Сусрео си се, пишеш, са човеком, који не верује у Бога, међутим пун је сујеверја. Срео си га прошлог лета у бањи. Он ти је признао, да никад није веровао у Бога, али да је од детињства пружао длан циганкама, да му врачају. То и сада чини. И ватрено доказује, како његова циганка врачара зна више од свих академија наука.

Шта те чуди, драги ђаконе? То ли, што безбоштво и сујеверје иду заједно? Но то је у неприродности сасвим природно. Лаж је и једно и друго, и обоје проистичу од онога кога су најистинитија уста назвала: отац лажи. Истина је увек иста, а лаж је као камелеон што се јавља у разним бојама. Није то никакав парадокс – то пријатељство између безбоштва и сујеверја – како си ти мислио, него нешто сасвим подударно као рам и слика. Свако безбоштво урамљено је чврсто у сујеверицу. И једна лаж стално гостује код друге.

Кад је цар Саул отказао послушност Богу и Самуилу пророку Божијем, отишао је врачари у Ендор, да чује истину и потражи савет. Филип Егалите, краљ француски, хвалио се двема стварима: атеизмом и дознањем судбе по густишу од кафе у шољи. Ниси ли читао у Писму, како се Пилат и Ирод, две лажи, измирише пред осудом Истине на смрт? И у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом; јер прије бијаху у завади (Лк. 23,12). И данас се често мире две лажи кад им престоји борба против истине. Погледај сујеверје безбожних Јевреја, кад хоћаху пошто пото убити Христа! Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскрнавили (Јн. 18, 28). Јер им беше празник. Убити невина човека њих није поганило а ући о празнику у судницу јесте! Истоветне ствари догађају се данас код безбожника у Русији. Код оних који су одбацили веру набујало је сујеверје као поплава. Но они бедници и не слуте, да одбацивши истинитога Бога предали су себе потпуно власти архипротивника Божијег, онога скривенога глумца, који је назват: крвник људски од почетка… лажа и отац лажи. То наравно не слути ни твој познаник господин из бање, који је одбацио Бога и заменио га циганком врачаром.

Христос воскресе!

 Извор: Свети Владика Николај, Мисионарска писма, 131. писмо.