Није прошло ни два мјесеца од како је на Лучин-дан, 30. октобра 1993. године, митрополит Афиилохије показао руку која је крстила Исуса Христоса, а у Београд и Подгорицу – стигла је делегација Малтешких витезова, нудећи велику хуманитарну помоћ. У том науму, спријечила их је ревија „Исток“, после чега су покушали да подмите аутора овог текста

У љето 1976. године, у Цетињски манастир дошао је полицајац који је 1952. године учествовао у одузимању злата из манастира Острог, и испричао игуману Марку Калању да су из Острога узети и неки црквени предмети. Игуман Марко се, после тог сазнања, више пута обраћао Божу Мартиновићу, секретару Вјерске комисије Извршног вијећа Црне Горе, да би, напокон, двије године касније, у манастир стигла делегација која је донијела руку св. Јована и Честицу Часног Крста, док је икона Богородице Филермоске предата на чување Музеју на Цетињу.

– Када су отишли, митрополит Данило ми је рекао: “Оче Марко, ове двије светиње морамо негдје да сакријемо, да знамо само нас двојица гдје су. Ако један умре, онда треба повјерити још једноме, так да вазда двојица знају.” Били смо свјесни колика је одговорност на нама, јер нијесмо имали начина да светиње заштитимо – испричао ми је својевремено отац Марко Калањ.

Три светиње су, иначе, прије него што су доспјеле у Острог, биле у дворској капели у Београду, на Дедињу. Руси су их поклонили Карађорђевићима. Када је априла 1941. године, краљ Петар стигао под Острог, рекао је: “Ове светиње нећу да носим из Југославије!”

Није прошло ни два мјесеца од како је на Лучин-дан, 30. октобра 1993. године, на отварању Светог архијерејског Сабора СПЦ, митрополит Афиилохије показао руку која је крстила Исуса Христоса, а у Београд и Подгорицу – стигла је делегација Малтешких витезова, нудећи велику хуманитарну помоћ.  За то сам сазнао од Рада Перовића, тада потпредсједника Владе Црне Горе (из редова Народне странке), који је, заједно са министром иностраних послова Миодрагом Лекићем, и министром здравља Миомиром Мугошом, примио на разговор „Малтежане“.

Заузврат, црногорска власт је Малтешком реду омогућила регистровање канцеларије у Подгорици. Гости су, како је речено у званичном саопштењу са тог састанка, изразили спремност за дугорочну сарадњу са институцијама културног и привредног живота Црне Горе.

Није тих дана било говора у медијима и јавности о руци св. Јована и Филермоси, пошто је кратка вијест у новинама, почетком новембра претходне године, прошла потпуно незапажено, исто као и посјета представника Малтешког реда.

Буру у јавности изазваће, два мјесеца касније, први број ревије „Исток“, који је у тексту, под насловом „Лов на свету руку“, открио да је прави циљ посјете делегације Малтешких витезова: почетак „плетења паукове мреже“, како би се докопали најзначајнијих хришћанских реликвија које су, истина, некада биле у њиховом посједу. Поуздано се зна да су се у средњем вијеку налазиле код њих на Родосу (у цркви на брду Филермос), а од средине 16. вијека на Малти, гдје остају до краја 1798. године, када ће због Наполеонивих освајања прећи у Русију, под покровитељством руског цара Павла Првог.

Текст из „Истока“ су пренијели бројни медији, а београдска „Политика“ и „Вечерње Новости“ ударно на насловној страни. То је допринијело да патријарх Павле и предсједник СРЈ. Зоран Лилић, у следећем разговору, одбију помоћ Малтешких витезова, иако се радило о огромним новчаним средствима којима је требало да буде изграђен Медицински факултет и нови студентски дом.

За то сам сазнао у разговору са Горданом Кекић, која је била преводилац делегацији Малтешких витезова. По доласку у Подгорицу, после неуспјешне посјете Београду, она је на различите начине покушавала да ме подмити, а да заузврат објавим афирмативну сторију о Малтешком реду, нудећи ми доказе колика су средства уложили у лијечење болесне дјеце из Србије. Иначе, она је била и главни менаџер Института за мајку и дијете из Перуђе, гдје се, у току рата, лијечила велика група болесне дјеце из Србије.

На моје питање – какве су везе њеног Института са Малтешким витезовима, рекла ми је следеће: „Они су наши политички патрони; својим везама омогућавају нам да дођемо у одређене земље и понудимо помоћ!“ У ствари, било је обрнуто, Малтешки витезови  и данас, као и увијек, своје планове крију иза хуманитарних акција.

“Плетење паукове мреже” у којој би једног дана требало да се упецају три највредније хришћанске реликвије, настављено је неколико година касније именовањем Енрика Тућила (иначе, адвоката Мила Ђукановића у италијанској истрази о шверцу цигарета) за нерезидентног амбасадора Малтешких витезова у Црној Гори. Он је, потом, у неколико наврата, уручио значајне донације црногорским здравственим установама.

Италијанске компаније последњих година значајно улажу у Црну Гору, посебно у енергетски сектор, плетући струјну мрежу (ЕПЦГ, будуће електране, далековод према Абанији, кабал преко Јадрана), и не би чудило да и иза тога стоји Малтешки ред. Њихов утицај у Италији је огроман, а значај који они придају трима хришћанским реликвијама које се налазе на Цетињу, тешко је схватљив људима који добро не познају историјат овог реда и важност симболике у таквим организацијама.

Извор: "Седмица.ме"