header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Душегубни преступ "православних" Срба - туриста у Грчкој и којекуда
Душегубни преступ "православних" Срба - туриста у Грчкој и којекуда Штампај Е-пошта
субота, 13 јун 2009
         Једном од људи са „Борбе за веру“ недавно су се неки његови познаници, знајући да је човек побожан, похвалили како су, летујући у Грчкој, пронашли, ето, чак и времена за посету тамошњим храмовима. Додуше, запазили су клупе у црквама, и још понеку аномалију, али им то није сметало да учествују у тамошњим службама. Најблаже речено, поражавајућа је верска необразованост већине српског народа. Мало Срба зна да  Грчка Црква спада у ред новокалендарских Цркава, а још мање њих зна да свако ко учествује на службама новокалендараца, потпада под ПРОКЛЕТСТВО Православних Сабора из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године, који су АНАТЕМИСАЛИ сваку, па чак и најмању измену православног календара.
      
       На Сабору у Цариграду, 1583. године, патријарх Јеремија Цариградски, патријарх Силевестер Александријски и патријарх Софроније Јерусалимски, као и бројни други саборски оци, на паписте и следбенике Григоријанског календара бацили су следећу АНАТЕМУ:

Ко год не следи обичајима Цркве који су утврђени на Васељенским Саборима, и светој Пасхи и календару који нам они одређују да следимо, него хоће да се равна по новоизмишљеној пасхалији и њеном календару папиних безбожних астронома и противећи им се (обичајима Цркве) жели да одбаци и оскврни догмате и обичаје Цркве које смо наследили од наших Отаца, нека буде на таквога АНАТЕМА и нека буде одлучен од Цркве и заједнице верних.

Треба знати, такође, да једно од највећих зала - новотарство, које већ скоро три деценије потреса Српску Цркву, није, како се то обично мисли, дошло са Запада, већ из Грчке. Све јереси којима се трују душе српских православних верника, изумљене су у Грчкој, а убачене су у здраво ткиво Цркве Светосавске преко неколико изрода и проданих душа, садашњих епископа, који су тамо школовани.

У нади да ће српски туристи – ходочасници схватити душегубност догматског преступа слављења празника по „Новом календару“, објавићемо неколико текстова на ту тему.

Уредништво

 

Цариградски патријарх - масон Мелетије Метаксакис, панјелиниста, модерниста и  реформатор, сазивач тзв. "Свеправославног конгреса" у Цариграду 1923. године на коме је донета одлука о промени календара у Православној Цркви
 
+ + +
 
НАСИЛНО УВОЂЕЊЕ ПАПСКОГ КАЛЕНДАРА У ГРЧКОЈ

Свети Синод Грчке Православне цркве 1924. године доноси одлуку о преласку на ткз. „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски месецослов за све непокретне празнике. То је урађено успркос чињеници да су, било какво мењање календара па макар и делимично, анатемисали Православни Сабори из 1582, 1583, 1587, 1593, 1848. године.

У прво време после промене календара, отпора унутар самог црквеног клира готово да није ни било. Било је оних који су били против таквог грубог кршења светоотачког предања, али нису јавно иступали. Део њих је наставио да служи по Црквеном календару, не подижући свој глас у јавности. Тако да је покрет за повратак на Црквени календар морао бити организован од стране верног народа. Будући да у то време у Грчкој, држава није била одвојена од цркве, ситуација за оне који нису били спремни да се одрекну светоотачког Предања, није била нимало лака. Паписти из редова архијереја су их приказивали полицији у изразито негативном светлу, давши им потпуно неистинити назив - „контрареволуционари“.

Међутим, Божија промисао није напуштала верни народ, и Бог се побринуо да свима јасно стави на знање каква је Његова воља по питању календара. На сам дан Воздвижења Часног Крста Господњег 14. септембра 1925. године, десило се велико чудо, које је навело многе Грке да почну здушно да подржавају покрет за повратак на Црквени календар. Изнад капеле Св. Јована Богослова у Атини, у току бденија које је држано по традиционалном Црквеном месецослову, а у присуству око две хиљаде присталица „Асоцијације Православних“ и присутне полиције, на ноћном небу се указао јарки бели крст. Својом светлошћу је обасјавао простор око капеле где се налазило мноштво народа, као да је неко поставио јак рефлектор. Појава крста на небу је трајала око пола часа, да би након тога, почела полако да бледи, до потпуног нестанка.

Сам изглед и доживљај тог Божијег јављања не може се довољно описати речима. Сав пристуни народ је пао на колена и са плачом почео да пева песму хвале Господу. Бденије је завршено негде око 4 часа ујутру, када се народ разишао причајући свима о чуду које су доживели и видели. Званична државна црква (новокалендарска) је тај догађај покушала да минимизује, говорећи да је реч о халуцинацијама и маштаријама. Међутим, то чудо је помогло да покрет бројчано порасте, тако да је 1926. године, када је и званично регистрована код Грчког религиозног друштва, као Заједница Истински-Православних Хришћана, имала 800 парохија по целој територији Грчке.

На Светој гори Атосу је на Велики Четвртак исте године, 450 јеромонаха и монаха потписало документ о образовању „Свете лиге монаха-ревнитеља“ са циљем заштите Православља од календарске јереси. Међу потписницима су били и велики подвижници и духовници, попут Архимандрита Евгенија Лемониса, старца Јеронима и духовника три манастира, јеромонаха Метеја Карпафакиса. Када је 1927. године грчка власт донела нови закон о Светој Гори, Лиги је забрањен рад, и 19 монаха је тада прогнано са Атоса. Део је под стражом спроведен на острво Лезбос, а део је пуштен да се премести по својој вољи.

Асоцијација је за циљ имала повратак постојеће цркве и јерархије на Црквени календар, а не формирање некакве паралелне јерархије. Асоцијацију су подржавали поједини архијереји ГПЦ: Митрополит Герман Димитријадски који је прешао на папски календар тек крајем 1928. године, и то тек након жестоког притиска од стране управе; Митрополит Хризостом Флорински, који је писао за званични магазин Асоцијације „Весник Православних“; Митрополит Александријске цркве Христофор Леонтопољски, касније Патријарх који је покушао да врати цркву у Александрији на Црквени календар; отац Николај који је службовао у Атини, и који је све до своје смрти 1932. године служио по Црквеном календару, итд.

24. априла 1926. године, новокалендарци издају посланицу у којој следбенике светоотачког Светог Предања Цркве називају „расколницима који су се одвојили од цркве и одсекли од тела Христовог“. Из те посланице је било сасвим јасно да су, по њиховом мишљењу, они који се не потчину њиховој апостасији и не прихвате анатемисани папски месецослов, „лишени дарова божанске благодати и осуђени на вечне муке“. Услед порицања благодатности свештенодејства, порицали су бракове склопљене код присталица Црквеног календара, сматрали их ништавним, децу рођену у тим браковима незаконитом, некрштеном.

Порицање благодатности свештенодејстава свештеника који су наставили да поштују вековни календар Цркве, здушно су потврђивали кроз смишљени притисак путем полицијског режима. Слали су полицију која је упадала у храмове током богослужења, растеривала верни народ, тукла свештенике и на силу са њих скидала ризе, бријала им браде.

Прва новомученица, жртва папске календарске јереси, била је млада жена Екатерина, која је пострадала у полицијском растеривању окупљеног верног народа, 15. новембра 1927. године.

Новокалендарци нису презали ни од напада на духовнике. Тако је 1936. године, Митрополит Јоаким Фокидски, у време одржавања Литургије ушао у храм где је служио јеромонах Теона, поштовалац светоотачког Црквеног календара, зграбио Свету Чашу, бацио је на под и почео газити ногама, све док је није потпуно искривио. Затим је зграбио јеромонаха, чупао му браду голим рукама, бацио га на под и немилосрдно шутао и ударао ногама. Од нанесених повреда, јеромонах Теона се убрзо упокојио, поставши први свештеномученик папско-календарске јереси. За то криминално убиство које се десило на очиглед многих, Јоаким је унапређен, поставши Митрополит значајније Епархије у Грчкој. 20 јула 1944. године, убијен је јеромонах-подвижник Јосиф.

Познат је и случај који се десио 14. априла 1926. године, када су на суд у Атину били позвани монаси и монахиње које су одбијали да пређу на папски календар. Тада је Епископ Синезије Тивски рекао игуманији Евпраксији, која му је чак била блиска рођака: „Ако се не покајете и не потчините Светом Синоду по питању календара, лично ћу да вам скинем ризу.“ На то му је она одговорила: „Жао ми је што иста крв тече нашим жилама, и што сте нарушили вашу архијерејску заклетву. Рећи ћу вам само једно: Радије ћу у Рај у световној одећи са Православнима, него у Ад у ризи са новокалендарцима.“

У мају 1935. године, једанаест архијереја новокалендарске Грчке цркве је одлучило да се врати на светоотачки Црквени календар. Ипак, у задњи час, осморица се поколебала, тако да су само тројица то и урадила. Када су поколебане упитали зашто су тако поступили, рекли су да то раде из разлога Црквене икономије, и да ће радије остати у саставу новокалендарске државне цркве, са надом да ће се исправити (вратити на Црквени календар). На Васркс те године, у малој цркви посвећеној Успенију Пресвете Богородице, где је дошло 25 хиљада верних, присталица Црквеног календара, народ је одушевљено поздравио тројицу архијереја који су се вратили светоотачком Предању. Са тог скупа, послато је писмо Светом Синоду новокалендарске цркве, у коме је писало да су они од почетка били против нарушавања Црквених канона и литургијског годишњег циклуса, али су остали у њеном саставу како би се избегао раскол. Али, пошто су увидели да Грчка црква нема намеру да се одрекне календарске јереси, били су принуђени на овај корак. У писму се даље наводе последице преласка на папски календар:

а) Једнострано и неканонско мењање календара је у супротности са седам Васељенских сабора и древним Предањем Православне Цркве.

б) Увођење папског календара без сагласија свих Православних цркава нарушило је јединство Православља и створила раскол у становништву Грчке.

в) Путем увођења папског календара, уведене су аномалије које се нарочито показују у случају Петровског поста, који понекад и потпуно изостане.

г) Увођењем папског месецослова а задржавањем Црквене пасхалије, измењен је поредак годишњег читања Јеванђеља, постова и других богослужења, који су нераскидиво везани за Васкрс, а што је установљено на Првом Васељенском сабору.

д) Увођењем папског месецослова, празновање празника у Цркви више није у исто време (јер друге помесне цркве нису увеле папски календар), чиме је укинут и догмат Символа вере који се позива на „ЈЕДНУ, Свету, Саборну и Апостолску Цркву“.

ђ) Противканонско увођење папског календара је донело саблазан стаду Цркве Божије, што је противно мајчинском карактеру односа Цркве према верном народу. 

Новокалендарци су одговорили полицијским мерама. Сва тројица архијереја су ухапшени и предани црквеном суду. Оптужени су и за „незаконито саборовање“ (иако је то било спонатано окупљање народа о Васкрсу), као и за „неуважавање државне цркве“. Док је у Благовештењском катедралном храму заседао црквени суд, испред храма је окупљени народ, заједно са четрдесетак свештеника и шездесетак монаха, певао молебни канон Богородици. На окупљене је насрнула полиција, и резултат је био - око стотину повређених. Тако је наметнути новокалендарски поредак одржаван уз помоћ репресивних мера, прогона и полицијских интервенција.

Најжешћи прогон поштовалаца Црквеног календара био је у периоду 1949-54. године, у време Архиепископа Спиридона Влахоса. Он је поделио свим архијерејима детаљна упуства за масовну кампању „истребљења“ свих који нису прихватали папско-календарску јерес. Таквима је био забрањен приступ било каквом богословском образовању.

3. јануара 1951. године, Свети Синод издаје декрет по коме свим монасима и монахињама који поштују Црквени календар, следује хапшење и притвор, уз покретање судског поступка. Храмови у којима се служи по Црквеном месецослову се одузимају и предају државној цркви. Провођење декрета је осигурало грчко „Министарство поретка, правде религије и образовања.“ Убрзо је архиепископија у Атини била затрпана ризама Православних следбеника Црквеног календара. Ухапшене монахе су бријали, шишали и често претучене избацивали на улицу у световњачкој одећи. Појавили су се и нови мученици за веру. Оца Платона из Патре је полиција пребила на смрт, и кришом сахранила да би прикрила властити криминал. Храмови су затварани, печаћени и црквени сасуди из њих одношени. То се дешавало на целој територији Грчке. На тај жестоки прогон, Православни верни Црквеном календару су одговорили великим демонстрацијама по трговима Атине, а прешло се и на катакомбна богослужења.

24. марта 1951. године, у кућном притвору се упокојио Епископ Герман. Полиција није дозволила да се његово тело пренесе у храм, нити да му свештеник одржи опело. Сахранио га је верни народ, а многи од присутних су још на гробљу ухапшени и одведени у затвор.

Митрополита Хризостома су у његовој 81. години ухапсили и прогнали у манастир на острво Лезбос. Из тог случаја хапшења, остало је сведочанство затворског полицајца, који је једне вечери, док је носио вечеру на послужавнику у затворску ћелију, угледао чудесну светлост како обасјава Митрополита док је стајао на молитви. Пуштен је јуна 1952. године. Упокојио се пред Малу Госпојину 1955. године, а на погреб у цркву Преображења у Атини, дошло је десетак хиљада верних. Промислом Божијим, погребну поворку је пратила општа звоњава црквених звона, јер је у то време новокалендарски синод наредио звоњаву услед антигрчких прогона у Цариграду.

Након шест година, мошти упокојеног Митрополита Хризостома су откопане, и замирисале су благоуханим мирисом, који се ширио по целом Успењском манастиру. Радници који су вршили грађевинске радове у порти, ушли су у храм да виде одакле допире тај благопријатни мирис. Игуманија манастира Јефимија им је руком показала на мошти упокојеног Митрополита, и они су схватили.. Над моштима су се десила и друга чуда. Једна од монахиња из манастира није знала да ли је као дете била крштена, и након молитви над моштима, била је удостојена виђења у којој је речено да није крштена и да треба да се крсти. Девојка која је због болести дошла да се помоли над моштима Митрополита, узела је уље из кандила које је горело поред кивота, намазала груди, и била исцељена.

Прогон Православних је постепено ослабио, што је делом допринос Патријарха Александрије, који је био велики противник календарско-папске јереси. Потпуни престанак прогона се десио тек 1954. године, када су „чак“ две цркве у Атини дате на употребу Православнима који поштују Црквени календар (сада их има 38). Бројност верног народа у Грчкој који и даље поштује Црквени календар, мери се стотинама хиљада (процене се крећу између 500,000 и 800,000). Највећа њихова снага је у манастирима, којих има скоро стотину само у области око Атине и целој Атици. Око 200 свештеника службује у парохијама на територији целе Грчке (отварање нових парохија је условљено добијањем дозволе од државних власти, и такви захтеви су редовно одбијени).

Храмови верних Црквеном календару се препознају по томе што у њима нема сијалица, нема клупа, у употреби су свеће од чистог воска, користи се византијско појање, и често се служе свеноћна бденија. Верни се препознају по својој једноставној хришћанској појави и брижљивом поштовању Црквеног типика везаног за све постове, како велике, тако и једнодневне. Често прелазе велике удаљености, поготово они који живе на острвима, да би дошли на службу у храм у коме се поштује Црквени календар. Нажалост, у исто време, новокалендарски храмови су опремљени клупама, оргуљама, користи се западњачка музика, кандила су замењена сијалицама, пост се слабо поштује, ...

Поделе међу поштоваоцима Црквеног календара, услед екстремног зилотизма, нанеле су велику штету покрету искрених Православних, који су желели да остану верни Црквеним канонима, типику и поретку. Прогони државне новокалендарске цркве са једне стране, и расколи које су узроковали ти екстремни елементи ипак нису успели да униште тај покрет. Догматски потпуно исправни и Православни, њихов једини „грех“ је у томе што нису хтели да прихвате анатемисани папски календар, који је у Православље увео масон-патријарх Мелетије Метаксакис.

           http://www.pravoslavlje.net

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 20 август 2018 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 20 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.