На ТВ се управо емитује серија „Корени“ Добрице Ћосића, снимана при светлости једне догореле свеће, у тескобном простору сличном земуници. Смрад устајалог зноја подлих и јадних Мораваца испод гуњева и подераних опанака просто избија из екрана.

Жртвовати више од живота

„Корени“ су међутим роман са „дуплим дном“. То није само идеолошко штиво које треба да попуни празну полице у школским лектирама. По задатку Партије, Ћосић жртвује не само себе, већ „више од живота“. На ту дилему „како жртвовати више од живота за партију“ често се наилази у познијим Ћосићевим делима, можда под притиском последњег патрљка његове преостале савести.

Човек који је постао Писац одлуком Титовог агитпропа, до гроба је остао заточеник комунизма, па и када је бдео у Хиландару. У поменутој ТВ серији, која ни по чему није аутентично моравска, већ је клише комунистичког виђења српског домаћина, који ни случајно не може и не сме бити позитиван, показује све оно што су комунисти пропагирали о Србима као угњетачкој нацији. Отуда, средишња поента „Корена“ је да су Срби народ без корена, све потомци Луке Дошљака и Толе Дачића, отуда примитивци без сазреле етике. Газде су копилани, психотици, полу-луде силеџије, генетски разбојници, ригидни у својој неподношљивој затуцаности. Просто се намеће порука да цео тај несвет треба ампутирати и бацити на ђубриште историје, а да њихово место заузму здрави елементи и аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи. Тако је Добрица Ћосић жртвовао више од живота – жртвовао је своје Моравце.

Познато је да је прва НИН-ова Награда за књижевност додељена одложено, „са малим закашњењем“, јер је каснило штампање „Корена“. Било је потребно изградити нову „културну елиту“ Србије, по моделу који је несумњиво аутошовинистички, па је „комесар Геџа“ изгледао погодно. Исти се трудио, али му је недостајало талента. По злим језицима, његови рани наменски романи су пре штампања ишли на поправку, прераду и дораду код Оскара Давича и Михиза. Тек после тих књижевних ремонта могли су у јавност. У позним годинама, тако понижавајуће интервенције више нису билу могуће, нити би имале смисла.

Ако човек после педесет година писања романа остане слаб писац, онда је скрибоман на државним јаслама, никако српски бард. Ко је истрајно ишчитао познија Ћосићева остварења, попут „Време зла“ („Грешник“, „Отпадник“, „Верник“), „Време власти“, „Време змија“, може се уверити да та штива не превазилазе фељтонски ниво жуте штампе. Књижевни таленат ипак није толико релативан да, како књижевник отпадне од режима, тако му унутрашња имагинација усахне. Отуда, те скрибоманије „зрелог“ Ћосића могу се користити превасходно као извор сведочења како изгледа време власти кад је преузму аутентични Луке Дошљаци и Толе Дачићи, те у толико нису безвредне.

Не треба се чудити ни што наш актуелни режим ревитализује „Корене“ управо у доба стогодишњице српске Победе, када је суштински демаскирано и оповргнуто све што се и „Коренима“ и „Деобама“ подмукло подваљивало. Подмуклије него што је пургер Крлежа вешт био.

Салонски дисидент, „Отац нације“, а корена нигде

Где је пукло? Историја каже, до Ћосићеве прве митозе је дошло на некој комитеји на којој је Геџа рекао да ипак на Косову и Метохији влада шовинизам. Као да се до тада није знало. Нешто касније, од поверљивих другара си могао криомице испод кафанског стола добити на дан-два читања Ћосићево политичко штиво „Стварно и могуће“, па то даш комшијама да прочитају за ноћ и врате ујутру. Тако је било.

Слободно можемо прозвати све модерне грађанисте који безобзирно Ћосићу набијају смрад србијанског гуња и опанка, да објаве шта је писао у поменутом збиру текстова, па и у ономе због кога је избачен из КПЈ, али уз услов да објаве шта су они у та доба заступали!

„Стварно и могуће“, без обзира на мрачну страну ранијих Ћосићевих (и сарадника) остварења, јесте помогло демократском сазревању тадашње генерације.

Друго је питање како се та књига, званично „самиздат“, могла тако широко дистрибуирати. Не могу да тврдим, али се чини да се дело појавило истовремено са сукобом (понекад и са смртним исходима) између републичких огранака ДБ.

Историчар Предраг Марковић негира да је Ћосић био носилац идеје Велике Србије и да је био Милошевићев сарадник и инспиратор.

„Већина Срба није правила разлику између Србије и Југославије. Он /Ћосић/ је први 60-их година формулисао став да постоји посебан српски интерес. Отворио је српско питање 1967-68 године. Први такав наступ је предавање на Kоларцу. Kако да стварамо себе. 50 година пре тога већина српских интелектуалаца, поготово у Београду, сматрала је да не постоји српско национално питање. Да је оно решено стварањем Југославије. И 80-их година, са покретима Срба на Kосову то је питање драматизовано“ – каже Марковић.

Можемо послушати релативног историчара Марковића. Али, да ли је зато Ћосић проглашен за „оца нације“? Никако.

Ако пратите србошовинистички дискурс (=мњење), можете у вези октроисане „титуле“ Добрице Ћосића доћи до формулација „каже се да је…“, „понекад га називају“, „често“, „део јавности сматра“, „у одређеним политичким круговима“, „пошто је стекао статус оца нације“, „пригрљен као отац нације“… и сличне смутнине са очитом расистичком наканом из Гебелсовог практикума спиновања, али ништа конкретно. Ко, кад и зашто је Добрицу Ћосића прогласио за „оца нације“ нећете пронаћи.

Они, који шекспировски неизмерно љубе одговорност за јавну реч и „професионално новинарство“, без трунке гриже савести обилато се служе fake квалификацијом, па на основу те фундаменталне лажи даље извлаче fake наратив о српском геноциду над свим околним племенима који су заправо уз помоћ моћног промотера злочина против мира довршили геноцид над Србима, започет у WW1 а темељито извршен у WW2. Додаћемо да се мучени комесар Геџа злоупотребљава једнако као „Меморандум“ САНУ и „Начертаније“ Илије Гарашанина, а у којим списима иначе ни речи нема ни о ратовима, некмоли геноцидима над не-Србима.

Иначе, ко је пратио „ствари“ – односно, испоставило се, историјска дешавања погибељна по Србе – зна да су Милошевић и Ћосић два потпуно различита модула истог корена. Нема везе, стрвљење на Добрицу Ћосића се похотно појачавало са његовом новом митозом, када је почео да пише скоро као човек здраве памети, само нешто ушинут улево.

Дакако, предњачила су два дегенерисана херувима србомржње, бедне литерате V платног разреда: Мирко Ковач („Кобни отац нације“) и Филип Давид („Одлазак оца нације“ /поводом смрти Добрице Ћосића/ ). На смрт Писца, натоврзле су се балије, чувени кореновићи.

У време умирања Добрице Ћосића Мирко Ковач пише:

„Сам књижевник /Ћосић/ прича да је зарана, још као члан Централног комитета српских комуниста, почео очијукати с православним поповима и владикама, па је већ 1967. засадио виноград у Хиландару и медитирао с монахом Митрофаном Хиландарцем, некоћ противником, коме су партизани избили једно око, да би се на крају тих бдијења браћа помирила и сјединила „у Богу и Српству”. Вукући се по конацима и диванећи с поповима, Ћосић није могао спознати Бога, нити ући у Божји свијет, јер су на тим сијелима једине духовне расправе биле о „српском националном питању”. Ту других медитација није било; ту се свете књиге нису читале.“

Прво што би се из писања Мирка Ковача дало закључити је да је био трећи у прилици коју описује и да је целе ноћи држао свећу. Пошто знамо да није тако, све што можемо о Ковачу закључити да је мародер, Лука Дошљак међу усташама.

Направићемо дигресију и подсетити се једне анегдоте везане за Мешу Селимовића. Елем, пошто се изјашњавао као Србин, Меша више није могао опстати у Сарајеву. Да је српски националиста беше доказ што му је понешто објављивала и „Српска књижевна задруга“. Стар и болестан, преселио се у Београд, да на миру умре. Међутим, млади београдски новинарски пси га нису хтели оставити на миру. Онда је тим новинарским цокулашима један старији колега непоменутог имена одржао вакелу: „Ви, младе колеге, не знате ни што је свако беговско пашче у Босни знало: Кад бегови крену у лов, керови гоне јелена док не изгуби сву снагу. Кад падне, они га не дирају док не издахне. Ви ни то не знате.“

И заиста, за Ћосића је везан јединствен случај да је човек од деведесет година утужен суду због једне реченице.

„Kомитет правника за људска права и Хелсиншки одбор за људска права у Србији су 1. априла 2009. поднели кривичну пријаву Окружном јавном тужиоцу у Београду против Добрице Ћосића због кривичних дела Изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 317. став 1. Kривичног законика Републике Србије, као и Расна и друга дискриминација из члана 387. став 3. Kривичног закона Републике Србије, јер је Добрица Ћосић у својој књизи „Време змија – Пишчеви записи 1999-2000”, између осталог, за албански народ, написао: „Тај социјални, политички и морални талог трибалног, варварског Балкана, узима за савезника Америку и Европску унију у борби против најдемократскијег, најцивилизованијег, најпросвећенијег балканског народа – српског народа.”

Затим су покушали да „објасне контекст“ и само доказали да су нацисти.

Оно што се Добрици Ћосићу приписује као злочин, правда га бар унеколико као човека. Ваља прочитати цитате којима га аутошовинисти оптужују. Сваки нормални Србин би већину написаног и сам потписао. Разлика је у томе што се Писац Геџа дрзнуо да напише мало пре времена.

Али, да се разумемо, није се одрекао својих раних дела, па отуда не може пост мортем бити ни опроштаја за злочине које носи на леђима.

Утицај пашчади на корене српских деоба

И, о чуда, код мртвог Ћосића долази до нове преобразбе наци-титоиста. Одједном је Добрица Ћосић из гроба враћен у време нове деобе. Исти они који су се стрвили не знајући ни како се понашају пашчад босанских бегова, намах су се преобратили. Сада бране Добрицу Ћосића!!!

Милан Радановић 29/08/2015 | Виктимизација злочинаца

„Инкриминацијом Kомесара Геџе и његовог одреда, криминализује се читав револуционарни покрет. Текст започиње учитавањем властите ненаучне и произвољне историјске интерпретације у оквир актуелне манипулације ратном биографијом Добрице Ћосића…

Шта је страшни разлог због кога се васколика урбана и друга Србија бацила у одбрану Комесара Геџе?

Мештани Велике Дренове не желе да школа носи име Добрице Ћосића: Он је ратни злочинац! Запамтили Дреновчани партизанске злочине и никада Комесару Геџи нису ту издају и злочине опростили. НИКАДА ДОБРИЦА ЋОСИЋ ОД СВОГ НАРОДА НИЈЕ ПРОГЛАШЕН ЗА „ОЦА НАЦИЈЕ“, ВЕЋ ОД ОНИХ КОЈИ МРЗЕ СРБЕ.

Како се види, круг се затворио. Онај који је жртвовао више од живота за Партију, грко му се вратило. Бахатошћу и подлаштвом нових Лука Дошљака и копилади, силом је његово име наметнуто школи у Прерову. Несретни скучени Комесар, који је веровао да ће као квалификовани дисидент и обимни Писац у историјским вртлозима, уз нешто моравске лукавости заслужити Нобелову награду, завршио је као маскота Луке Дошљака.

Извор: „ПОГЛЕДИ“, 10.11.2018. 

Преузето са: „Православна породица“