Било је то у оним данима, после установљеног мира у Дејтону, у Америци, у бази за летеће тањире, по имену Рај Петерсон. Тада се Београдом полако ширио дух олакшања, не толико због краја рата, већ због наде да ће пасти западне санкције и Срби ће, без понижења пред западним амбасадама, лакше долазити до виза за путовања по том бајковитом пределу света званом Запад – да би без икаквих препрека могли жељно отићи само и само у једном правцу, без повратка. Било је то, дакле, онда када су наступила велика очекивања.

По неком послу ишао сам код Саве Штрпца, у његов Веритас, у Француској улици. На том месту, у немилости свог удеса, као врапци у крошњама бреста, окупљали су се Крајишници и једни другима приповедали шта су проживели на путу свог прогонства, са границе нестварног. На улазу у зграду сретох се са једним Крајишником кога сам управо ту упознао, без именовања. Неколико пута је навратио, седео по страни, са Савом тихо би разменио понеку реч. Пошто би Сава отишао за послом, он би устао и без поздрава одлазио.

Видевши ме, ухвати ме под руку и поведе низ улицу, према Бајлонијевој пијаци. Ни налик оном ко би запао за око, у тим данима апатрида на београдским улицама, деловао је сасвим неприметно: немарно обријан, висок и кошчат, ужарених очију, дугих шака и великих стопала, једнако неупадљив као и они око њега, претопљен у мноштво људи није се разликовао ни по одећи, изношеној, туђој, као што му је то и обућа, да се чинило како неко други у њима хода.  Тако су се огледали сасвим легитимни знаци његовог прогнаничког удеса,  што су, иначе,  знаци неприпадања ни небу ни земљи. Уз све то, као прилог његовој неприметности,  одражавало га је  оно доба када се човеку не могу одредити године, једино што се види да га је младост оставила. Затим, у ходу, машући рукама као да весла, успут поче да ми говори, чистом екавштином: „Спрца овај твој Сава, па ми не да мира, зивка ме сваки час да му сведочим. Појавили се агенти оне Арбуровице, из Хага, све хотећи да поткрепе за њу оптужницу против неких злочина Хрвата и муслимана – а твој Сава навалио на ме и све вели: „Дајде и ти свој прилог за истину о злочинама над нама Србима“. Узалуд му ја велим: није тај суд да се осуде Хрвати и муслимани. Друге су ту игре. Ја том нареченом Хагу и Западу верујем исто као и Андрији Артуковићу или Алојзију Степинцу. Сви су ти они од истог теста, са истим квасцем у себи. У тај бездани бунар не бих се ни каменом бацио. Ко нам је крив што у Запад гледамо ка кокош сапета сумраком што гледа у крошњу мурваћа. И опет сам му рекао: нећу да се петљам са синовима кнеза таме, што знам задржаћу за се, али ако си вољан нешто друго бих ти поверио, али само теби. Ево, већ не знам који пут, тако ја њему велим, а он, онако бенковачки углађен, само се трпељиво смеши и  клима главом. А како  почех да му приповедам, после неколико кратких и кусих речи, он ми се извини, те како има важна посла и да ће ме други пут саслушати. Ја, сада, шта ћу, окренем се и одем и наиђем на тебе. И немаш куд, нег ћеш ме управо ти саслушати. Уцрвљаћу се ако то не рекнем“.

На трен застаде, као да очекује да му одговорим, али кад виде да га пажљиво слушам и да немам намеру да га прекидам, он настави.

 „Видим да си мимо људи, без труна сумње, сав трпељив и обзиран, али и отворен за ма какав разговор, као што приличи сваком паметном човеку, да за разлику од већине хоћеш сваког да саслушаш, без обзира колико је то што ћеш чути од учевне или припросте душе. На образу даде ти се видети да си од добрих родитеља, честитог соја и да са прага своје куће и душе никог нећеш одбити“, како поче са овим динарски уобичајеним уводом, смрче ми се пред очима и све гледах како да утекнем од те широковалне опсежности, али он настављаше по оном нашем старом српском обичају, да најважније увек следи после дужег увода који наизглед нема никакве везе са предметом казивања или одговором на постављено питање. А од њега и даље је, као с тек откривеног извора, текла његова реч, преда мном узврпољеним и готовим да, чим ухвати дах за нову реченицу, и шмугнем, главом без обзира. Јер ја нисам ни трпељив, ни обзиран, још мање паметан или отворен за ма какве разговоре. Али када изговори реч: „То ти је, брате Србине, старо колико и турска власт над нама Србима, не било је више, да је вечни помен и благодарност  Карађорђу, што нас ослободи те беде и показа пут којим нам ваља ударити, кад год шта слично и сродно  изникне међу нама“, са жаром слушача одустадох од бежаније и позвах га да седнемо у оближњу кафану.

У једном уопштеном стајалишту носио сам знање да нама Србима и дан данашњи не зна се ко  више ради о глави,  Турци или Запад. И једни и други би да нас одмакну од лика живота који нам је оставио Свети Сава, да би га Лазаровом светом жртвом на Косову  утемељили, на век векова. Турци би, некад на коцу, у нашој кући, а данас, из своје куће, да нас живе или мртве приведу Мухамеду, а на Западу папа би да нас смести под своје скуте, под чијом столицом чуче адвентисти, протестанти, баптисти, калвинисти, масони, ротаријанци, екуменисти, све могуће секте, од сајентолога и мормона до сатаниста и јогиста и астрологиста, са свом својом раскалашном и опсцено успаљеном демократијом и блудно помамним парламентаризмом у име новог хуманизма, под етикетом „човекова права“ у цивилном и отвореном друштву.

Без опсежнијих увида у дубљу прошлост, ту неугаслу острашћеност на нас Србе,  потврдили су тек окончани ратови, оставивши задовољне миротворце, а нас Србе са дебљим крајем – да ме још више учврсте у овом мом уверењу.

И како онда  да ме не заголица ма каква нова реч о Турцима, још увек живом бичу али и куму наших великих искушења.

Чим смо мој сведок и ја засели, од понуђеног он прихвати само чашу воде, а да је ни погледао није, као да ми поверава какву опаку тајну, сад утишаним гласом, пригнувши се отпоче своје казивање.

„Сви ми знамо каква је сила била Турска, да и сад, не без зебње помињемо та времена. Данас има покушаја да се међу нама Србима њена моћ представи као плод државничке способности, да се многи народи њеног огромног пространства држе у трпељивом и мирном заједничком животу. Чак на Филолошком факултету у Београду има једна жена, иначе као дете комунистичког дипломатског кадра, скроз одшколована у Турској, држи катедру за орјенталистику и својим студентима пуни главу о непревазиђеним дометима, добрима и лепотама, у мирној и благородној симбиози разних култура, многих народа широм целе османске Турске. Међутим, истина је сасвим другачија.

Далеко од тог умишљеног мира, у срцу Турске крила се тешка и једва угасива жеђ за овладавањем и потчињавањем, у име сопствене изабраности, да се другима влада, како се и посвећује та њихова жеђ. Напоредно с тим бесним нагоном,  Турска је увећавала своју моћ,  тако и пространства свог царства, уз то изџикљалим људским слабостима оних који су падали под њену власт. Њена снага, осим у данку у крви, осим у акинџијама, делијама и крџалијама, осим у неговању сталне напетости ратног стања, крила се у оном соју људи који би од потчињених да постану господари – код нас знаних као потурице, или јаничари, што је темељна слабост човекова, а носећа полуга турске власти над покореним.

Наравно да у одржавању моћи османске Турске учествују и многи други фактори, али ови су најживљи и, зарад голе власти, најуноснији. Без трунке гордости, или разметања, или простачког и хвалисавог указивања на сопствена сазнања,  овим стубовима додајем и Племе Безимених, како ћу их звати, мада их нико никад и нигде од Османлија ни поменуо није, нити на њихово постојање да је указао, иако су водили педантну администрацију зарад пореза, као што су веома добро знали где се шта дешава и не само у границама њиховог царства. А ови Безимени као да никад и нигде нису ни постојали.

У поредак власти, међутим без политичког утицаја, али као ударна песница освајања турска, то неименова племе доведено је однекуд из Мале Азије, са средњег истока, или из пустињских предела Африке. Ал поштено да кажем ко ће га знати из ког краја света уведено је то племе у непрестано кључали казан зван Турска. Могуће је да је пристигло међу Османлије и са Запада, посебно у новија времена откако се међу западним земљама пробудила страст обожавања Османлија. Нарочито у Вестминстерској палати, откако је онај цолави песник уклесао своје име на стуб паганског храма на Суниону.  

Увек се морамо сећати, да је нама Србима, на наук и вечну опомену: један  Мехмед паша Соколовић.“

Изговоривши ту и овде загонетну реч, застаде на трен, као да ће узети чашу с водом, учини се да се на трен замисли, па настави истим пригушеним речима, своје казивање.

 „Да се чудом начудиш, колика је њихова моћ била и остала. Ни акинџије, ни то немилосрдно шило које је продирало у земље пред освајањем Османлија, нису имале ту продорност и моћ!“

Поново застаде, као да се сабира пред овим изливом сад ускомешаних осећања.

„Не бих ти ја о њима говорио да их нисам гледао како помамно орзају као војници Атифа Дудаковића – између људи неприметни по изгледу и делању, а јасни по оном што стичу. Најпре су били уз Фикрета Абдића, али кад им се овај учинио исувише мирољубив, у неку руку и мекопутно попустљив, млак и склон сажаљењу, чак готов на усаглашавање мира са противником, окренули су му леђа. И жељни плена отишли су, крвожедном и бескомпромисном Дудаковићу, сви до једног, али не постројени и формацијски распоређени као војска.  И како су му приступали, са разних страна, по двојица или тројица, под оружјем, у руху добровољца или драговољца, он их је дочекивао са добродошлицом. Понављам: пристизали су са разних страна. Као знаке међусобног распознавања и кретања користили су оно што се свима другима чинило као одбачен предмет на путу, разбијен прозор на кући, оборен димњак, или каква шкработина на неком зиду.... право ти рећи, као оно што Цигани остављају на прилазу каквом селу. За сав свет, осим за њих саме, ти знаци ништа не значе. По њима они се усмеравају ка једном циљу, или се од њега удаљавају – што зависи од тога на шта су се намерили. Позадина је увек добит, у плену, ратном или мирнодопском, условно речено – јер они настојаху да сав живот прометну у рат, будући да у његовом главном току и рукавцима најлакше се остварује добит. А у рату су сва средства допуштена, да би се досегао циљ, што подразумева кршење дате речи, превару, подмуклост, лукавство, префриганост, ударац с леђа, лаж, обману, дволичност, маскирање – и никад и нигде лицем у лице. И шта год да раде и како год да то изводе, увек се на крају своди на плен. Код њих нема поштеног рада, у зноју лица свог, и кроз рад тежњи каквом општем циљу. Али убрзах ја своје сведочење. Најбоље је да кренем од почетка“, и ту на час застаде, погледа ме равно у очи и сад мирније настави своју повест о Безименом Племену.

„Тешко да се може установити година или доба када су их Османлије довели међу Србе, у свим српским земљама. Да ли у време деспота Стефана Лазаревића, или  за Маричку битку, или у време Великог бечког рата – није могуће да се одреди. У овим нашим, српским, одасвуд нациљаним земљама, једино извесно је да кад год је плануо какав рат, буна, устанак, ето њих, до тада притуљени, скривени иза свакидашњих послова и обавеза, најчешће као трговци и као они који послују са новцем. Тешко да би се нашли на земљи, као сељаци, сточари или земљорадници, или ковачи или столари, зидари понајмање, обућари, кројачи, занатлије уопште, а рудари нипошто, да би капијама и зидинама града хрлили као свом спасу, одакле год да су наилазили, увек бежећи од земље као ђаво од крста. А ако би се ипак закачили за неко село, што би уследило после тек окочаних ратних дешавања, већ преко ноћи ту би никла каква продавница, кафана, залагаоница, уз могућност позајмљивања новца са папреним каматама, да би се за мање од десетак година то село полако преобразило у варошицу. Обрада земље и вођење сеоског домаћинства, у пуној економској и породичној самосталности, за њих је представљало ћорсокак живота, и лагано изумирање.

Тако је то бивало у времена док су скоро сви Срби, у лику сељака, богобојажљиво из недара земље убирали и храну и снагу, а господственост се познавала по поштовању и обзирима, и међу људе излазило се у одећи својих прадедова.

У рату, тамо где се гине, Безимених је увек и свуда било: на самом бојишту, у интендатури, трговини храном и одећом а нарочито за набавку муниције и оружја, међу политичарима у позадини, као и при разменама заробљеника, али и на местима где су се ратови преговорима окончавали. И никад и ни под каквим условима нису се појављивали као водеће личности, ма шта да је у питању. Исто тако у самим биткама, по дубоко укорењеном смислу зарад прикривања, нису се истицали као јунаци, као што на бојишту, после битке, ниси могао да их затекнеш како лешинаре по мртвим борцима. Или да су пљачкали испражњене куће и станове. Не зато што у њиховом бићу није постојала црта лешинара, већ само и само због тога, понављам, да би остали прикривени.

 Назовимо то глумљењем неке врсте смерности.

Слободан сам да порекло те њихове камелеонске црте пронађем у њиховом првобитном организовању заједнице. Највероватније то су примењивали када су стигли на тло српских земаља, да би временом, од нараштаја до нараштаја, оно полако почело да се преобликује у другачије испољавање, али са истом суштином.

А то је бивало овако: будући дошавши међу Србе искључиво као ратници, сва њихова делатност зависила је од вештине располагања оружјем. И када би ратовање минуло, у каквом рукавцу затишја, како су тада живели у неколико насеља, сви би се окупили да виде ко између њих има највише рана. Рачунале су се само оне с прса, док оне с леђа бејаху за поругу и спрдњу, па и за протеривање. И ко је имао веће и више ожиљака донесених из борбе, он би тада постајао поглавар свих Безимених, до следећег рата.

Овлашћења поглавара су се буквално сводила на то да је он господар живота и смрти међу Безименима. Он је одређивао ко и када и с ким може да се жени и удаје, ко је лопов а ко поштењачина, шта је заједничко а шта коме припада, решавао је међусобна закрвљивања, дуговања...  И сви су морали да имају бар један од поглаваревих видних ожиљака, од последњих борби. Па чак и ако би се десило да је остао без шаке, леве или десне руке, или ока, или увета, онда је цело племе Безимених морало да носи тај белег – јер нико није имао права да се издваја, по цену и насилног и јавног уписивања белега слободе, једнакости и братства, на ономе ко се дрзнуо, да не буде као остали у племену Безимених.

Временом, са виднијим ожиљцима на поглавару и племену, када је то постао очевидан знак припадања једној заједници, чиме су угрожавали сопствену безбедност, односно тајност, племе Безимених је одустало од те ратничке легитимације. Највероватније да су се тада и расули из својих издвојених насеља по околним градовима, а одатле даље и шире.

Да би знали једни за друге, уздајући се само у себе, измислили су нешто као наше монте, при бришкулама и трешету: напућене усне, подигнуто десно раме, рука преко браде... Веома лако су се утапали у сваку средину, још лакше овладавали домаћим језиком и обичајима, и не хајући за својим завичајем или отачеством, тако да не би погрешили ако бисмо утврдили да они то и немају. А још мање да би желели да стекну.

Њихова отаџбина је у добити, никад у некретнинама, увек у новцу и оном што може да се уновчи или за злато размени. Везивање за тло, за земљу, захтева ону врсту свести која треба да се брани, на живот и смрт, стога за њих отаџбина не може бити у земаљским границама. Њима је отаџбина свака она земља где могу да стекну добит, са потпуним одбацивањем сваког назора који би их онемогућио стицањем добити.

Како рекох, рат је њихова опсесија – пошто тада највише могу да увећају добит. За њих рат није питање части, поштења и витештва и одбране. А пошто немају отаџбину, у нашем смислу речи, они рат и не могу да изазову, као што друге могу да наведу на рат, а и наводе. Могуће је да се они састају у неком граду неке државе, будући данас распршени по свету, али не да би расправљали о плановима како да унапреде живот свог племена, већ да би сагледали нова и могућа жаришта рата, куда би усмерили своје токове новца. И на тај начин подјарили само избијање рата.

Њихово присуство у свету постало је веома видно после Европе која се поново родила у железничком вагону у Компјењу – јер тада се испоставило да су Безимени распрострти по свим важнијим, моћнијим и већим земљама у свету, и не само по њиховим престоницама. И то му се своди на најприроднији њихов лик живота у свим тим културно разнородним срединама, пошто за њих никакве тешкоће и препреке  не представљају како туђи обичаји, тако и језик, да чак узимају и имена оних поред којих се задесе. С том способношћу утапања у нешто другачије од њих, на себе скрећу пажњу као на изузетно даровите скоро у сваком људског делању, у медицини, уметностима, архитектури, наукама, политици... да их по томе свет напросто гледа као вишу расу. Мада та њихова надмоћ не вреди ни шаку знаш које вуне и које овце. Јер та слава њихових делатности није плод њихових дела, већ халабуке, вике, приче и мнења о њиховим делима. Јер је за њих мера вредности нечега – количина прича о томе.

Уз то морам додати да се веома ретко или никако не јављају као инжињери, проналазачи, конструктори, грађевинци...  ваљда стога што то тражи једну посебну врсту посвећености и преданости, што код њих не постоји. А ако се појаве као научници, оног што се зове егзактне науке, онда је то само и само бескрајно преиспитивање приступа нечем што је неко други установио. 

Врло је важно да знамо да је за њих отаџбина само пуки географски појам и није и нити ће бити изнад народа, са магловитом тежњом да су животи народа најважнији.

Нама преостаје да схватимо да је кључ и тло живота отаџбина, онако како нас је научио наш Свети Сава, и да је питање трајања нашег истовремено и питање  трајања наше отаџбине, јер с њеним губитком остајемо без услова трајања и опстанка, чији  је узор на небесима, изнад српских земаља. А онај коме је читав свет отаџбина, као Безименима, он ће настојати и да је запоседне, до краја. Зарад сопственог живота, а не зарад старања о бољитку оних које ће уверавати да је отаџбина превазиђена, заостала и примитивна вредност -  стога ратова ће и даље бити. И онда када се Безимени појаве као миротворци, човекољупци, противници рата, и када ти исти ратови почну да се воде зарад мира и заштите човека – тада ће наступити последњи дани, биће то време антихриста.

Уверен сам, тако ми очињег вида,  гледао сам то у Босни. На једној страни, како већ поменух, код Атифа Дудаковића, били су Безимени, али и, на другој страни, међу нама Србима. И једни налик другима тешко да би се познали, да их сам рат није разоткрио, тако што су међусобно трговали храном, муницијом, оружјем, чак и униформама, оним маскирним, тако безличним. С једним јединим циљем, да се рат продужи што је могуће дуже, зарад стицања добити у том рату. И од страха не усуђујем се да именујем ту присутне припаднике тог Племена Безимених, не усуђујем се јер ови, за разлику од оних скривених, управљача ратом, главнијих, и ко зна где удомљених, ови  су као сува пешадија на нишану јавности и ништа их не може зауставити да сваког убију у времена такозваног мира.... и шта мислиш, ко стоји иза оног Хашког трибунала? И с којим циљем?

И више слутим но што ми памет допушта: оног дана када се зарати за истину, ма где у свету, дакле, не за стицање и добит, за профит и богатство, за освајање и покоравање, за отимање и пљачку, већ само и само за истину, Племе Безимених ће нестати са лица земље.“

Ту нагло заћута, још више обори главу, као да  клонувши хоће да је спусти себи на прса, самотно, потом брзо устаде, шкрипну столица под њим, и још брже шмугну између столова, из кафане. Забезекнутом, а да му ни име нисам чуо,  оставио ми је ту своју повест, као пуну врећу коју никад нећу развезати. Као да није и ни седео са мном. Код Саве га више ни једном нисам срео, да ми преостаје тек да верујем како некуд по свету блуди - што је и удес сваког апатрида, ма шта о њему мислили.