… Пишеш како си га слао на трговачке школе, да би постао ученији и бољи од тебе. Он је постао ученији али – много гори од тебе. И свој и твој углед у вароши упропастио је за краће време него што је теби требало да дођеш до калфенског права. Школујући га на страни ти си штедео не само на свом телу, него и на Богу и на души својој. Престао си био ходити у Цркву – кошта; треба свећу запалити и дати грош на тас! Престао си био и крсну славу славити – кошта: колач, па гости, па свештеник!

Крупним благом си купио нечовека, пропасника. Твој син неће да зна ни за што од свега онога што се у народу и вашем граду поштује. Бог, душа, молитва, слава, милосрђе, човечност, снисходљивост – све су то за њега бајке вас старих трговаца простака. Он је у радњи увек нервозан и љутит; само је у кафани весео. Кафана му је у ствари кућа, а дом и дућан – излетишта. Но кога кафана благосиља, кућа га проклиње.

Најзад те преварио тако вешто, да си се сад потпуно уверио, да је заиста способнији од тебе. Објаснио ти, да је за успех и модернизовање радње нужно да се твоје име скине а његово испише. Ти си незлобиво пристао на његов предлог, а он, вештак дуплог књиговодства, спровео је то код судова. Ти ниси ни слутио, шта је то све значило, док он једнога дана, љутит после ноћног пијанчења, није отворено рекао, да си ти обичан просјак са улице, без игде ичега свога. Посрћући ти си отишао у суд, па адвокатима, па пријатељима. Но сви они, разбравши ствар, рекли су ти једно: да те је син вешто и потпуно искључио из имовине твоје. И много ми још пишеш о узалудним покушајима да повратиш оно што си знојем и поштењем кроз цео век стицао и стекао. Па најзад у очајању питаш, да ли је грешно, да убијеш сина – нечовека?