|
 Један од јунака Достојевског, Мармеладов, у „Злочину и казни“ вели да се достојанство може сачувати у сиромаштву али не и у беди. Беда бескрајно понижава човека, убија у њему вољу за животом, лишава га снаге да опстане у свету у коме смо. А Срби, од 1989. наовамо, све више тону у невиђену, афричку беду.
Разлога је много: од ратова и санкција тзв. „међународне заједнице“ до лудачког срљања у неолиберални капитализам, који на европској периферији каква је наша показује своје огавно лице. Колика је наша социјална беда? Огромна. Преко пола милиона људи нема ни за основне потребе. У таквој ситуацији, људи долазе до очајничких поступака – као што су раније нудили своје бубреге на продају, тако сада нуде гробна места својих ближњих, да би, макар и на тај начин, зарадили неки динар. А то није зарада, него понижење, страва, проклињање самог себе. Гроб је светиња. Продаја светиње је знак крајњег слома народа. И то у доба кад је гробова све више, а колевки све мање, и кад се на нама испуњавају речи Светог владике Николаја из његове „Небеске Литургије“: “Тесна гробља, а мало гробара, гробарима отежаше руке!“ Шта се дешава са Србима? Може се гледати овако или онако, али најдубљи одговор је, као и увек, религиозно – метафизички. Изгубили смо заједницу са Богом као извором живота, пали смо духовно и морално – и нашли се овде где јесмо. Између осталог, изгубили смо свест о значају гробаља, о којима владика Николај каже да су најмногољуднији градови на свету. И додаје: “Сама реч сахрана (сахранити), ова богонадахнута реч сељачка, казује нам суштину гробља. Сахранити значи сачувати. Гробље је, дакле, хранилница, или чуваоница. Чега? Наших ближњих, отаца и браће наше, највећега блага на земљи, блага Божјега.“ Зато је однос према покојнима у исти мах и однос према живима. А ми живимо у срамно доба, кад се мртви ниподашатвају, као што је то, у скупштинској расправи о закону о трансплантацији 2018, узвикнуо посланик владајуће странке, Александар Мартиновић, рекавши да мртав човек није више власник ничега, па ни сопствених органа. Наш угледни антрополог, Бојан Јовановић, у тексту „Култ и култура“, тим поводом је записао:“У свим културама, почев од најархаичнијих до савремених, права која имају чланови колектива не престају њиховом смрћу. Тренутком одласка са овог, имају право на достојан испраћај у други свет. Покојник се може казнити ускраћивањем тог права, а једна од највећих казни на коју појединац може бити осуђен је губитак права на погреб и гробно место. Тај посмртни аспект кажњавања, опомињао је да се човеково постојање не завршава његовом смрћу и да његово понашање за живота има своје последице у посмртном периоду. Такође су традиционално утврђена и права и обавезе колектива према својим умрлим члановима да их на одговараћи начин испрате у други свет. На обавезу поштовања не само својих, већ и туђих покојника и њихових гробова опомиње један од наших најупечатљивијих епитафа: "Ја сам био што и ти, а ти ћеш бити што сам ја".“ Ако је тако, онда, без обзира на беду у којој смо, морамо водити рачуна о својим покојницима. Али, пут ка томе је наша морална обнова. Не смемо, како би рекао владика Николај, да оргијамо на гробљу: “Човека подузима језа од кикота на гробљу. Не подузима језа само оне тупе душе, које не знају никад где се налазе. Место жалости стижу са свих страна Србије извештаји о забавама и маскарадама. Место поста свак је удвостручио свој апетит и своју прождрљивост. Место штедње спопала су нас два гадаринска беса: једне тврдичлук, друге раскош.“ Обновимо се духовно и етички, па ће и наша гробља достојанствено чувати наше покојнике. ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ Франкфуртске Вести 30-31. март 2019. |
