У САД је, 19. јануара ове године, одржан велики „Марш за живот“, највећи PRO LIFE догађај на свету. Скупу се обратили многи угледни браниоци права на живот детета од зачећа, али и потпредседник САД, Мајк Пенс, са супругом Карен, коју су леви либерали нападали зато што ради у приватној хришћанској школи која није „gay firendly“ расположена. „Ми смо Пенсови, и ми смо за живот“, рекао је Трампов најближи сарадник.

Ово је био повод да разговарамо са Аланом Карлсоном, председником америчког Хауард центра за породицу, религију и друштво и оснивачем Светског конгреса породица, који је, као гост Института за европске студије, боравио у Србији септембра прошле године. Професор Карлсон је једно од највећих савремених имена за питања породице. Аутор је десетак класичних књига о историји породичних односа, великог броја радова, јавних наступа а више пута је сведочио пред Врховним судом САД и другим судовима у случајевима повезаним са проблемима породичне политике. Срдачно благодаримо др Миши Ђурковићу, који нас је повезао са г. Карлсоном.

ШТА ЈЕ ТО ПРИРОДНА ПОРОДИЦА?    

Поштовани професоре, Ви сте један од коаутора „Манифеста Природне породице“ и човек који се деценијама бори за очевидну истину – таква породица је темељ здравог друштва. Како Ви видите појам Природне породице?            

Природна породица, не појединац, је основна друштвена, политичка и економска јединица сваког друштва. То је устаљено гледиште Богом даног поретка постојања, укорењено у људску природу. Природна породица је заједница мушкарца и жене, саздана за читав живот и на темељу брака, а чији су циљеви рађање деце, узајамност љубави и радости, пружање моралног васпитања потомству, прављење плана основне кућне економије, пружање сигурности онда када је то потребно и повезивање поколења. Природна породица се чешће назива „традиционална породица“, што може да звучи превише „назадно“ и „нуклеарна породица“, што је ограничен појам и асоцира на бомбу.           

Често се позивате на биолошке основе породичног живота. О чему је реч?           

Према палеоантрополошким записима, суштински облик Природне породице дефинисане у научним радовима као прихватање „појачаног родитељства и друштвених односа, моногамног повезивања парова (брака), (и) нарочитих      сексуално-репродуктивних улога (муж-отац и жена-мајка)“ је постојао и међу нашим људским прецима „много пре зоре Плеистоцена“… или барем пре два милиона година (види: К. Овен Лавџој, „Порекло човека“, 1981). Породица је, дакле, постојала много пре било какве политичке власти. У наше време, Природна породица наставља да постоји као једна установа праве и здраве „анархије“, резервоар људске слободе. Речима Гилберта Честертона: „Породица је једина провера вредности државе која има обавезу да се обнавља вечно као држава, али много природније него држава“. Чак и када културе и државе постају непријатељски расположене, природне породице и њихови браниоци се освесте; у такво доба, јављају се покрети за заштиту деце и породица.

Уосталом, мушкарци и жене показују дубоке, стварне, непромењиве биолошке разлике. Полне разлике у мушким и женским мозговима значе да мушкарци показују склоност ка „праволинијском“ типу мишљења  и обављању специфичних задатака, док су жене ненадмашиве у обављању уопштенијих задатака и процењивању људских односа. Женски хормони утичу на способности рађања и узгоја деце као и одржавања домаћинства, док мушки хормони изазивају склоност ка агресивном понашању и обављању спољашњих послова. Мушкарци и жене се разликују по приступу у решавању интелектуалних проблема. Широм света, мушкарци надмашују жене у тестовима визуално-просторних вештина, док су се жене далеко боље показале у тестовима вербалних способности. Сваки покушај да се друштво лиши мушко – женских различитости захтева оно што један научник назива „маоистички приступ“ који се заснива на насиљу и поновљеним поступцима „револуционарне одлучности“. Са друге стране, када су човек и жена уједињени у браку, целина је већа него збир свих његових делова. Таква домаћинства су здравија, срећнија, па и имућнија: чак и у сировим економским појмовима, љубав унутар брака „подиже ниво комфора“, док брижност унутар брака повећава „укупан приход“ пара (видети књигу добитника Нобелове награде, економисте Герија Бекера, „Расправа о породици“).         

ПОРОДИЦА И ДРЖАВА

Где је породица, ту је, на овај или онај, пријатељски или непријатељски, начин и држава. Данас се државе, у многим деловима света, мешају у породичне односе и „глајхшалтују“ их по моделима „леволибералних“ вредности. Одакле овај нови тоталитаризам? Шта држава сме да тражи од породице? Одакле прича о „истополним браковима“?   

Једини законит разлог због који државне власти региструју интимне заједнице и дају предност некима од њих у односу на неке друге је могућност да те заједнице имају децу или чињеница да их већ имају. А то је због тога што деца представљају будућност било ког здравог друштва. Као што је Луј де Бонал писао далеке 1801, у књизи која је била реакција на планирану радикалну измену француског грађанског законика везаног за брак:“Политичка власт интервенише приликом уговарања брачне заједнице између супружника само зато што она представља нерођено дете, које је једини друштвени циљ брака, и зато држава прихвата завет који су супружници дали онаквим какав јесте као гаранцију да ће се родити дете“ и, у складу с тим, гајити га са успехом. Истополне заједнице су по дефиницији и на основу биолошке стварности неродне, стерилне. У таквим случајевима, брак је непотребан и нежељен.  Да кажемо то другачије: историјске чињенице, библијско откровење, здрав разум и све биолошке и друштвене науке указују на извесне истине: одрживи поредак људске породице је само хетеросексуални; људска друштва почивају на здању трајних полних и привредних веза које стварају мушкарац и жена и које се зову брак;  и јавно признање и почаст која им се указују ту су због тога што хетеросексуалне везе могу да створе нови живот и најбоље окружење за подизање детета. РАТ ПРОТИВ СТАНОВНИШТВА

А зашто је вођен и зашто се даље води рат Новог светског поретка против раста становништва на нашој планети?        

Рат против становништва, који су веома ревносно покренуле неколике америчке фондације педесетих, био је, делимично, хистерична реакција на један здрав развојни процес: послератни амерички „бејби бум“, који је довео скоро до удвостручења просечне америчке породице, као и на преживљавање већег броја деце у земљама у развоју путем побољшања здравствене заштите и имунизације. То је делимично био нови израз еугеничког расизма усмереног на народе у бившим афричким и азијским колонијама.                           

Тешка истина, повремено игнорисана, јесте и то да су урбана и индустријска друштва, након преласка из прединдустријског, аграрног начина живота, развила снажне подстицаје против рађања деце и формирања великих породица. Суштински, деца која су расла на сеоским имањима постала су прескупа инвестиција у градовима. На дуже стазе, темељени проблем с којим су се суочиле постмодерене нације је изумирање становништва, а не његов пораст. Истина о овоме може се данас видети у свим развијеним земљама Европе, Азије, Северне и Јужне Америке. Ниједна од њих не достиже ни тзв. „заменски ниво“ плодности – да се роди онолико нових људи колико старих умре. Све су те државе у демографском паду – мртвачки сандуци и крематоријумске урне бројем превазилазе колевке. Делови Западне Европе већ су својеврсни полупразни музеји, које насељавају старци и старице. То су народи без будућности, који живе на моралном, друштвеном и финансијском капиталу прошлих поколења. Тужна је симболика управо у томе што већина ових земаља сада има премијере који немају потомства.

ПОРОДИЦА И ЕКОНОМИЈА: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

Постоје ли, по Вашем мишљењу, и дубљи разлози од за демографски слом западних народа, а не само наметање „културе смрти“?

   Током стотина поколења, нормалан начин на који су породице живеле и радиле био је везан за исто место: на сеоском имању или уз занатлијску радионицу, у номадском шатору или рибарској колиби. То је стварало темељено привредно јединство између мужева и жена, родитеља и деце, делатних одраслих и њихових старих. Мушко – женски односи у породици почивали су на природном узајамном допуњавању: обоје су радили у малом породичном предузећу, које је омогућавало да се њихове снаге и дарови пројаве. Деца су расла у оквиру матрице малих породичних економија. Кључна друштвена последица индустријске револуције била је разбијање ових заједница. Глад за најамним радом мушкараца, жена, па и деце довела је до тога да фабрике и уреди једноставно цепају породице. Јавили су се и проблеми сасвим нови за дотадашње људско искуство: мужеви и жене почели су да се надмећу у продаји свог рада трећој страни; никог није било код куће да брине о деци, немоћнима и старима. Нуђена су различита решења: принудна „једнакост полова“, вртићи за децу, старачки домови, али су резултати били врло слаби. Главна последица је, опет, била смањење броја бракова и нерађање деце.

Може ли се овај процес зауставити? Како обновити породицу?

Ипак, почетак 21. века нуди, макар делимичну, могућност за поновно повезивање дома и посла. Кућни компјутер и интернет нуде широке могућности човеку да се укључи на тржиште рада из свог дома. Минијатуризација медицинске дијагностике и средстава за лечење опет чини могућим кућне лекаре и стоматологе, који иду од врата до врата. Ранији облици децентрализоване производње енергије – електроенергетске мреже, мањи електрични уређаји, кућни генератори, мотори са унутарњим сагоревањем – које данас подржавају три Д штампачи многе фабрике ће учинити сувишним. Трговина поштом, у којој су мале породичне радње и радионице, бар што се шанси тиче, теоретски изједначене са највећим корпорацијама, већ сада угрожаваја мегамаркете. Кућне баште и школовање код куће стичу нову популарност посвуда, од САД до Русије ( да напоменем: Трећа светска конференција о кућном образовању недавно је завршена у Москви и Санкт Петербургу).  Укратко, садашње околности дозвољавају обнову виталних породичних економија, самодовољних и кадрих да се укључе у шире привредне токове.    

СЕКСУАЛНА РЕВОЛУЦИЈА И КОНТРАРЕВОЛУЦИЈА   

Какви су исходи тзв. „сексуалне револуције“? Присуствујемо ли извесним „контрареволуционарним“ покушајима? 

Сексуални револуционари добили су многе битке у америчким „ратовима у култури“ углавном  користећи корумпирани законодавни и судски систем да би наметнули своју „агенду“; њихове победе скоро никад нису добијене демократским путем.У Европи је прича много сложенија. Па ипак је и овде неизабрана евробирократија из Брисела деловала на сличан начин, нападајући вредности Природне породице у оквиру Европске уније, углавном у име тобожњих „људских права“. Ипак, мислим да те стратегије неће вредети на дуже стазе. „Нови популизам“ у Европи и Севереној Америци је озбиљно покренут настојањима да се народи и њихови идентитети одбране од насртаја сексуалних револуционара. У Пољској, владајућа  партија Право и правда и Фидес у Мађарској нуде обећавањуће примере настојања да се обнови демократија као власт народа, што је у исти мах и један од начина ојачања система Природне породице. То се може очекивати и у Италији. Мада Трампова победа у САД 2016. представља исход деловања неколико различитих политичких вектора, његова администрација је учинила  добре ствари у вези са низом породичних питања: од снажних подстицаја у корист породице у оквиру пореске реформе 2017. до усредсређених напора да у федералне судове уђу судије које су за породицу. Уосталом, ниједан политички систем не може на дуже вршити насиље над Мајком Природом. Народи који наставе рат против Природне породице ће просто нестати, а замениће их народи који се рађају. Само оне политичке заједнице које усвоје, штите и охрабрују модел Природне породице имају стварну и здраву будућност.

РАЗГОВАРАО: ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ     

Објављено у „Печату“ 8.фебруара 2019.