 Поводом отвореног писма које је наш читалац Драган упутио оцу Симеону, старешини манастира Рукумија, поводом једне његове изјаве, везане за разлоге раскида брачне заједнице (овде:), добили смо и очев одговор.
Отац Симеон је кратко рекао да се у свом расуђивању и давању духовничких савета по питању развргавања брачне заједнице руководи „Брачним правилима Српске Православне Цркве“ и дао је своју сагласност и благослов да, - уз навођење одговарајућих правила, - овај његов одговор објавимо. Ево тих правила: IV Престанак брачне везе Б) Престанак брака по пресуди (развод) 2) Бракоразводни узроци
а) Прељуба 88-91 б) Рађење о глави брачном другу 92-93 в) Хотимичан побачај 94 г) Злобно напуштање брачног друга 95-96 д) Нестанак брачног друга 97-101 ђ) Телесна и душевна болест 102-104 е) Морална поквареност 105-106 ж) Отпадништво од православне вере 107
а) Прељуба § 88 Брак се разводи због прељубе кривицом брачног лица које свесно и хотимице изврши полни сношај са лицем које није његов брачни друг.
§ 89 Узима се да постоји прељуба:
1) ако жена против воље свога мужа, без оправданих разлога, напусти брачну заједницу и живи од њега одвојено, ван куће својих родитеља или једнога од ових, или ван куће најближих крвних сродника; 2) ако жена, живећи одвојено од мужа, ма и у кући својих родитеља или најближих крвних сродника, проводи раскалашан или саблажњив живот; 3) ако муж или жена, живећи одвојено, држе у кући лице другог пола, под околностима које јасно указују на прељубни однос са тим лицем.
§ 90 Изједначује се са прељубом:
1) ако муж своју жену хотимично наводи на прељубу или је подводи трећем лицу или је свесно и хотимице излаже телесној похоти других лица; 2) ако једно брачно лице ступи у нови (привидни) брак, знајући да му раније склопљени брак још постоји.
§ 91 Због прељубе свога брачног друга не може тражити развод брака лице:
1) које је свесно навело свога брачног друга на прељубу; 2) које је пристало на прељубу свога брачног друга; 3) које је опростило прељубу своме брачном другу. Ако брачно лице, после сазнања о прељуби свога брачног друга, не прекине полно општење са прељубним другом, узима се да му је опростило прељубу. Свештено лице не може опростити прељубу својој жени, него је дужно одвојити се од ње чим сазна за њену прељубу и сместа покренути спор о разводу брака; ако то не учини, казниће се за црквену кривицу.
б) Рађење о глави брачном другу § 92 Брак се разводи кривицом брачног лица које свесно, с непријатељском намером, доведе у озбиљну опасност живот или телесну сигурност свога брачног друга, без обзира на то да ли је нападај извршило лично или посредством трећег лица. § 93 Узима се да постоји рађење о глави:
1) ако брачно лице, затајивши своју заразу тешком полном болешћу или обманувши свога брачног друга о природи те болести, врши полно општење са својим брачним другом; 2) ако један брачни друг употребљује против другога подмукла средства, за која зна да могу озбиљно шкодити здрављу његова брачног друга; 3) ако један брачни друг свесно и хотимично пропусти отклонити од свога брачног друга озбиљну опасност за живот или здравље, за коју зна да прети његовом брачном другу са треће стране, а он је може отклонити без веће опасности по себе. Неће се узети да постоји рађење о глави, ако је дело против живота или телесне сигурности брачнога друга извршено у стању душевног растројства или помућења свести, или ако учинилац није могао схватити природу и значај свога дела, или је дело учињено у нужној одбрани живота или само из нехата. Развод због рађења о глави не може тражити лице које је кривицу своме брачном другу опростило. Узима се да је брачно лице опростило кривицу своме брачном другу, ако је с њим продужило полно општење и по сазнању да му је овај радио о глави.
в) Хотимичан побачај § 94 Брак се разводи кривицом жене која хотимице побаци свој плод или хотимице и трајно спречава своје оплођење. Побачај није хотимичан кад се изврши на основу одлуке лекарске комисије, у сврху очувања живота матере.
г) Злобно напуштање брачног друга § 95 Брак се разводи кривицом брачног лица које свога брачног друга злобно напусти и проживи од њега одвојено најмање једну годину и неће, ни на позив Црквене власти, да се врати и успостави брачну заједницу, кроз пуну даљу годину.[Фуснота 12: Прописи овога става о роковима немају више практичне вредности (Син. бр. 1006 из 1946. године и Син. бр. 2098/Зап. 298 из 1946.) .] Узима се да је овако напуштање брачног друга извршено злобно:
1) ако муж жену силом отера од себе и не стара се за њено издржавање; 2) ако муж жену остави и не стара се за њено издржавање; 3) ако жена остави свога мужа без његова пристанка те му се више не врати, ни на његов изрични позив преко надлежног пароха, да му се поврати на продужење брачног живота; 4) ако су брачна лица живела одвојено у смислу § 71 и, после престанка разлога наведених у томе параграфу, неће једно брачно лице да се врати у брачну заједницу, ни на изрични позив свога брачног друга преко надлежнога пароха; 5) ако брачно лице буде осуђено на казну лишења слободе од најмање седам година.
§ 96 Неће се узети да постоји злобно напуштање брачнога друга:
1) ако брачни другови живе одвојено по доказаном споразуму или се, из познатих околности, мора закључити да су се споразумно одвојили; 2) ако је брачно лице нечовечним злостављањем или сталним кињењем натерало свога брачног друга да га из невоље напусти; 3) ако постоји случај прељубе по § 89.
д) Нестанак брачног друга § 97 Брак се разводи због нестанка лица које је напустило заједничко брачно боравиште и брачну заједницу и удаљило се на непознато место, те се није повратило на продужење брачнога живота нити јавило своме брачном другу за време од две године по своме одласку.[Фуснота 13: Прописи овога § о роковима немају више практичне вредности (Син. бр. 1006 из 1946. и Син. бр. 2098/Зап. 298 из 1946.).] § 98 Брачни друг несталог лица може тражити развод брака на основу нестанка тога лица, догод се за његово боравиште не сазна. Ако се нестало брачно лице не јави, ни на позив Црквеног суда, кроз пуну годину дана, брак се разводи под претпоставком смрти несталог лица а брачном другу несталога дозвољава се ступање у нови брак. § 99 Брачно лице које се повратило пошто је оглашено за нестало и брак његов разведен, може успоставити брачну везу са својим првашњим брачним другом, који је склопио нови брак с другим лицем, само по пристанку овога лица. Ради тога, оба брачна лица морају споразумно тражити да се претходно поништи нови брак са трећим лицем (§ 12 тач. 7) . § 100 Ако је брачни друг наводно несталога лица знао за боравиште несталога па то затајио и на том основу добио развод брака, казниће се као прељубник, ако би склопио нови брак за живота тобож несталога. § 101 Разводу брака на основу нестанка брачног друга нема места, ако је нестали проглашен мртвим од надлежне државне власти (§ 81) . У случају повратка тога лица настају последице предвиђене државним законима и у погледу његова брака који је по § 81 престао.
ђ) Телесна и душевна болест § 102 Брак се може развести због неизлечиве опаке заразне болести једнога брачног лица, ако та болест потпуно онемогућује сваку телесну заједницу са зараженим и ако доводи у животну опасност његова брачног друга. Акутна заразна болест, ма и најтеже природе, није узрок за развод брака. Свети архијерејски сабор одредиће, на основу стручнога мишљења засебном Уредбом, које заразне болести и под којим условима чине бракоразводни узрок из овога параграфа. § 103 Брак се може развести због неизлечивог лудила које је настало код једног брачног лица за време брака, ако то лудило потпуно онемогуђује сваку телесну и духовну везу са полуделим и доводи у животну опасност његовог брачног друга. § 104 Развод брака због телесне или душевне болести може се дозволити само на основу вештачког мишљења прибављеног у бракоразводној парници по пропису §§ 148-156 Поступка за судове у Српској православној цркви. Лица, проглашена за луда грађанским судом, сматраће се као луда и пред Црквеним судом, догод се не докаже противно.
е) Морална поквареност § 105 Брак се може развести због такве моралне покварености брачног лица, која потпуно онемогућује животну заједницу, достојну тајне брака. Узима се да таква морална поквареност постоји, ако брачно лице:
1) изврши противприродно полно дело; 2) ако стално не врши брачну дужност из потпуне обести, а у току од најмање једне године; 3) ако је осуђено за злочинство или преступ извршен после склапања брака и скопчан са трајним губитком часних права; 4) ако намерно и стално злоставља или кињи свога брачног друга, или у браку иначе показује такво стање, које, према свим приликама случаја, чини животну заједницу потпуно неиздржљивом, и све то само онда, ако се такво владање продужи за време од најмање једне године (АСБр. 39/зап. 51 из 1956.) . У случајевима назначеним у овом параграфу може се пресуда о разводу брака донети само једногласним закључком судског већа.
§ 106 Развод брака на основу § 105 ст. 3. не може тражити брачно лице, које је свога брачног друга само навело или подстрекнуло на кажњиво или неморално дело, или га у томе делу помагало или на такво дело пристало.
ж) Отпадништво од православне вере § 107 Брак се разводи кривицом брачног лица које отпадне од православне вере, или прими другу веру или вероисповест или буде коначно искључено из црквене заједнице.
Извор: Брачна правила
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ (БП) II ДОПУЊЕНО И ИСПРАВЉЕНО ИЗДАЊЕ
СВЕТОГ АРХИЈЕРЕЈСКОГ СИНОДА Београд 1994. ______________ ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ:
БРАЧНА ПРАВИЛА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОБЈАВЉЕНА СУ ПРВИ ПУТ У „ГЛАСНИКУ“, СЛУЖБЕНОМ ЛИСТУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ ОД 7. СЕПТЕМБРА (25. АВГУСТА) 1933. ГОДИНЕ, БРОЈ 34-35. Исправке и допуне средио протојереј-ставрофор Бранко А. Цисарж, инспектор богословија у пензији |
ПРЕТРАГА 
