header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow САОПШТЕЊА arrow Уредништво: Напад из Београдске патријаршије на „Борбу за веру“
Уредништво: Напад из Београдске патријаршије на „Борбу за веру“ Штампај Е-пошта
среда, 06 март 2019

 „ПРАВОСЛАВЉЕ“ - ГЛАСНОГОВОРНИК МРЖЊЕ

Новинарство у врху Београдске патријаршије је одавно углавном само лаж. Или, ако није лаж, онда је прикривање. Тако на званичном сајту патријаршије читамо којекакве глупости о посети екуменистичком центру у Бозеу, о „Светском молитвеном дану жена“ у Београду, о екуменистичком симпозијуму у Бечу, али нисмо, рецимо, добили целовиту вест о томе да је упућена званична подршка СПЦ Украјинској Цркви Московске Патријаршије, и да је српским свештеницима забрањено саслуживање са расколницима што је, свакако, вест коју би обавезно требало подробно образложити (овде:). 

       „Православље - новине Српске патријаршије“, како пише у импресуму овог листа, већ пар деценија се налази у рукама српских екумениста и новотараца. Због неправославних и сувопарних садржаја скоро нико га и не чита, већ му се тираж прави наметом на црквене општине, које су обавезне да буду претплаћене на одређени број примерака.

Међутим, овај лист данас практично представља гласило наше дијаспоре из САД и Канаде, или, тачније речено, закулисних структура из ове две државе, које свој антисрпски и антицрквени рад спроводе преко слугерањских епископа и екуменистичких поповских агентура.  

Преокрет је наступио када је уређивање листа, по благослову патријарха Иринеја, поверено протођакону Дамјану С. Божићу, донедавно потпуно непознатом нашој црквеној и културној јавности. Син богатог и моћног свештеника завршио је Богословски факултет у Либертивилу и без претходног новинарског искуства постављен је за главног и одговорног уредника централног гласила Патријаршије. Божић је, у недостатку контаката са домаћим ауторима, ангажовао сараднике „иза седам гора и седам мора“, тако да и из његових уводника, и из прилога његових пријатеља иза океана, али и домаћих американофила, објављених на страницама „Православља“, све боље упознајемо америчку стварност уместо православне духовности.

Протођакон Дамјан С. Божић, уредник "Православља"

Наравно, томе не треба да се чудимо. „Новине Српске патријаршије“ савршено су компaтибилне са екуменистичко-новотарским такозваним „званичним сајтом СПЦ“, на коме је 26. фебруара, на празник Светог Симеона Мироточивог, освануо текст о – „светом“ Фрањи Асишком. Сада је за очекивати да нас Патријаршија подробно информише и о Терези Авилској, надбискупу Степинцу и другим „украсима“ и „похвалама“ Римокатоличке, сестринске им „цркве“. Но, вратимо се теми.

Од свих свештеника српских простор у „Православљу“ добио је прота Василије Томић, погађате, из Канаде, који има редовну рубрику „Ходим и свједочим“. Подсетићемо да је ово исти онај који је предводио заверички поповски лоби у прљавој кампањи за свргавање владике канадског Георгија. Песничка душа, рођени беседник, прави човек на правом месту, апсолутни геније - па то ти је! (О парама ни не мисли, зар не?) Какве паметне ствари можете сазнати из његових „поучних беседа“, видећете на неколико примера.

Василије Томић, вођа једног од лобија попова-новотараца

Хвала Богу, заврши се она брука и свјетска срамота, ријалити шоу, око потврђивања контроверзног судије Врховног суда Америке.

Ако се сав свијет грохотом смијао првом човјеку једине супер-силе кад је бесрамно лагао државнике свих земаља о наводним великим успјесима земље Америке под његовим руководством, а током машкараде са потврдом судије Каванаха, свијет је могао, заједно са њиме, да сузи и плаче.

Жалосно је да човјек његових моралних (не)квалитета јер рекоше да је један блудник и силеџија потврђен за судију највишег суда најмоћније земље свијета. А ако су лагали као што испаде да јесу онда је још жалосније да су то тако јавно и бесрамно могли чинити.

Изнад свега лебди питање фамозне западне демократије. Прво слово азбуке те, тзв, демократије било би што се свуда чита и декламује да је судство на Западу објективно и од свих независно. Судије су веле изнад свих партија и политичких струјања. 

Ако је тако, зашто онда сваки предсједник једва чека да неки од постојећих судија, које је његов претходник, политички супарник, угурао у Врховни суд, оде Богу на истину, па да он, према својим политичким увјерењима, како зна и умије, угура свог кандидата? Суде ли судије америчког, и сваког другог врховног суда западних демократија, по правди или према својим политичким опредјељењима или упутствима својих предсједника, послодаваца?“ („Православље“, 1. март 2019).

У броју који излази уочи Великог поста замајавамо се, дакле, америчким судијама. За то време,  премијерка „добија сина“ са својом „партнерком“, хапсе хришћанку, мајку шесторо деце јер их није вакцинисала (а није против вакцина, него није хтела да деци даје сумњиве отрове), „Информер“ објављује најгоре скарадности и чист сатанизам, а његов уредник је, још пре три године, одликован од стране патријарха Иринеја (Овде:); што је невиђено ругло и срамота, јер је он такве ствари објављивао од самог почетка. На страну то што се није нашао ниједан свештеник или епископ који би, ако је већ потребно дати поглед на савремене политичке елите и квазидемократије, критички сагледао стање у српској средини, у којој најмање три деценије влада општа корупција, од које није имуно ни судство.

Морално посрнуће највиших чиновника Београдске патријаршије -
Патријарх Иринеј уручује уреднику Информера Драгану Ј. Вучићевићу Грамате за доброделатну љубав и помоћ Српској православној цркви

Исти прота оглашава се „душекорисном беседом“ која такође не би, у нормалним околностима, смела да угледа светло дана у централном гласилу Патријаршије, али сада је час и власт таме:

   „А непосредни повод и муку духу задају ми ови што их зову: трансџендери. 

Ја још нисам наишао на прави превод ове енглеске кованице. Појава је на Западу ижђикала и Запад је нашао израз за свој гријех. <...> Супарник Божији и противник од искони, ђаво, Луцифер, усијао је грјешном човјек у свијест да питање полова није Божија ствар него ствар сопственог избора. Данас, до подне, можеш да будеш мушко, а от поподне, ако ти се свиди, постани женско. Тешко свакоме ко се усуди да било какво питање на ову тему поставља. То није ничије него твоје искључиво право. <...> Тридесет посто испитаних Американаца сматра да Деда Мраз, њихов Санта Клаус, треба да буде Баба Мраз, или, још боље, полно неутрално и неодређено чудовиште. „Доста - веле - тог расклиматаног старца“.

Почетком децембра мјесеца, на Женском азијском рукометном шампиопнату, одржаном у Јапану, момак аустралијанске репрезентације, дословно, стокилаш и скоро двометраш, недавно себе женом прогласио, ускочио међу жене, као јастреб међу пилиће, и направио дар-мар. Јаднице жене, немоћне да му на пут стану, стале па - плачу. Хнана Монси, како се момак сад зове, још само прије неки мјесец, прије но што је пол промјенио, играо је за аустралијску мушку рукометну решрезентацију. 

Очекујем да видим кад изрону из мрака боксери па и они, по ринговима, јадне жене почну да млате и трофеје освајају.

Прво питање које ми је искрсло, пошто о овом чови прочитах и слику његову видјех - а слика, вјерујте, говори све - било је: како ли ће феминисткиње реаговати; хоће ли свој глас, моћни, дићи. Јер, ако феминизам није да заштити праву женску природу, онда шта је? А моћне су, није да нису. Нек проба неки судија да не донесе пресуду у њихову корист па ће видјети шта ће са њим бити.

Пратио сам судбину једног торонтског, до у висине небеске популарног водитеља, Гомешија. Врло оштроуман момак. Образован, начитан, храбар и - за што сам мислио да је недодирљив - крајње лијево оријентисан. То његово љевичарство ми је сметало, али сам га прихватао знајући да друкчије он простор добио не би.

Елем, оптужише га жене за неприкладан однос према њима, силовања и којешта нешто. Бијаше суђење и трајало је прилично. Редале се тужитељке, говориле све и свашта, али, без доказа. На крају, суд човјека ослободи. 

Очекивао сам да се човјек на посао врати. Јест, врага: могу га сви судови свјетски одлободити, суд феминисткиња на прешта. Прије извјесног времена покушао је да у једним тиражним новинама образложи свој став, да се рехабилитује у очима јавности. Уредник се прао и извињавао, ништа му помогло није.

У случају оног копца међу кокошкама, очекивао сам, рекох, да феминисткиње заштите женски род. На моје чуђење, видим: ћуте или прихватају неприхватљиво. То ме увјерава да и ова, трансџендер појава, иде по ђавољем јасно оцртаном путу и плану гажења воље Божије.

Медији, на таламбасе, износе случај троје дјеце, из Тексаса, мушкарчићи. Веле, помутила им се свијет о њиховој полности те одлучили да постану дјевојчице. Дјечица, дванаестак година, доносе судбоносну и далекосежну одлуку. Дали су им и женска имена: Лили Марз, Фијана Џеферсон и Зури Џонс. Уз подршку својих родитеља  проћи ће, прилично дуготрајан, медицински третман који ће спријечити природни ток њиховог развоја и преточити га у женски. Већ сада, на почетку, кљукаће их средствима за блокаду мушких хормона. Између 14 и 16 година пуниће их женским хормонима, а кад досегну 18 година, обавиће се неминовна операција“ („Православље“, 1. фебруар).

Прота, очигледно, живи у блаженом незнању да оваквих појава има и у Србији. Читајте о декадентној Америци, а код нас је све О. К.! Не само да их има, него се спрема Закон о родној равноправности, који ће те „џендере“ увести у наше школе и вртиће. Патријарх и Синод срамно ћуте, али нас занима Бана Мраз у Америци.

Друга категорија пожељних сарадника јесу американољупци. Погледајте само какво гануће испуњава срце  протојереја Велибора Џомића, случајно и доктора правних наука (а како је докторирао прочитати овде:), дежурног писца свих лажних оптужница против правоверних епископа и мирјана (иначе једног од највећих мрзитеља „Борбе за веру“), у сусрету са америчким вредностима!

Велибор Џомић

«Недавно сам посјетио Конгрес САД на Капитол Хилу у Вашингтону. У централном холу Конгреса, на највидљивијем мјесту, огромним златним словима је исписано: Ми вјерујемо у Бога”. На тај начин та моћна секуларна држава исказује свој однос према Творцу. Немало сам се изненадио када сам видео тај натпис у највишем законодавном органу САД као секуларне државе.

Брзо се испоставило да ту није крај мом изненађењу. Имао сам прилику да као гост присуствујем једној сједници Представничког (Доњег) дома Конгреса. Очекивао сам све друго осим да ће сједница, након отварања од стране предсједавајућег, почети молитвом. Молитву је са централне конгресне говорнице прочитао римокатолички свештеник, који врши дужност конгресног капелана (духовника). Сви присутни конгресмени, без обзира на различитост њихових вјерских, политичких, партијских, идеолошких и других увјерења, устали су и у миру, и са примјетним молитвеним настројењем, саслушали молитву коју је изговорио конгресни капелан. Не треба заборавити да је наш Епископ источноамерички Иринеј 25. јула 2018. године у Представничком (Доњем) дому Конгреса изговорио молитву приликом обележавања стогодишњице дана када је српска застава постављена на Белу кућу.

Усред Конгреса постоји и конгресна капела као молитвени, духовни простор који служи за духовне потребе конгресмена, сенатора и службеника Конгреса. Конгресни капелан стално је доступан конгресменима, сенаторима и особљу Конгреса.

У Конгресу постоји Међународни одбор за слободу религије, а у Стејт департменту (Влади) САД постоји и посебан департман који прати кршење права на слободу вјероисповијести не само у САД, него и у свим државама свијета. Сваке године се припрема и објављује извјештај о проблемима у остваривању права на слободу вјероисповијести, а прије тога се подноси на увид предсједнику САД као носиоцу извршне власти у тој држави („Православље“, 1. март 2019).

 Прота Веља, пун лове и весеља, је заборавио своје текстове о бомбардовању Србије од стране НАТО пакта кад је пљувао по Америци да би добио који патриотски долар. Његова вера је, увек, била америчка, као она на новчаници од долара: „У Бога верујемо – један долар“. Џомићу јамачно није познато да је фамозни Oдбор за слободу религије из године у годину забринут стањем верских слобода у Србији због одбијања државе да региструје тоталитарне и деструктивне секте. Сладуњава слика конгресмена „у молитвеном настројењу“ не заслужује коментар, посебно ако се сетимо да су исти такви „побожни“ моћници пре двадесет година донели одлуку о бомбардовању Србије, претходно јој увели вишегодишњу блокаду и санкције, и то у условима ратних конфликта на тлу бивше Југославије које су распиривале земље  западне Европе и Америка.

А из уредничког пера, после за његове чланке већ традиционалног приказивања америчке стварности,  у броју од 1. фебруара долази до „конекције“ са српском реалношћу. После размишљања о новогодишњим лудоријама, колико год то немало везе са темом од које је казивање отпочето, износе се осуде и претње онима који имају слободу да, иако су чланови Цркве, мисле својом главом и боре се за вредности које је „званична“ Црква изневерила. Ево текста главног и одговорног уредника:

„Безимени душебрижници, или: дијагноза нашег времена

Само ђаво нема име

Патријарх Павле

   Фебруарска зима. То је сурово реална, отрежњујуће мирна и неопростиво тиха половина годишњег доба која нас уредно чека у заседи после срећних божићних и новогодишњих празника. Док смо се окренули, поред нас су протутњале санке са лапонским таблицама, окићене сијалицама, са два упрегнута ирваса, пуном врећом поклона и прапорцима, које уз прасак петарди и свечана обећања шире добре вибрације све до северног пола. Крајње време је да погледамо у очи фебруару и признамо себи да нисмо толико срећни. Култура данашњице, опсесивно усредсређена на нереално позитивна осећања и очекивања од свега, па и од празника, од нас очекује да будемо најсрећнији, најздравији, у свему најбољи (не бољи, већ најбољи!), најпаметнији, најбржи, најбогатији, најпродуктивнији тако да нам сви завиде, да нас хвале и да нам се диве. <....>

Одсуство утехе у зачараним круговима друштвених мрежа је логична последица непостојеће лековите катарзе, а ње не може ни бити кад нема проблема! У лавиринтима неискрених и површних осмеха вршњака који живе своје феноменалне животе, скоро је немогуће да просечан тинејџер не помисли да са њим нешто није у реду.

Међутим, интернет, тај виртуелни свет (не)стварности, није битно изменио само схватање и понашање тинејџера, већ и одраслих. Између осталог, увео је у наше животе поражавајућу чињеницу да непознати, острашћени недобронамерници у сваком тренутку, из удобности свога дома, аутомобила, или чак директно са улице својим коментаром могу да упадну у нашу кућу, да повреде или понизе наше ближње, а да не преузму одговорност за своје херојство и потом побегну са места злочина. Феномен непотписаних писама која круже интернетом, у којима се пласирају лажи и клевете о нашој Цркви, а иза којих, наводно, стоје забринути грађани, постаје манир и дијагноза нашег времена. Треба ли рећи да забринутом грађанину није ни до вере, ни до Цркве, да свесно кривотвори истину и да циљано гађа искрене, пожртвоване и предане служитеље Божјег олтара и народа? О њему Свети  пророк Давид сведочи: „Неправду измишља језик твој; он је у тебе као бритва изоштрена, лукави. Волиш зло него добро, волиш лагати него истину говорити. Љубиш свакојаке речи од погибли и језик лукав. Тога ради Бог ће те поразити сасвим, избациће те и ишчупаће те из стана, корен твој из земље живих“ (Пс 52, 2 - 5). Да симптоми кукавичлука и нечојства буду очигледнији, они отровне стреле испаљују искључиво из интернет жбуња, односно анонимних и антицкрвених сајтова, и то маскирани, што ће рећи са заштићених виртуелних интернет адреса. <...> Интернет опадачи који упорно подмећу лажи и неистине по свему судећи нису ни у каквој заједници са Богом јер заједница са Богом је истовремено и заједница са онима који су се поверили Богу.“

Не, уредниче, „острашћени“ аутори који своје ставове публикују на нашем сајту не припадају кругу људи у коме Ви живите: немају луксузне виле и раскошне станове, не возе бесна кола и никада не „гађају“ искрене, пожртвоване и предане служитеље Божијег олтара и народа, напротив, о таквима пишу и такви са нама сарађују. Када сте Ви објавили текст неког духовника у „Православљу“? Јесте ли дотакли било коју тему из реалног живота овог напаћеног и осиромашеног народа који и поред раскалашних „црквенослужитеља“ траже изворе воде живе, напајајући се на чистим изворима наше манастирске духовности и у убогим црквицама где истински пастири стоје на бранику наших душа? Немојте се заваравати: „Православље“ се купује, као што рекосмо, из обавезе и прелистава у канцеларијама из досаде, док се наш сајт прати из ревности за веру, и када погледате број посета и државе у којима се чита и преноси, осведочићете се колики утицај има не само у српском народу, већ и шире.

Поводом муфљуског цитатирања патријарха Павла, није наведен извор где је то и у ком контексту рекао блаженопочивши патријарх Павле (ако је уопште рекао), пошто је искључено да он није знао да ђаво, бивши Серафим, има име и да се зове Сатанаил.

А отров који бљујете, вратиће се у Ваше лице. Узрок Вашег једа је добро познат: „Борба за веру“ Вас је раскринкала као битангу у мантији српског православног свештеника, која је стајала на челу ништа мањих битанги у антицрквеном акту свргавања владике Георгија и рушењу каононског поретка у епархији канадској (сви текстови на ту тему налазе се у рубрици „Епархијске новости“ на следећем линку: (http://borbazaveru.info).

Што тиче „отровних стрела“ које се „испаљују искључиво из интернет жбуња, односно анонимних и антицкрвених сајтова, и то маскирани, што ће рећи са заштићених виртуелних интернет адреса», то је знак шта вас највише боли, што значи да је концепцијска и техничка поставка «Борбе за веру» управо онакава каква нашим зломислитељима највише смета. Јер да није тако, одавно би ми већ горели на ломачи, вероватно на платоу од паписта узурпираног Храма Светог Саве, док би римокатолички глокеншпил са Храма додатно увесељавао папистичку булументу.

Иначе, још почетком 2013. године нама је, преко Јована Радосављевића, духовника неформалног патријарха српског Иринеја Буловића, што ће рећи «из врха СПЦ», - упућена претња, објављена на званичном сајту СПЦ, упакована у «народну мудрост»: «Овде је добро да запамтимо ону народну мудрост: не трчи пред руду, згазиће те кола!“ (овде:   наш одговор: овде:)

Јован Радосављевић, духовник Иринеја Буловића 

А док нас та кола не згазе, разбијаћемо медијски мрак у коме непријатељи наше Свете Цркве  желе да држе српски народ. Свакако, ми памтимо речи Светог Јована Крститеља да Бог може и од камења подигнути слуге Себи (Ср. Мт. 3, 9). Но, хвала Богу, "Борба за веру" је још увек ту и док год је то тако сваки црквени издајник живеће у страху не знајући када ће његово злодело изаћи на светлост дана.

А „Деди“ поручујемо да му од Бога желимо здраву памет, да што пре дератизује Патријаршију од разнораних глодара, који својим игранкама могу проузроковати да се задах разливеног путера са глава  највиших чиновника Београдске патријаршије зачас рашири земљом Србијом, али и читавим Земљиним шаром...

Последњи пут ажурирано ( субота, 09 март 2019 )
 
< Претходно   Следеће >
УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 59 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.