 Љубиша Морачанин:Улога Српске православне цркве у пучу 27. марта 1941! За један дио Срба 27. март је био и остао „херојске дјело српског народа“, а за други дио – највећа „несрећа по српски народ“, који је по други пут, за непуна два вијека, гурнут на границу биолошког истрбљења. Мало се, међутим, зна о улози Српске православне цркве у овом историјском догађају
Војни пуч 27. марта 1941. извела је завјереничка група прозападно оријентисаних официра Југословенске војске на челу са генералом Војног Ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намјесништво које је два дана раније, 25. марта 1941, потписало протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Учесници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антињемачких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Велике Британије, која се тада налазила у рату са Њемачком. Српска православна црква је имала посебно запажену улогу у преврату када, заједно са неким српским политичким организацијама (Соколи, Народна одбрана, Четници итд.), учествује у припремању и реализацији војног пуча. Због јаких веза између Англиканске и Српске православне цркве, британска влада је могла утицати на став СПЦ и патријарха Гаврила Дожића да иступи на страни „слободног свијета“. Подстицај завјереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме жељела да одложи њемачки напад на СССР, који се увелико припремао. Комунисти су такође демонстрирали са осталим грађанима тога дана. Истог дана када је изврешен војни пуч, Свети архијерејски сабор СПЦ је већ био на окупу, јер је био сазван за 27. март. Отварајући ванредно заседање Сабора патријарх Гаврило је рекао: „Нека је слава Богу, захваљујући томе да је прошле ноћи извршен пуч и ситуација је много јаснија. Наш положај је много лакши. Синоћ ми је један од краљевских намесника рекао да ћемо ми бити криви ако народ буде устао и настали немири, и да ће последица тога бити улазак Немаца у нашу земљу. Ноћашњи акт спасао је част нашег народа и државе, па због тога и ми можемо само благословити ово дело.“ Тог 27. марта патријарх је више пута излазио на прозор Патријаршије и држао говоре многобројним демонстрантима. Национално усхићење довео је до тачке кључања Дожићев говор на београдском радију, препун косовске симболике, који су преносиле и станице Загреб и Љубљана, поручујући да је на сабору Српска православна црква једногласно подржала војни пуч као опредељење за „царство небеско“: „Пред нашу нацију у ове дана судба је поново била поставила питање коме ће се приволети царству. Јутрос у зору на то питање дат је одговор. Приволели смо се царству Небеском, то јест царству Божје истине и правде, народне слоге и слободе… Ако је живети, да живимо у светињи и слободи, ако је мрети, да умремо за светињу и слободу као и много милиона прослављених предака наших“, рекао је патријарх Гаврило. Патријарх Гаврило је, 28. марта 1941, у патријаршији дочекао пучисту генерала Симовића и том приликом је рекао да пуч није само дјело војника већ „целокупног српског народа и нас свих који смо се за то ангажовали“. Он је том приликом оцијенио да је 27. март један од најважнијих датума у српској историји и да је раван Видовдану: „Видовдан 1389. године, Видовдан 1914. године и 27. март 1941. године су исти но суштини и мотивима. Сва три ова велика датума воде царству Небескоме, тј. путем прошлости, оличеним у духу витештва.“ Поводом ступања на престо малољетног краља Петра II, 28. марта, одржано је благодарење у свим богомољама. У Саборној цркви су били Петар II, нова југословенска влада на челу са генералом Симовићем, представници политичког и јавног живота, генералитет, адмиралитет, епископи Српске православне цркве и друге јавне личности. Улице и прилази око Патријаршије и Саборне цркве били су закрчени са свих страна од огромне масе света и од аутомобила. Четири деценије касније, у својој књизи „Југославија уочи и за вријеме Другог свјетског рата“, штампаној у Минхену 1978. године, чувени историчар Ђоко Слијепчевић (1907-1993), који је објавио најзначајније књиге о историји СПЦ, написао је: „Корени трагедије и Српске православне цркве и српскога народа у Другом светском рату и после њега садржани су, знатним делом, и у идеолошко-политичкој неприпремљености и у једностраном процењивању и унутрашњо-политичке и међународне ситуације у којој се налазио наш народ пре формалног отпочињања Другог светског рата. Једнострано, сасвим произвољно и знатним делом гусларско опредељење Цркве за идеје и нејасне циљеве пуча од 27. марта 1941. године, било је један од узрока безобзирности окупатора и према СПЦ и према српском народу.“ Извор: „Видовдан“ |
