|
 Пошто је моје писмо оцу Симеону било јавно (овде:), те да је Oтац на њега одговорио јавно (овде:), желим да се Oцу и јавно захвалим на његовом одговору. Моја намера није била да у ближњим и вољенима изазовем немир, а отац Симеон је за мене ближњи и вољени и неко коме много дугујем. Јер кад сам, као онај мали мрав из приче, почео да пузим ка Горњем Јерусалиму, отац Симеон ми је показао тај Пут, на чему сам му вечно захвалан.
Као што сам у свом писму и претпоставио, смутње и неодумице које су ми се појавиле, плод су недоречености и непрецизности насталих у разговору, у коме, иначе, новинар који је водио разговор није био ни приближно на висини задатка (тотално непознавање материје и неприпремљеност), што је и оставило широк простор за смутњу. Своје расуђивање о разлозима за раскид брачне везе сводио сам само на Христове речи: "Него ја вама кажем: Ако ко пусти своју жену, осим за прељубу, и ожени се другом, чини прељубу; и који узме пуштеницу чини прељубу", а нисам узео у обзир и „Брачна правила Српске Православне Цркве“ где су од мене много паметнији људи и ближи Богу овај проблем до детаља разрадили. Оца Симеона молим за молитвено заступништво, благослов и опроштај, ако сам га својим писмом или било чиме у писму узнемирио, увредио или ражалостио. А Господа молим да усели мир у душе наше. |
