Данас, како неки портали са интернета преносе Вучићев разговор у неким новинама у Италији, видим да је он више но икад ближи стављању потписа за признање шиптарске државе... склепане на темељима српског трајања, између стубова српских светиња.  

Благо је рећи да ме спопада бес, саплићу мука и немир, за мном корача очајање, потпуна изгубљеност... као да сам истеран из света – жив мртвац...  тло ми се измиче испод ногу, губи смисао...  и ја на њему сенка...

Господе, помилуј и спаси, не дај да нам избришу Косово и Метохију, да нам Грачаницу и Дечане Високе, Пећку Патријаршију и Свете Арханђеле, Богородицу Љевишку, царску земљу нашу не препишу у своје књиге постојања, да нам Немањићи остану без кућа својих, храмова Твојих Господе над војскама и народима, не дај да и ми с њима не постанемо бескућници, и ако су нам гробља рушили у рату против наших отаца светих, наших дедова и прадедова, против живота вечног, остадосмо у браћи и сестрама нашим, у жицама, са децом њиховом, децом нашом, да сведоче, како смрт у рукама оних који отимају, под барјацима Запада, играрија је хорде варварске на земљи наследној, земљи чији  стубови су на небу и костима наших светих ратника, које ни црвена пошаст наметнутим заборавом није потрла!

Господе, помилуј и спаси, род свој српски, маловерни и многогрешни, трпељив и многострадални, не дај да се распемо, да се у лишће опало прометнемо, како би нас свуд по туђим странама расуо сваки туђин што га домаћински трпесмо и гостисмо;

не дај да млохавим и старачки окопнелим мишицама најважније оружје имамо у кашикама и виљушкама, на бојном пољу, застртом столњаком, међу тањирима и зделама, и да највишу мудрост исказујемо у пребројавању деце која не треба да бране отаџбину, кућу своју заветну, кућу своју вечну;

не дај да жедним и гладним очима похлепно жудимо за напирлитаним и нацифраним туђим градовима и рекама, планинама и облацима, мостовима и путевима, туђим шумама и пољима, водама, а главу да не окрећемо од Бистрице, Паштрика, Шар планине, и Јуничке планине,  Копаоника, Ибра, Лаба и Ситнице, где уз Косово поље поља непомућено памте српске песме а шуме разговетно чувају српске кораке, док се на небу крију гласови косовских витезова како одолевају хордама варварским како са Запада, тако  са тла азијатског;

Господе, помилуј и спаси, отчепи уши наше тврдо зачепљене, где год да смо расути, у шта год да смо изображени, али Теби, Богу наших светих отаца предани, раствори огрубелости наше, тако подивљали, полом, мишљу и делањем обезличени, да чути можемо војску нашу небеску, од оца нашега Светога Саве, Светога кнеза Лазара, преко Светога ђакона Авакума, па све до Светог Авве Јустина Ћелијског и Светог Мардарија Либертвилског, како сврстани у поретку вечности стоје до наших рамена, не би ли нас тако тврдоврате, себи окренуте и у себе заљубљени,  молитвама својим усправили и испрсили пред све и једним душаманином;

Господе, помилуј и спаси, Царе небески и утешитељу, душе истине прожми род Твој српски сувом истином и опаши га оружјем непобедивим, оснажи му удове неустрашивошћу угодника твојих, бранећи заветну земљу своју, на Косову и Метохији, да прославе име Твоје, за крст часни и слободу златну.

Господе, Боже Отаца наших светих, помилуј и спаси!

У освит једног неизвесног дана

Срђан Воларевић