Пишеш, како ти је загорчан Васкрс ове године. Шта се догодило? Твој најближи пријатељ добио висок положај. Томе си се с прва обрадовао. Али само после неколико недеља он се почео туђити тебе. Не одговара ти на писма, хладан је и кратак у разговору, оставља те пред канцеларијом дуго да чекаш, а иза леђа говори о теби презриво. Не можеш да га познаш. Шта би од онако милог човека? Арапи би рекли; прогутала га столица!

Ако хоћеш, прочитај му ово што ћу ти написати. Била тако два пријатеља у Арабији. Свако вече седели крај ватре на малим троногим столицама и разговарали. Но догоди се да један од њих доби за шеика. Пресели се дакле у камену палату и седне у високу столицу, од седефа. Многи народ долазио и клањао се новом старешини. Дошао и стари пријатељ његов, сав радостан, прерадостан, да му честита. Али га охоли шеик не хте пустити одмах к себи него га остави да чека пред капијом много дана. Најзад нареди, да му га доведу. Скромни пријатељ уђе, а шеик се још више устури у столици од седефа. Пријатељ одмах разумедне све, па се навлаш почне обзирати око себе као да не види шеика. Шеик га љутито ослови и упита шта тражи очима?

– Тражим тебе, човече, где си? одговори пријатељ. Па тужно додаде: док си седео на малој столици, није се видела столица од човека, а сад ето не види се човек од столице!

         То се догодило и с твојим пријатељем. Изгубио се човек у високој столици! Но то је тако обична појава у свету, да твоја љутња изгледа смешна. Људи се теже држе на висини него у низини.

          О човече, о прашино! Чиме се поносиш? Којим од два ништавила: оним у животу или оним у смрти?

          За једног јелинског државника прича се, да је имао обичај свако јутро да се клања на две супротне стране, час на једну час на другу. Упитан коме се то клања на две стране он одговори: Богу и народу. Јер све што имам или је од Бога или од народа.

О човече, о секунде у времену и милиметре у простору! Чиме се гордиш? Речено је о теби у Светом Писму: свак које охолу срцу гад је пред Господом. И још: Бог се охолим противи. И ако хоћеш још: охолост иде пред пропаст. Својом охолошћу ти си објавио рат Свемоћном и Вечном. Атом је устао против Безграничног. Секунд се узбунио против бесмртног. Није ли твој пораз и мравима очигледан? Изненада ће ти доћи пропаст и срамота. Зато: поврти се, покај се, отрезни се, освести се, уљуди се. Буди човек. То је више него бити цар. Буди човек. То је сјајније од свих круна и важније од свих столица.

То је поука за пријатеља твога. А теби здравље и мир од Бога, и честит Васкрс.

             Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 26. писмо