нека чита Јеванђељ! );

- ако си обичан верник, ( али не мртвоверац! ), само тада можеш “ нешто да схватиш “, и то добро да схватиш, јер схваташ и најпре примењујеш оно “ једино на потребу “, а то је да “ БЕЗ МЕНЕ НЕ МОЖЕТЕ ЧИНИТИ НИШТА! “.

+ + +

А ево и поруке онима, који ће лако разумети да се управо на њих односи:

А ви безбожници и лицемери, тикве историјске, “паметнији” сте и од Творца и Спаситеља све до момента када народ Божји уведете у сам пакао катастрофе, па тек када и вама догори до ноката завапите: “Боже помози”! А тада, када се Милостиви Бог вапајима народа Свог смилује и подари вам победу, тада ову припишете себи, а не Богу и народу Божјем, а за десетине милиона жртава мирног народа Божјег окривите само непријатеље! Колико пута сте тако поступили само током новије историје!? Хоћете ли барем сада, када је сасвим јасно да већ за “ за целим човечанством звона звоне “, бити паметнији?! Сумњамо, јер није то вама у (вашој) природи.

Судећи по делима вашим, ви народ Божји водите директно у превремени нестанак са Планете Земље. Али и од тога, нити Господ Бог, нити Његов народ неће имати никакве штете! Штету ће имати само безбожници, лицемери и тикве историјске, који се историји стално уче и никако да је науче! Јер, историја се може научити само очима, које су предходно и без остатка упиле сво Јеванђеље Божје. Очима, које читају само историју, а блефирају читање Јеванђеља - историјска истина није доступна. Они ће свој народ Божји и Православни и по трећи пут за стотинак година повести у катастрофу. Овога пута, то ће бити задњи пут!

Али да поновимо, како Творац тако и народ Његов, од тога имаће само велику корист!!!

Како то? - упитаће се неко. Коме то није јасно, нека уз предходну молитву за разумевање, прочита Жетве Господње, Св. Владике Николаја Српског. Разјасниће му се све “ као по белом дану “.

+

Господ Бог Отац послао је на земљу Сина Свога да нас научи правом, врлинском животу и да нам донесе и у наше животе унесе МИР. И то, не било какав, привремен или површан мир; мир који се лако претвара у немир! Не, онај прави и трајан мир, бестрасни мир, мир врлински, који се код људи пројављује као смирење и љубав - две јеванђелске врлине, које човека воде право у Царство Небеско.

Мир, којега је немогуће помутити, кога је немогуће натерати на гнев или било који други грех. Најмање не на агресивност, ратовање или пљачку.

Али, људи пали су Сина Божјег разапели, а свему што нас је учио окренули леђа!

Син Божји нам је оставио Цркву Своју да нам буде “ Стуб и тврђава Истине “, и да нас овчице Божје пасе “ сочном травом “ извршења свих Јеванђелских заповести, све док нас Путем Уподобљења и Охристовљења не обожи и тако уведе у Царство Божје.   

Оставио нам је Цркву коју “ врата пакла неће надвладати”; свако ко се одрекао себе, на себе ставио Крст свој и кренуо за Христосом тачно зна и шта је то Црква Христосова, а и да је она непобедива! Ни Христос, ни Црква Његова, ни ученици Његови, нису од овога света и не могу да буду надвладани нити палим светом видљивим, нити доњим светом пакленим.

Али пали човек је, даром Божјим саздан боголик и слободан - и Цркви Божјој окренуо леђа!

Дарован је слободом и може шта хоће! А од Христоса Бога и Цркве Његове одпао човек хоће оно што црне силе којима служи хоће!

+ + +

Богом даровано Хришћанство, иначе Главом Својом недељиво, пали човек је најпре разделио на Западно и Источно, још од 4. века даље. А године 1054. дар Христосов недељиви и формално поделио; суштински подељено постало је још тристотинак година раније.

Наиме, главари Западне цркве су још од краја 4. века кренули у стварање посебне хришћанске вере, како би временом завладали и трајно  владали духовношћу тамошњих људи, али и свим светским добрима.

Хришћанство је послужило само као погодно  средство за остваривање поменутих циљева.

Већ у 8. веку била је оформљена нова вера од овога света, хришћанског мириса, али строго човечјег укуса - папизам. Овај је најпре повампирио (  Израз Св. Владике Николаја ), Римско царство, назвавши га Свето римско царство и већ, од краја 11. века, кренуо у своје Прво империјално освајање света, назвавши га, по савету свог господара - оца лажи - Првим крсташким ратом. Разуме се, овај рат, само својим називом, имао је везу са Крстом Божјим, као Светим Симболом жртве за искупљење и добро човеково. Ово освајање света, у овим или оном облику, са овим или оним челником са Запада, али увек са благословом папства, траје до дан данас. Практично не постоји држава на Западу, која на неки начин није била укључена у колонијална освајања широм света, и у експлоатацију колонија, и то све до данас.

О Западном Хришћанству и његовом кључном доприносу успеху процеса репаганизације Запада и настанка његовог прашумског морала ( израз Св. Аве Јустина ) детаљно смо писали у поменутим прилозима Православна “геополитика” 1-5 (у рубрици „Писма посетилаца“) на страницама Борбе за веру, тако да тај лако доступни материјал није потребно понављати.

Потребно је још да истакнемо, како Западна црква тамошње зидаре Армагедона ствара још од краја 4. века п.Х., јер управо од тада започиње и јересизација ове “цркве”, узмицање и нестанак Благодати Божје услед, спорог али све изразитијег, настанка самосталне и посебне вере - папизма, који ће се већ крајем осмога века и коначно оформити као посебна конфесија.

У следећа три века, под руководством папизма и са његовим благословом, створени су сви потребни услови да дух римскога царства, “дух сласти и власти, и дух покори и опљачкај” ( Св. Владика Николај ), који је пажљиво негован и одржаван у животу још од самог настанка Западне епархије, поново задише пуним плућима.

Једина разлика између римских легиона и папиних ратника састојала се у симболу под којим се ратује: код првих римски орао, а код других крст на одорама крсташа. Дух, циљеви и средства били су исти.

Под чврстом палицом папа и са њиховим благословом, крсташи су били први ратници вере Запада - папизма ( разуме се, и пре њих било је освајача света ), који су као опапињени мртвоверци и одпадници од Цркве Божје - дали свој “ немерљив допринос” изградњи здања Армагедона.

Током даљих хиљаду година ова војска одпадника од Цркве Божје расла је све више и више тако да су, половином 20. века, Свети Оци Православне цркве објавили да се безбожни Запад, као целина, поново вратио у паганизам. Зато ово човечанство, светлости и мира са Запада не може да очекује.

До тога је довела једна безблагодатна “ погрешна црква “, ( израз Св. Владике Николаја ), која народу Божјем није пренела Христосово Откровење и учење Цркве Божје и Светих Отаца, него испразна “ људска мудровања “.

Данас, у 21. веку, може слободно да се каже, да практично цео Запад, осим малобројних часних изузетака, учествује у зидању Армагедона.

То стога, јер се “диплома” зидара Армагедона стиче одпадништвом од Бога и служењем црним силама.

+ + +

Али, за свађу и тучу је потребно најмање двоје!

Потребна су најмање два “партнера”, од којих ће један рат да изазове и да нападне, а други ће капитулацију да одбије да ступи у рат.

Ово је једини разлог због којег нам изгледа логично што љуте непријатеље Русије и Православља председник Путин редовно и без изузетка назива ПАРТНЕРИМА; гледано са стране и неутрално, они су упорни и вредни ПАРТНЕРИ у зидању Армагедона!

Када би Западно и Источно Хришћанство били заиста право, Христосом откривено Хришћанство, на овој Планети владао би савршен мир, а услови живљења били би рајски. Рат на Планети био би непознат појам.

Када би и Источно Хришћанство заиста било оно Право Хришћанство предано нам Спаситељем, а Запад се “развијао” реално пређеним путем, онда би онда би Запад ПАРТНЕРА/Е/ за Армагедон морао да потражи нешто источније и југоисточније од Русије, рецимо у Кини, Индији, Ирану, Пакистану итд.

Да се подсетимо како је, већ негде крајем 8. века, папство већ било  изграђена, догматски и канонски  потпуно оформљена нова вера, са својим посебним богослужењем, ритуалима и богословљем, тако да је од Хришћанства тамо остало само оно што светској природи и земаљским циљевима папизма не смета.

А са друге стране, Источно Хришћанство постаје и, барем споља, до данас остаје “ Једино могуће Хришћанство “ ( израз Св. Аве Јустина ), суштински различито од папизма: у догматима и канонима, у богослужењу и ритуалима, а што је изазвало и вековне богословске расправе о јересима и осталим злоделима папизма !

Тако је Запад, духовно и световно руковођен папством, у земљама Источног Хришћанства, најпре у Византији, а нешто касније у глави Православља Русији, нашао свог вечитог ривала и циљ који треба покорити, опљачкати, и на крају, духовно прилагодити себи и присвојити.

Тај циљ је на Западу означен још много пре Великог раскола 1054. године и ту се, до данас, ништа није променило, нити ће се до краја века и света било шта мењати!

И све од краја 8. века па надаље, значи у периоду од преко једног миленијума, земље Источног Хришћанства биле су стални циљ и мета освајања, масакрирања, пљачкања и фактичког и верског присвајања од стране папистичког Запада.

Оне су се браниле од напада и узвраћале на ове, али нису губиле хришћанска обележја, водиле су углавном одбранбене ратове, избегавале злочине и пљачке и нису кретале у освајачке походе према Западу.

Код Православних народа било је редовног праштања народима Западним за безбројна недела, али су узвраћања злим била више него ретка.

Осим тога, последица вековима дужег пребивања Источних народа у правој вери Хришћанској ( око једног миленијума дуже ), као и чињенице да све до данас Источна Православна црква далеко чистије исповеда Христосову веру од Западних “хришћанских цркава”, условила је битно нижи степен агресивности Православних народа у односу на Западне, те историјску истину да Источни народи, по правилу, први не започињу ратове! Зато председник Путин, у својој “утешној” реакцији на Западну агресивност и претње “ превентивним атомским ударом”, и каже: “ Ми ћемо бити у Рају, али они неће стићи нити да се покају “. А ми Православни тачно знамо куда одлазе непокајани!

+ + +

Међутим, од половине другог миленијума Нове ере и даље, и код народа Православних дошло је до промене на горе: до процеса посветовљења цркве Православне и духовног живота народа Православних.

Када и како су и народи и земље Источног Хришћанства, Православне земље, постале партнер ( за некакву утеху - млађи!) Запада у историјском зидању Армагедона, нешто је сложеније питање. Свакако сложеније него ако се запитамо - како је Запад постао Главни архитекта, главни извођач радова и предрадник мајстор зидар код изградње здања Армагедона!?

Запад је током читаве своје историје, античког Рима, “Светог” римског царства, или његових модерних наследника - сасвим је свеједно - целокупним својим “ликом и делом”, показивао и данас показује, своје једино и право лице које се своди на три начела палога света:

покори, масакрирај и опљачкај! Разуме се, ако се може, и - трајно присвоји!

Али, шта се догодило и догађа са Православним Истоком?

Како и када је он постао “партнер” Запада у зидању Армагедона?

Одакле му зидари за тај надасве сотонски, мучан и проклет задатак?

Када је заборавио да сваки Православац треб да је богоносац, а народ православни - народ богоносац, који ратује само мачем вере, смирења, љубави и осталих Јеванђелских врлина?

Када и како смо и ми Православни, удаљујући се од Христоса и Цркве Његове, и Њега и Цркву Његову “спустили на земљу”, па тако оставши и без Њега и без Цркве Његове - од боголиког човека постали човеколики мајмуни?

Управо то је и предмет наставка овог прилога.

НАСТАНАК ИСТОЧНО-ПРАВОСЛАВНИХ ЗИДАРА АРМАГЕДОНА

“ Затим побијајући другу клевету, како он тобож хули на свето место, рече: „Соломон Му подиже храм“ (Д. А. 7, 47). Овим речима свети Стефан као да говораше ово: Ја знам ово свето место, по Божјем благоволењу од цара Соломона мудро устројено и славом Господњом у облаку показаном освећено; ја почитујем храм, начињен рукама људским у славу Божију, али притом и ово изјављујем: да Бог више воли живети у невештаственим храмовима, тојест у душама људским чистим. Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима, говораше свети Стефан, као што Бог говори преко пророка: Небо је мени престо а земља подножје ногама мојим. Како ћете ми храм сазидати? говори Господ. Или које је место за моје почивање? Не створи ли рука моја све ово? (Ис. 66, 1-2). “

( Из житија Првомученика Стефана, 9. јан.)

+ + +

Видели смо да је Западно Хришћанство путем пада кренуло непосредно након поделе Римског царства, још крајем 4. века Нове ере, али шта се догодило, и све до данас догађа, са Источним Хришћанством?

Иако из дана у дан уочавамо све веће посветовљење Источне Цркве, она и даље, не без “поноса”, који свој основ претежно налази у овосветским практичним разлозима, истиче да је Православна и да чисто исповеда Откровење Спаситељево и Источно Свето Предање.

Даље, а што је нарочито тешка последица посветовљења, она истиче да својим Светим Тајнама, богослужењима и обредима, поседује капацитет да самостално спашава душе верника, искључиво спољашњим средстима благочешћа, а без потребе да се верници и сами подвизавају Јеванђелским подвизима, а ради очишћења од грешних страсти и замене ових Светим Врлинама, ради освећења милошћу Божјом и, на крају, ради обожења; без потребе да извршавају све Заповести Господње и живе јеванђелским животом!?

+ + +

Међутим, да ли је то баш тако као што управо све помесне Православне цркве често, и временом све чешће, тврде?

За обраду овог суштинског, веома сложеног и у савременом добу посебно осетљивог питања, како то захтева природа питања, ослонићемо се на учења неспорних Православних духовних ауторитета.

Ради лакшег праћења и разумевања процеса и последица посветовљења Православне цркве, промене у цркви представљамо хронолошки, са основаним разлогом почевши од почетка 16. века Нове ере па до данас.

+ + +

Нека нас у питање о којем пишемо уведе неоспоран ауторитет целе Православне духовне васељене Св. Игнатиј Брјанчанинов, који половином деветнаестог века, у својој поуци “ О стању хришћанства “, пише:

( Извор поуке: Православни одговор; изводи из поуке - аутор ).

+ + +

“ Свето Писмо сведочи да ће Хришћани, попут Јудеја, почети постепено да се хладе према откривеном учењу Божијем; они ће почети да пренебрегавају обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, ( акц. аут. ) у том расположењу, они ће се бавити побољшавањем свога положаја на земљи, као да је тај положај вечан, и развијањем своје пале природе ради удовољавања свим повређеним и изопаченим захтевима и жељама своје душе и тела. Разуме се, таквом људском усмерењу стран је Искупитељ, Који је човека искупио за блажену вечност.

Таквом усмерењу својствено је одступање од хришћанства. Одступање ће настати, по пророштву Светог Писма ( 2.Сол. 2:3 ).  Ово су предсказали Свети монаси древних времена, по надахнућу Духа Светога, Који је у њима обитавао. Када се хришћанство до крајности умањи на земљи, тада ће се окончати живот света... “. ( акц. Аутор ).

+ + +

У свету ћете патити - најавио је Спаситељ Својим ученицима - али не бојте се, јер Ја сам победио свет.  

И ево! То предсказање Спаситељево збива се над Његовим следбеницима током хиљаду осамсто педесет две и по године.( Те године је поука Св. Оца писана - прим. аут. ).

Али патње које су задесиле мало стадо Христово током целог тог временског периода веома су различите.

Светитељ истиче да је најпре “ било јавно гоњење против хришћана: земаљско странствовање свих дванаест главних Апостола, изузев Јована Богослова, окончано је насилном смрћу “.

Касније, “гонитељи од хришћана више нису захтевали одрицање од Христа, него примање јереси, која је за душу једнако погубна као и одрицање, то јест нису тражили отворену безбожност (нечестије), него неправославност (злочестије) ”.

+ + +

И сада, следи суштински важна поука овог Учитеља читаве духовне Васељене за тему о којој пишемо: читаоце молимо да на њу обрате нарочиту пажњу!

“ Још касније, - поучава нас Свети Игнатиј - гоњење је постало још префињеније: вера у Христа остављена је на вољу, али је одбачен живот по заповестима Христовим, а прихваћен је живот који им је противан, услед чега вера никако не може да пређе од уводне у делатну, а тим пре не може да пређе у живу, то јест духовну. Вера без дела вере, то јест, без испуњавања заповести Христових мртва је. И сами уводни појмови о њој остају за човека крајње мрачни и замршени, јер нису објашњени њему и у њему делањем тачније, Духом Светим “. ( акц. аут. ).

Како би свима нама било још јасније какво је ужасно зло снашло Цркву  Божју са овим трећим гоњењем, помоћиће Св. Владика Николај Српски својом беседом из Охридског пролога за 21. јануар:

“ БЕСЕДА о разумевању кроз творење

Ко хоће Његову (Божју) вољу творити разумјеће је ли ова наука од Бога. (Јов. 7, 17).

Мало користи доказивати логиком људском и речима, да је наука Христова од Бога. Најбржи и најпоузданији начин, да се дозна њена истинитост, јесте у творењу воље Божје онако како ју је Христос објавио и исказао. Ко буде творио, тај ће и познати.

Ако плачеш ради Бога, познаћеш каква је утеха Бог. Ако биваш милосрдан, познаћеш милосрдност Божју. Ако мир градиш, познаћеш како ти приличи називање сином Божјим. Ако прашташ људима, познаћеш како Бог прашта теби.

Никада нико не може сазнати, да је наука Христова од Бога осим онога ко твори вољу Божју, јер само творење воље Божје, извршавање заповести Божјих, то је кључ за откључавање Раја, у ком се Бог види. То је кључ за разумевање Светога Писма и свих тајни Откровења.

Свети Василије пише: „Потребна је чистота живота, да би се разпознало оно што је прикривено у Светом Писму“.

Шта још хоће Господ од нас кад нас учи, да кроз творење воље Његове долазимо до познања божанствености науке Његове? Просто хоће то, да се ми делом уверимо у божанственост науке Његове. Он не жели да се ми на лакши начин уверимо, него на тежи, не само слушајући него и творећи, зато што ко се увери на лакши начин, лакше се и поколеба и разувери, а ко се увери на тежи начин, тешко се колеба и разуверава. Зато, браћо, потрудимо се да творимо вољу Божју, да бисмо познали Бога, и спасли душу своју. “

+ + +

Ова трећа невоља Цркве Божје на земљи, ( где је вера у Христоса остављена на вољу, али је одбачен живот по Његовим заповестима, и прихваћен живот људи који им је противан ), код Источне Цркве започела је почетком 16. века, и по својим тешким последицама за посветовљење Цркве и народа Божјег, слична је одступању од Откровења Божјег и Црквеног Предања, које је код Западне “цркве” започето још крајем 4. века н. ере, када су римски патрицији одлучили да се више отворено не супростављају хришћанству, јер га је у отвореном сукобу немогуће победити, већ да га лукавством надвладају, тако што ће преузети “кадровску политику” тадашње Западне епископије и деловање ове  плански и на дуге стазе усмеравати ка реализације њихових овосветских циљева.

Али, када тачно и како је удаљавање цркве Православне од Откровења Божјег и Светог Предања, ( пренебрегавањем обнављања људске природе од стране Богочовека неизвршавањем заповести Божјих од стране људи ), могло да се догоди и Источној Цркви, која је са својих првих Седам Васељенских Сабора, аскетизмом и чистим подвижништвом у монаштву и код мирјана, те правим и непребројивим мноштвом богоносних Отаца Цркве, који су својим богооткривеним богословљем, до најситнијих детаља Хришћанима пренели како изворно Божје Откровење и Предање, тако и све што је човеку нужно и важно за сигурно минавање у Царство Божје?

+ + +

Ево како на ово питање одговара професор МДА, А. И. Осипов, у свом познатом делу “ Куда иде Хришћанство? ”:

“Једaн од питомaцa МДA ( Московска духовна академија - прим.аут. ), сa почеткa 20. векa, Тaрaсиј Кургaновски, нaписaо је рaд „Прелом у древноруском богословљу“.

То није обимaн рaд, aли је он постaо изузетно знaчaјaн... Сaмa идејa тог рaдa је веомa вaжнa. Aутор пише кaко се у Руској Цркви у 14., 15. веку озбиљно посвећивала пажња суштини хришћaнског животa, духовној његовој стрaни, кaко је постојaло поимaње тогa дa је глaвно испуњaвaње зaповијести Јевaнђељa, ( акц. аутора ), a нa вaњске форме блaгочешћa – богослужбени Устaв, обреди – гледaло сaмо кaо нa средствa којa омогућaвaју достизaње циљa “.

Како би надаље обијаснио суштинску разлику између древноруског богословља и црквене богословске праксе до почетка 16. века - и након тог времена, проф. Осипов најпре износи доследно светоотачку “дефиницију” Светог посланства и циља постојања Христосове Цркве, изведену из циља оваплоћења Спаситеља, “ Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао на земљу...”:

“ Црква има циљ једaн и јединствен: спaсење човјекa од духовног ропствa стрaстимa и приопштење Богу кроз стицaње богоподобних особинa ( или: јеванђелских врлина, које замењују грешне страсти - прим. аут. ), од којих су нaјглaвније смирење и љубaв “. ( Св. Отац Јефрем Сирин је категоричан: ако придобијемо све врлине, а врлине смирења и љубави немамо - нећемо се спасити! ).

Овде треба поставити и питање о улогама Цркве и човека код очишћења човека од грешних страсти и код стицања богоподобних особина. Одговор на ово питање проф. Оспипов оставља за касније.

Он најпре пажљиво следи питање поштовања суштине хришћанског живота ( испуњавање заповести из Јеванђеља ) и форме одн. средстава за достизање циља ( Богослужбени устав, обреди... ) у деловању Цркве код извршавања њеног основног задатка - спасења човека, и даље пише:

“ Aли постепено су садржина и формa ( суштина хришћанског живота: испуњавање јеванђелских заповести, са једне стране и форма: црквена средства за достизање циља: богослужења, обреди... , са друге стране)  почели дa мијењaју мјестa. О томе веомa изрaжaјно пише и Ивaн Вaсиљевич Кирејевски у свом чувеном рaду „О карaктеру просветитељствa у Европи и о његовом односу премa просветитељству Русије“. Његовa мисaо је дa је у нaшој Цркви поштовaње предaњa, којим је стaјaлa Русијa, постепено, и зa њу сaму неприметно, прешло у поштовaње више спољашњих његових форми, неголи његовог оживотворaвaјућег духa. ( акц. аутор ). Тa духовнa променa испољилa се већ нa Сaборимa 1503. и 1505. године (нa којимa је присуствовaо и преподобни Нил Сорски), aли нaрочито се оштро испољила нa Стоглaвом Сaбору 1551. године.

Преподобни Нил Сорски је нaступио сa питaњимa која се тичу мaнaстирског и монaшког животa. Он је видио кaкве су се промјене почеле дешaвaти, и позивaо је дa мaнaстири буду сиромaшни, дa њихове ризнице, одежде, сaсуди и тд. буду скромни, дa се монaси хрaне искључиво плодовимa својих руку. Одеждa њиховa морa бити нaјпростијa могућa, биједнa. Никaкве рaскоши, никaквог злaтa и сребрa не смију имaти ни монaси, ни мaнaстири...”.

И, као што су велики подвижник Христов и испосник са реке Соре и мудри Свети брат Господњи Филарет Московски, који је позивао на рат против блиставих одора свештеника, а и многи други прозорљиви Свети Оци, са њима и након њих, упозоравали, и проф. Осипов придружује се њиховом ставу, да је управо материјализам у црквеном животу по угледу на свет, започет у 16. веку у Русији, био непосредни узрок и окидач  наглог убрзања процеса посветовљења целокупне Источне Православне Цркве, јер је, након пада Византије ( 1453.г. ) Руска црква, као 3. Рим, стекла примарни утицај на све црквене процесе унутар васељенског Православља.

+ + +

Током времена, дошло је најпре до све потпуније замене садржине задатка Цркве формом: пастирска улога Цркве код привођења народа Божјег испуњавању Заповести Божјих ради очишћења од грешних страсти, освећења и обожења, до 20. века  ефикасно је замењена  спољашњим формама благочешћа ( богослужбени ред, обреди ).

Одступање Цркве од свог кључног пастирког задатка у 16. веку, у последњим временима у којима живимо ( 20. и 21. век ), довело је скоро до нестанка Хришћанства и на Православном Истоку, а услед настанка и погубног деловања свејереси екуменизма у 30-тим годинама 20.века (“Хришћанства” без Христоса), уз развој јеретичких процеса новотарства, модернизма и човекоцентричног папизма.

Наиме,треће гоњење Хришћанства ( Свети И. Брјанчанинов: “ вера у Христа остављена је на вољу, али је одбачен живот по заповестима Христовим, а прихваћен је живот који им је противан, услед чега вера никако не може да пређе од уводне у делатну, а тим пре не може да пређе у живу, то јест духовну. Вера без дела вере, то јест, без испуњавања заповести Христових мртва је “. ) било је узрок све масовнијег одпадања мртвоверних од Цркве Божје, а што је почетком 20. века довело и до четвртог гоњења Хришћанства.

Циљ трећег гоњења Источног Хришћанства било је постепено осипање удова Цркве Божје, Цркве Христосових подвижника, и њено претварање у Првославну цркву - спољашњег благочешћа.

+ + +

Циљ четвртог гоњења, а од којег настају и времена последња, (свејерес екуменизма, новотарство, модернизам и општи човекоцентризам ) је Сам Господ и Спаситељ Исус Христос; Његово потпуно удаљење из свог Његовог тварства и замена Његова палим човеком. Ради се о стварању свих потребних услова за долазак антихриста.

+ + +

Читаоци се сигурно већ досећају и шта ће бити циљ петог и последњег гоњења Хришћанства у овом богоодпалом човечанству: управо Црква Божја “ коју ни врата ада неће надвадати “!, и која ће остати до краја земаљских векова. “ Бог више воли живети у невештаственим храмовима, тојест у душама људским чистим. Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима, говораше свети Стефан...”. Да, циљ ће бити управо “Катакомбна Црква Божја “ у душама људским чистим “, јер ће сви вештаствени храмови бити уништени. Само та Црква остаће до Господовог Другог Доласка…

Али, то пето и последње гоњење по својој окрутности и свирепости надвисиће и ужасе гоњења римских паганских “богова”, јер ће зле силе, оне подземне и оне на земљи, деловати потпуно удружено и без икаквог видљивог одпора.

И Сам Господ Се питао, када поново дође хоће ли затећи веру на земљи?   

+ + +

А ево како о почецима наглог пада Источне Цркве, након пуних 15. векова гигантске борбе народа Божјег, уз неопевљива херојства и жртве Христосове браће и ученика за очување чистоте Откровења Божјег и Светог Предања, сажето и прецизно, пише проф. Осипов:

“ У то време, бaш почетком 16. векa, судaрaју се двa прaвцa, који су кaсније нaзвaни јосифљaнство и нестјaжaтељство (не-стицaње). Овдје се одигрaвaлa, aко хоћете, последњa отворенa биткa зa ствaрно монaштво и, консеквентно, зa судбину сaмог прaвослaвљa у Русији. ( акц.аут.; Додали би: и у читавом Православном свету - прим. аут. ). Побиједило је јосифљaнство. И процес посвјетовљeњa у Цркви је пошaо прокрченом стaзом “.

Судећи према “ рукопису “ оних, који су “ стазу прокрчили “, у питању су оне исте силе, које су “ крчиле и прокрчиле стазу “ папизму, почевши од краја 4. века даље у Западној / тада још увек/ Цркви, и које су, на пример, “ прокрчиле стазу “ продору екуменизма и модернизма у Српској  цркви крајем 20. века, а такође и у Руској цркви...Још раније, почетком 20. века  у Васељенској патријашији, итд.итд.

( Коментар о радним методама “крчитеља”: Ту је потребна само велика дисциплина, стрпљење и прецизност у раду: најпре наступа циљу одговарајућа кадровска политика; затим следи убацивање изабраних кадрова у сам врх Православне помесне цркве, коју треба ставити под контролу, предходном њиховом афирмацијом као доследних, посебно талентованих и нарочито креативних поштовалаца догми и канона цркве-циља; када ови “ креативни “ кадрови заузму кључне позиције у цркви-циљу / процес може да траје и пола века, па и више! /, тада следи команда о наглом заокрету по путањи залазећег сунца. Крајње просто и ефикасно.

Доказ ефикасности је стање света у коме живимо, где лавовска већина становника живе као обездушени до краја материјализовани пагани, на духовном нивоу далеко испод животињског. “ По делима ћете их познати “.

+ + +

А ево шта се са Источном црквом, која је све до 16. века била Црква Божја и пастир подвижника Христосових, дешава након победе јосифљанства, а из пера проф. Осипова:

“Мaнaстири и хрaмови су почели дa се претвaрaју у изузетнa и нaјбогaтијa могућa умјетничкa делa, једностaвно – у игрaчке, у лепотaне. До чегa је то довело?...

Године 1612. мноштво хрaмовa и мaнaстирa је било рaзрушено, оскрнaвљено, рaзгрaбљено. Господ допустио. Мислите дa смо се ми нaучили нечему од тогa? Ништa ни нaлик томе. Сa новом енергијом смо почели дa вaспостaвљaмо спољашњу раскош. Колико су се при томе губили појмови о знaчaју духовног животa, можемо судити нa основу рaсколa из XVII вијекa. Чинило се – узроци зa рaскол су били ништaвни: испрaвљaње књигa, промене у обредимa, крштење сa три прстa итд. Међутим, зa многе то је предстaвљaло основни сaдржaј њихове вере. У обреду су прaвослaвни видели сву суштину вере. Формa је зa њих билa скупљa од њеног скупоцјеног сaдржaјa “.

+ + +

И баш као што су се римски патрицији, свим средствима оштро борили да због Хришћанства и коначно не изгубе своје привилегије, власт и богатство па су, тешко докучивим лукавством кренули да ово подреде својим интересима, тако су и почетком 16. века руски бољари, заједно са врхом црквеног клера, по правилу увек оданог владајућем слоју, кренули у прилагођавање Православља и праксе Цркве Православне, световним потребама тадашње руске државе, односно њеног владајућег слоја, али и интересима од широких слојева верног народа отуђеног црквеног клера.

У цркви 3. Рима, која је од пада Византије под турску власт, постала и до данас остала духовни лучоноша, уздање и путоказ свим осталим помесном Православним црквама, поразом става Св. Нила Сорског почетком 16. века, почиње процес њеног убрзаног ПОСВЕТОВЉЕЊА, одн. процес њене, светској држави аналогне, ЕТАТИЗАЦИЈЕ, ИНСТИТУЦИОНАЛИЗАЦИЈЕ и МАМОНИЗАЦИЈЕ.

Све бржем и дубљем посветовљењу цркве посебно погодује њена МАМОНИЗАЦИЈА, одн. КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈА њених духовних “услуга”, ( а по угледу на државу која такође својим грађанима наплаћује своје услуге ), где црква развија “ тржишне функције “ своје “ услужне делатности ”, укључујући и модерна средства и облике рекламе и пропаганде, које неретко користи и на непринципијелан начин, а ради елиминисања “ тржишне конкуренције “, одн. других облика вероисповести.

Онако како живимо и радимо, тако и богословимо: управо у црквеном материјализму треба тражити узрок настанка и развоја процеса измештања суштине поступка спасења душа верника ( извршавање заповести Божјих; борба за очишћење душе, освећење и обожење ) спољашњим формама блaгочешћa – богослужбени Устaв, обреди –, које, иако само спољашња средствa у функцији достизања циља, ( и која, примењена издвојено, чисте спољашњу страну “чаше” и воде у фарисејство), црквеном политиком бивају представљана као СУШТИНА -, одн. средства довољна за спасење душа верника.

(Крај првог дела поглавља)

Одмуцао и куцао: брат Бодуш

--------------------------------