Асанж је представљао последњу наду за оне који су сматрали да су на Западу још могуће промене изнутра. Сада је и томе дошао крај

Хапшење Џулијана Асанжа је бар на тренутак и бар привидно ујединило левицу, десницу и либерале широм света, односно оне међу њима који схватају какве последице владавина глобалне олигархије има за свет, за све нас без изузетка, па и на добровољне робове.

Потврдио је вредности слободе личности и индивидуалне акције блиске либералима и либертаријанцима, разобличио лаж и насиље глобалних центара моћи као мрачно – не више наличје него баш лице глобално доминирајућег Запада, што је дало додатне аргументе како левима, тако и деснима који суверенистичке и социјалне идеје претпостављају обећаном планетарном (и подразумева се – капиталистичком) рају.

Укратко, Џулијан Асанж је својим деловањем и својом жртвом подсетио и на тренутак актуелизовао носеће идеје Запада у последња два века, које су у највећој мери – ако занемаримо насилне и манипулативне методе у њиховом промовисању – заслужне за његову моћ над људским душама у нашој епохи.

Асанж је представљао последњу наду за оне који су сматрали да су на Западу још могуће промене изнутра, које би претеће токове ипак усмериле у другачијем правцу и од Запада (поново? коначно? ипак?) начиниле ако не пожељног, оно макар прихватљивог субјекта на глобалној сцени. Он је продубио наду да индивидуална акција у садејству са добро организованом и мотивисаном мрежом сарадника, уз подршку нових медијских и технолошких могућности, омогућава да се створи пол моћи макар колико-толико независан од глобалне олигархије, и који би у једном тренутку могао да превлада.

Јасно је да је све то био утопизам, нарочито са позиције оних који воле да буду генерали после битке, али утопизам није увек и обавезно илузија, већ може бити и подстицај, тежња ка свету у којем би као људи желели да живимо, визија и жудња без које често нема ни племените и усмерене акције.

Ипак, крај „утопије Асанж“ и његова потоња судбина која ће све више откривати мрачно лице звери која га је прогутала, поново нас враћа на вредност једног истинског реализма, не кукавичког и прагматичког, већ оног који нас тера да ствари називамо својим именима, и да не полажемо наду у илузије, колико год оне привлачне биле.

Звер ће нестати тек када Запад буде војно, економски и цивилизацијски поражен. То неће донети крај историје и рај на земљи, али ће нас увести у један нови историјски циклус, у ком ће само од нас зависити мера у којој ћемо се остварити као озбиљни стваралачки субјекти у стварању једног света који би, бар на неко време, могао да буде боље место за живот.

Не заносимо се и нека нас порази и судбина поражених не паралишу. Делајмо, јер сила је на нашој страни.

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.