Зашто толики свет не држи пост, питате се? Зато што не познаје плодове поста. Здравствене задруге у нашој земљи требале би да препоручују пост исто онако како то чини и Црква православна. Јер су плодови поста велики и дивни не само у погледу духовном но и у телесном.

За доказ могло би Вам се навести безброј примера, но ја ћу се задржати на једном најновијем. То је пример једне удове жене из Бечеја. „Почела сам постити прошле године о Тројицама, прича она. Тако ми то дошло, да треба да постим, кад већ у Цркву ходим и Богу се молим. Док ми је муж био жив ми нисмо знали за пост. И често смо поболевали; никад обоје здрави: тек једно из постеље, друго у постељу. И тако нам је протекао скоро цео век. За све то време ја сам била стално у некој љутњи. Најмања увреда ма са чије стране доводила ме до беснила. И имала сам страх од свега у свету, чак и од својих мисли и слутњи. А од како сам почела постити, ево сад о Тројицама година дана, мирна сам и спокојна, духом радосна и телом лака. Не може ме нико и ништа наљутити. И све ми у души брује црквене песме и молитве. Снови су ми лепи и благи. Ништа на свету немам. Живим код једне имућне пријатељице. Али осећам као да је цео свет мој. Потпуно сам здрава, ето, и ако сам стара. Ничега се не плашим па ни смрти. Једино што ненасито желим јесте: тишина, пост и молитва и у томе налазим потпуну срећу.“

Тако прича о себи старица из Бечеја. И тим својим искуством она потврђује у наше дане науку јеванђелску и вековно искуство Цркве.

Извор: Свети Владика Николај, "Мисионарска писма",  274. писмо.