Свети Симеон је смислодавац у часу највеће борбе, у агонији, служењем Богу своме до последњег даха… Од Немање су Немањићи добили пример како треба волети Бога и Србију

Приводилац Господу Христу, као Смислу

Душе светих су живе. Јер су у Богу живом и животворном. И зато су нам светитељи близу, јер нам је близу Бог.

Проблем је како да и ми осетимо ту близину Бога и близину светих који су сви сабрани у Христу Богу.

Ево како: Бога можемо познати само кроз љубав, а љубав задобијамо ако имамо наду да ћемо се кад-тад удостојити Божанске љубави. А ту наду добијамо од вере православне. А вера је опет поклон од Бога заједно са слободом воље. Значи, тајна вере, наде и љубави зависи од правилне, православне, употребе личне слободе.

Пример те добро усмерене слободе дају нам наши велики свеци: светитељ Сава и његов отац Стефан Немања – у монаштву Свети Симеон. Ови наши велики људи најближи су нама кад се ми приближимо Богу. Они су најприсутнији у нашој историји, јер је у њима био и остао најприсутнији Господ Исус Христос, Смисао историје.

Ми после толико векова осећамо присутност ових светих душа, и то осећамо не само разумом вере, не само необмањивом надом на сусрет и виђење са њима, засад на иконама у цркви – него видимо додирну тачку у којој се спаја наша синовска љубав са њиховом очинском љубављу – а то је свети путир у којем је Тело Христа Бога, а у Телу Христовом присутни су сви свети, па и наши свети оци Сава и Симеон. У Телу Христа Бога имамо састанак са свима светима. Зато ми повезујемо празновање светих са Божанском Литургијом.

Када целивамо дивне ликове наших светаца на иконама, ми се радујемо будућем сусрету са њима у дан васкрсења мртвих, надајући се да ћемо бити са њима – са десне стране Господа Христа. Али, када се причестимо, ми одмах можемо да окусимо од вечне љубави Свето-Тројичне и од обожене љубави човечанске која струји из наших отаца – Саве и Симеона. А иза њих двојице можемо да наслутимо небројену множину светих од свакога племена и језика!…

Зашто ми Срби прилазимо Христу Богу привођени светим Савом и светим Симеоном? Па зато што је Христос дошао међу Србе уселивши се у личности св. Саве и св. Симеона. Зато што се Христос упознаје кроз Његову Цркву, а црква – то су свети људи у којима обитава Пресвета Тројица. Ретко ко може да види непосредно самога Господа. Ено, свети Павле је ослепео када Га је видео изненада! Свезнајући Господ из самилости према духовно неспремној већини народа приближава се изабраним људима и преко њих општи са народом. Оно што су били Мојсеј и пророци у старом Израилу – то су наши свети оци Сава и Симеон за православну Србију.

Њих двојица су нераздвојни у зидању наше вечне будућности у Христу. Јер, оно што је било, не значи да је прошло! Свако добро дело учињено у Христу – неразориво је!

Строгост великог домаћина Србије и нежност оца задужбинара најбоље је описао св. Сава у житију св. Симеона. Ту видимо како моћни владар Немања силази са престола и одлази у монахе, у своју задужбину Студеницу – а затим у Свету Гору где почиње са сином Савом да зида Хиландар. У њему је свети Симеон, на крају свог живота, блистао величанствено као сунце на заласку… Тај блистави крај баца нарочиту небеску светлост на цео претходни живот великог жупана Стефана Немање. Зато његове речи, којима наређује синовима да се држе правоверне Церкве, имају тежину завета. Колико је озбиљности у његовој беседи на растанку: „Мирвам буди, властело и бољари. Мир буди и младима које васпитах од крила матера ваших. Мир вам буди свима, стадо Христово словесно, које ми беше Богом дано и које сачувах неозлеђено као пастир који душу своју полаже за вас. Зато вас молим, чеда моја љубима, и богати и убоги, стари и млади, држите савет мој, оца вашега: Бога се бојте, цара поштујте, цркве улепшавајте, да и оне улепшају вас! Епископима будите послушни, јереје држите у части и будите смерни према монашком чину да се и они моле за вас! А ви да гајите међусобну правду и љубав, не заборављајући милостињу! И благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца и причастије Светога Духа нека буде са свима вама.“

У очима светог Саве Немања је „учитељ правоверија и благонаравија, служитељ ништима, светионик васелени и смислодавац у мудрости“. Ова последња реч СМИСЛОДАВАЦ је дубока реч. Она сведочи о томе да свети Сава, пишући житије о св. Симеону, понире у теологију историје, кроз коју се назире пресудна улога Немањине личности у обликовању читавог народа. У акатисту ђаво је назван „ТЛИТЕЉ СМИСЛОВ“ – „ЗАГАДИТЕЉ СМИСЛОВА“. То је онај који уноси трулеж у живот људи и хоће да их наведе да поверују да је бесмисао гроба и трулежи – најјача стварност. Ђаво одриче Христа Бога управо зато што је Он Логос, Смисао свега као Васкрсење и Живот вечни.

Свети Симеон је – по речима св. Саве – смислодавац, јер даје смисао живота нашем народу у Христу Богу и православној Цркви нашега језика. Он је смислодавац када је осујетио латинизацију Србије и када је повезао свој народ са оригиналом хришћанства, са Мајком Црквом од Истока. А спона са Извором – то је Хиландар на Гори Атонској.

Немања – свети Симеон је смислодавац и када благосиља свога сина Саву монаха пре своје смрти: „Чедо моје вазљубљено, ево дође време растанка нашега, јер отпушта ме Владика са миром глаголу Његовом… Не тугуј ти, чедо, гледајући мој одлазак… Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, сачувај и укрепи државу бивше владавине моје, а помоћ Пресвете Богородице и моја ма и грешна молитва да буде са њима од сада и до века!“ Затим пред само издисање свети Симеон је засијао у лицу и, блажено гледајући ка небу, клицао: „Хвалите Бога у Светињи Његовој“… Тад му свети Сава рече: „Оче, кога видиш говорећи то?“ А свети Симеон, погледав на њега, настави да заврши псалм као завршни акорд у симфонији:

„Хвалите Њега према сили Његовој; хвалите Га и према високом величанству Његовом“. И тек када испусти душу своју и усну у Господу, ту видимо јасно: Свети Симеон је смислодавац у часу највеће борбе, у агонији, служењем Богу своме до последњег даха…

Од Немање су Немањићи добили пример како треба волети Бога и Србију.

Тај пример је одушевљавао кроз векове и властелине и ратаре наше. Ако сваки од нас нема могућност да оде у манастир, чак ни под старе дане, онда нека бар кућу своју претвори у дом молитве, и мира Божијег. Икона, кандило, тамјан, слога и песма у славу Божију – то је ознака храма Божијег. На тај начин свака кућа православног Србина може да буде „ДОМАЋА ЦРКВА“ и свако ваше дете ако је лепо васпитано, постаје ваша најлепша задужбина пред Богом и људима! И у томе је предњачио Стефан Немања. Какве ли је он дивне синове однеговао: архиепископа Саву и краља Стефана Првовенчаног! Преко ова два своја сина Немања је завештао Србима сарадњу Цркве и државе наше, као идеал…

Најважнија порука је забележена у самим делима Немање – Симеона, у његовим задужбинама од камена жива; Хиландар и Студеница мрамором говоре и моле се: треба градити своју изворну културу и на основу изворнога хришћанства.

Та православна култура је бедем против дивљаштва, како оног у нама самима, тако и оног дивљаштва које је долазило са турског Истока, и онога које данас долази са материјалистичког Запада.

Христос Бог иде по земљи Србији не само зато што Он ту има своје омиљене дворове – Студеницу и друге задужбине Немањића, него зато што је било и још увек има гостољубивих домаћина дуж Мораве и реке Саве који, примајући на конак и вечеру незнаног путника-намерника, примише ангела или самога Христа Господа… „Небеска Србија“ постоји зато што је Небески Цар сишао у ову земаљску Србију и што је Он научио наше добре људе да кроз рад на земљи освајају небо. Он је, у Тројици, превечни Смислодавац.

Немањина порука је кратка: да будемо домаћини на својој земљи. Да радимо у славу Божију. Да прихватимо наследну бригу о нашем централном положају на Балкану, где је цветала и где треба да цвета светиња Православља, и да својим чистим животом будемо светли „мисионари“ Бога Правде.

Само поштеним радом и чувањем поштења у нашој породици можемо бити племићи духа, достојна чеда Немањина. Свака наша породица треба да буде света лоза – као некад лоза Немањића.

И да се не обрукамо у онај Дан суда, него да у љубави сретнемо на облацима Христа Бога и наше дивне светитеље, па да са њима наставимо да стварамо лепоте невиђене на новој Земљи, под новим небом – у векове.

Из књиге владике Данила Крстића „У почетку беше Смисао“

Транксрипт са видео-текста: Иван Аћимовић

(Svetlost pobede@youtube)

Преузето са: „Стање ствари“