РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ, ПОЛИТИЧКО – ВЕРСКА АКТИВНОСТ ВАТИКАНА НА БАЛКАНУ КРОЗ ВЕКОВЕ

Тако је папа поново напустио мирно мисионарство у Босни и одлучио да „огњем и мачем“ наметне католичку веру Босанцима, па је и калочки надбискуп, ускоро после тога, почео подизати утврђење „за заштиту католичке вере и искорењивање јеретика“ по  Босни.  Од тога доба  су Мађари, још више, верским разлозима покривали све своје политичке акције против Босне, Србије и  Бугарске. Тако нр., већ  1253  год. писао је угарски краљ Бела папи, да има муке с јеретицима Босне и Бугарске, „против којих управо сада боримо се с нашом војском“; а папа Бонифације, поставивши 1303. године новог угарског надбискупа у Калочи, позвао је њега и све околне бискупе, да поново отпочну борбу у Босни против „јеретика“ и то не само црквеном пропагандом него и световном силом. У исто време, а и доцније, папа је потстицао и хрватско-далматинске банове из племена Шубића, да предузимају акцију против „јеретика“ у Босни   „јер да је верско стање тамо таково да не може бити бедније.“         

Са слично комбинованим политичко-верским тенденцијама на потстицај папин, предузео је и велики мађарски краљ Лајош 1363 године, у друштву са острогонским надбискупом Николом, тобожњи верски рат против првог босанског краља Твртка I, али су наишли на тако снажан отпор националних Босанаца, и у западним и у источним областима, да су се ускоро и краљ и надбискуп Никола, уз велике губитке, морали повући из Босне. Више је успеха у сличној акцији имао наследник Лајошев краљ Сигисмунд, који је, с благословом новог папе Гргура XII, 1408. године продро са великим снагама у Босну, где многе великаше заробио и немилосрдно побио много народа и мушког и женског, и старог и младог. Али, ни ова мађарска победа није донела сталне користи ни Мађарској ни папи. У Босну све више продире нови непријатељ Турци, чији престиж, после пораза Мађара код Добоја, узима неодољив мах и дотле агресивна Угарска све се више потискује у положај одбране; а оријентација босанске националне властеле добија нови фронт. У борби против Мађара и католичанства они сад стичу једног савезника, који је моћан и спреман да учествује у борби, те се све више напушта стара хришћанска линија и спремају нови путеви у историји Босне, у заједници с Турцима. Босански краљ Томаш који је, притешњен претешким околностима, примио католичанство, изјавио је доминиканцу Николи Барбућиу 1459 године, да је „већина његових Босанаца противна католичанству и више воле Турке него католичке силе“. А када је 1463. године Босна дефинитивно потпала под турску власт, син краља Томаша, Сигисмунд пао је у турско ропство, где је потурчен и под именом Исакбег добио, доцније, на управу један санџак у Малој Азији, а његова мајка Катарина склонила се у Рим, где је живела о трошку папске курије.

Народна песма о пропасти Босне каже, да је краљ погрешио што је допустио да га преваре „господа латинска“, те је, примивши њихову веру, створио љуту верску заваду у своме народу толико, да је упропастио земљу и „Свој браћи својој омрзнуо. И голубу, на јеловој грани....“                

(ИЗВОР: http://borbazaveru.info/content/view/761/30/)     

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ ПАМУЧИНА И ХИЉФЕРДИНГ О УНИЈАТИМА

У санкт петербуршком часопису „Дух Хришћанина“ (април 1863.), Живојин Жујовић, као студент руске Духовне академије, објавио је чланак „Унијатство у Херцеговини“, у коме такве методе описује. Пре свега, Жујовић уочава да Ватикан и Беч дају огромне паре за преверавање православних. Сиромашне младиће из Херцеговине преузимају језуити, и улажу у њих: „Домаћи живот будућих фратара је такав да се бољи пожелети не може: живе у пристојним и уредним становима, имају обилну и укусну трпезу, носе прикладну одећу, једном речју – све што им је потребно и више од тога, налази им се при руци…

Учећи своје васпитанике „свакидашњој животној мудрости, да им, на пример, лице буде пријатним осмехом украшено кад разговарају са другим људима, а нарочито са силнима овога света“, језуити, по Жујовићу, постижу свој циљ: „Млади Херцеговац, после неколико година проведених у Риму, већ више није Хрецеговац; сада је то овејани католик, папист и Италијанац! За њега бисте рекли да се родио у кући првог папиног миљеника: благ, услужан, до крајности обзиран. Све што је у домаћем духу, њему је потпуно страно; све што је драго његовим земљацима, оцу му и мајци, што је пре било драго и њему самом, сада је за њега необразованост и глупост… Још мало па ће му све што је његово рођено постати до крајности одвратно“.          

Чим дође у родни крај, почиње да делује међу поунијаћеним Србима, учећи их да одбаце свој дотадашњи идентитет, верски и национални: „Чује ли само фратар да унијат, при сусрету са православним, поздрави овога по народном обичају: „Помози Бог, брате!“ и добије од њега одговор: „Бог ти помого, брате!“ одмах наређује унијату да то убудуће не чини. „Кад хоћеш да поздравиш Влаха, реци само: „Хваљен Исус!“ (мада овакав поздрав нема готово никаквог смисла на српском). „А и како ће теби Влах бити брат?“ „Како да зовемо православне?“, питају понизни унијати. „Зовите их кудрови (кудрави пси, на српском), репови (репоње), ркаћи (бикови који руше ограде и ниште усеве)“, сведочи Жујовић о методама антиправославне пропаганде.                        

Чувени херцеговачки архимандрит Јоаникије (Памучина), кога Жујовић цитира, овако описује свој разговор са једним Србином унијатом: „У једном селу где сам се и ја догодио у кући сиромашног православног хришћанина, дође ми у кућу домаћинов сусед унијат. После краћег разговора, запитам га ја: – Зашто ви толико мрзите и свакојаким бесчастним именом грдите своју сабраћу, православне Србе? – Не питајте ме, оче, за то сам се сад с својим патром свадија, па ме већ и због овога сигурно неће мимоићи нека беда! – Каква то беда? – запитам га ја. – Такав да ми и за оно триба сутра (када се будемо скупили у цркву на богослужење) изит изван пука. Питали сте зашто ми ружећим именима зове православне? А зар не знате да нас патри малтене силом на то натеравају? А ево како је још придикао патер.

Ја га малопре упитам: – Хоће ли се кудрови спас, и хоће ли и они у рај? – Шути! – јетко ме је прекинуо фратар. – Кудровска вира је никаква (најгора) вира; они нису достојни ни носити име људи! Кудрови у Бога не вирују, од њих нема гориј нико на овом свиту; они су иљаду пути грђи него Турци, и боље се иљаду пути потурчити, него њихову виру примити. Когод не вирује у светог оца папу, он у рај не море, окром дите од седам годишта. – На то му ја одговорим: – Хоће ли то бити тако, патре? И како то тако да море бит, кад се они моле Богу као и ми, и исповидају, и причешћују се, и посте и боље него ми?        

Како се само разгњевио на мене патер, како ме је погледао. Просто сам се престрашио. Па онда одједном загалами: – Ни једне више, проклетниче… Дабогда занимио! (никаквиј закон и вира!)/…/Тако фратри поступају са нама“. Сутрадан – наставља отац Памучина – пун жалости и једа пођем код фратра, и пошто се обично поздравимо, рекнем му: – Шта сте ви то море синоћ говорили пред простим људима, зашто ширите тако ниске мисли као оно синоћ кад сте били у том и том селу? Или можда мислите да је ово папина а не турска земља, да су све ово пусте њиве, па сте изнели сваког семена да сејете куда вама драго? Варате се, љубезни! Таквим проповедима ви само унижавате себе. Зар је јеванђеље то што сте ви синоћ говорили?      

Тако ли ваша богословија учи? – Донекле збуњен мојим речима, фратар ми доста заобилазно одговори: – Зашто бих ја о вам ружно говорио, та ми смо скоро једноверци, и наша вира је од грчко–источне само у два–три ричи разлучила? Ако сам синоћ што и беседија, беседија сам за Луторе и Калвине.“

Архимандрит Памучина наводи још једну врло интересантну фратарску проповед. Ево одломка из те проповеди, од речи до речи:“Немојте се Богом клети, најбоље вирујте у светог оца папу, па поштујте свога редовника исто како Бога; јер ви Бога не видите и не знате, но мисто Бога гледајте свога редовника; па како год вам он каже, онако је истина, исто као да вам самиј Бог каже. Ја Бога видим сваки час, и да ја оћу сад би сиша овди Исукрст, но ја нећу, будући да сте ви грешни. Кудровима (православнима) ништа не вирујте, и држите их за никакву (овде је реч „никакав“ употребљена опет у смислу увредљивог ниподаштавања) виру, – и, ако морете, тајно да нико не види, урадите им свако зло, убите га, украдите му, слажите му, одајте га силноме, па не би ли се ова никаква вира, што у светог оца папу не вирује, искоренила; и ово све кад би извршили, било би довољно за спасење душа.“                       

Зар је онда чудно што су се поунијаћени Срби однародили? И зар је чудно што су се од њих 1941. године регрутовале најгоре усташе? Зар је чудно што су им самостани попут Широког Бријега у Херцеговини и Петрићевца у Бањалуци били седишта?

Александар Фјодорович Хиљфердинг, руски фолклориста, био је од 1856. до 1859. године конзул Руске царевине у Босни. Он је то однарођавање врло лепо запазио: „Србин–католик баца све што је српско као православно и неће да зна за српску отаџбину и српску земљу. Он зна само за своју ужу домовину, па се назива Бошњаком, Херцеговцем, Славонцем, према покрајини где се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, херцеговачким, далматинским, итд.                     

Кад хоће да да шири појам о језику који је један исти и у Босни, и у Херцеговини, и у Славонији, он га назива „нашким језиком“, јер ни сам нема опште отаџбине, нема општег народног имена. Осим своје уске области, има још само једну отаџбину – а то је римокатоличка црква“.

(ИЗВОР:https://www.vesti.rs/Sveti-Sava/Evrounijacenje-Srba-Proslost-koja-je-buducnost-zasto-se-strecamo-reci-Unija.html)

ЈОВАН ДУШАНИЋ О НАДБИСКУПУ ШТАДЛЕРУ

Крајем 1881. године је на чело (врхбосанске) надбискупије у Сарајеву постављен језуита Јосип Штадлер. Фрањевци су морали Штадлеру да (1883) уступе 35 жупа. После аустроугарске окупације се, тако, у Босну и Херцеговину доводе језуите који су, како Владимир Ћоровић пише (Босна и Херцеговина) „обасуте богатом милошћу, добивају пуну власт и стављају се често изнад закона. Безобзирни по верском прозелитизму, они изазивају против себе не само православних и муслимана, него чак и њихове верске сабраће… Фрањевци имађаху за собом готово сав католички пук и домаћу интелигенцију, а језуите су помагала влада и сав дошљачки“.         

Владимир Ћоровић (Историја Југославије), такође пише: „Заслужни фрањевци, који су стотинама година стојали на бранику католичке цркве у земљи и имали да подносе тешке турске прогоне, беху одгурнути, јер су као домаћи људи ипак водили рачуна о суграђанима других вера. Језуити су нетрпељиви и чак агресивни, а као свој програм имали су под Штадлеровим вођством ова начела: 1. присаједињење Босне и Херцеговине Хрватској у оквиру Хабзбуршке Монархије и замена дотадање дуалистичке организације Аустроугарске триалистичком; 2. придобијање што већег броја иноверника у крило римске цркве; 3. помагање одржавања Аустроугарске као велике силе и њенога утицаја на Балкану на штету православне Русије“. Агресивни Штадлеров прозелитизам је имао слаб успех. Према једном владином извештају из 1900. године покатоличено је само 50 особа (33 муслиманске и 16 православне вероисповести и један Јеврејин). Политика католичке цркве према православном становништву Босне и Херцеговине води се кроз организовану акцију на унији и Штадлер је именован од папе за апостолског повереника за уједињење цркава на Балкану. „Б. Х. Источник“ (1896) пише: „У Загребу је 1896. године покренут лист Балкан, штампан делимично ћирилицом, да под плаштом љубави и сједињена врши пропаганду за унију… Папа Лав XIII ревносно и беспрестано ради на томе да се источна и западна црква споје уједно. Осим познате енциклике ето је покренут и лист који у својој првој свесци доноси писмо Браћи Србима од пресветлог надбискупа врхбосанског Штадлера папиног комисара који позива све, а особито Србе у Босни и Херцеговини, на сједињене… Захтеви ревносних покретача листа Балкан нису Бог зна како велики. Они нам признају многе православне обреде, признају и допуштају словенску литургију, дозвољавају и св. Причешће под оба вида, само би хтели да ми признамо власт папину, чистилиште, уметак у Симбол вере и от сина (филиокве) и неоскрњено безгрешно зачеће Блажене девице Марије“.                     

Срби су и у време турског ропства били мање приморавани на исламизацију него Срби који су од турског зулума спас тражили у Аустрији, односно Аустроугарској који су присиљавани на унијаћење и покатоличавање. У Турској до насилне масовне исламизације није долазило, пре свега из економских разлога, пошто је Турска своју државну касу углавном пунила од намета које су морали да плаћају њени немуслимански поданици./…/     

Прозелитизам католичке цркве је довео до повећања одбојности других конфесија према овој цркви – муслимана због покатоличавања, а православаца због унијаћења. Историчар Владимир Ћоровић (Политичке прилике у Босни и Херцеговини) пише да је ретко „кад неко изазвао против себе и свог рада толико протеста као што је био случај са Штадлером.  Боље оруђе за политику завађања тешко је било наћи. Брзо по свом доласку, понесен ревношћу, Штадлер је изазвао сукоб са митрополитом Савом Косановићем. Како су власти стале на страну Штадлерову, Косановић је морао напустити и своју сарајевску епархију и саму Босну, 1885. године. Исто је тако због Штадлера и његове безобзирне акције дошао у сукоб с властима и мостарски муфтија Али Фехми ефендија Џабић, па је био смењен и после тужбе у Цариграду лишен права да се врати у отаџбину. Сем тога, Штадлер је водио дугу борбу и са фрањевцима и римска курија је морала слати посебне изасланике да им опредељује надлежности и да их смирује“. Нажалост, оно што је Штадлер учинио организујући Свехрватски католички конгрес у Загребу 1900. године, на коме је одржао програмски говор о идентификацији хрватства са католичанством, имаће дугорочне последице. Идентификујући хрватство са католичанством он је, како то пише историчар Боривоје Милошевић (Католичка пропаганда у Босанској Крајини у аустроугарском раздобљу) „поставио генералну верско-националну стратегију Ватикана према Балкану и ископао дубок јаз између католичког и православног народа у овдашњим крајевима“. Када је (1918) српска армија под командом Степе Степановића, ослободила Сарајево где јој је био приређен величанствени дочек, Штадлера је то тешко погодило и напрасно је преминуо.          

Из буџета Земаљске владе католичкој цркви се (за издржавање хијерархије, изградњу верских објеката, образовних институција, издавачку делатност итд) издвајају значајна финансијска средства. У 1883. години од укупних средстава која су из буџета издвојена за верске потребе  католичкој цркви је припало 54,7%, мада на католичко становништво чини само 18,1% становника Босне и Херцеговине. У Босни и Херцеговини су аустроугарске власти (1878) затекли 35 католичких верских објеката, а 1900. године њихов број је достигао 135. Године 1882. у Крешеву је основана манастирска гимназија, а у Травнику отвара гимназија са „дечачким семинаром“. У Травнику је 1893. године отворена и надбискупска богословија, а следеће (1894) богословско семениште у Мостару. У то време излазило је шест верских католичких листова.                 

(ИЗВОР:           Из књиге Јована Душанића: “БОСАНСКОХЕРЦЕГОВАЧКИ СРБИ У XIX ВЕКУ/ Борба за слободу и уједињење“; Катена Мунди, Београд, 2018 ).    

НЕБОЈША ВУКАНОВИћ:

 Злочини католичког клера као подсјетник бискупима

Изјава бањалучког бискупа Фрање Комарице којом пореди Бањалуку и Блајбург представља врхунац лицемјерства, посебно што је изговорена из уста једног високог вјерског великодостојника у мјесту великог српског страдања само неколико дана након обиљежавања годишњице убиства владике Платона и хиљада недужних Срба. Бискуп би требао бос да ходи од Бањалуке и Дубице до Градишке и Јасеновца и моли за опрост умјесто што служи помен злочинцима у Блајбургу. Умјесто одговора, бискупе Фрању Комарицу, Винка Пуљића, Јураја Језеринца, Анте Иваса, Миле Боговића и остале челнике католичке цркве и ултра-десничаре који правдају и минимизирају усташке злочине, треба подсјетити на само неке од великих злочина католичког клера почињеног над недужним српским цивилима током 20-ог вијека. 

Загребачки надбискуп Алојзија Степинца имао је важну улогу у стварању и функционисању злогласне НДХ, те је пружао отворену подршку Анти Павелићу и усташком покрету. Априла 1941. Степинац је јавно изјавио да је НДХ „Божијих руку дјело“, и редовно се до 1945. састајао са Павелићем, Кватерником, Артуковићем, те био један од идеолога и покровитеља нове власти. Умјесто да се од њега огради, католичка црква сада настоји да Степинца прогласи блаженим и светим што је велики шамар у лице стотинама хиљада недужних Срба који су мучени и убијани у стратиштима НДХ.

Огромна већина католичких бискупа и свештеника отворено или прећутно подржавала је усташки покрет, присилно покатоличавање Срба и масовне свирепе злочине какви нису виђени на овим просторима од најезде Хуна. У томе је предњачио Врхбосански надбикуп Иван Шарић, један од промотора усташког покрета на простору данашње БиХ, познат по величанственом поздраву и дочеку усташа „ослободиоца“ у Сарајеву априла 1941. године. У црквеним новинама објавио је своју пјесму „Кад сунце сја“ коју је написао у част свог поглавника Анте Павелића. Шарић је током цијелог Другог свјетског рата подржавао, оправдавао па чак учествовао и у организовању великих злочина над сарајевским и другим недужним Србима у НДХ. Био је близак сарадник и пријатељ са усташким заповједником у БиХ Јуром Францетићем. Уз помоћ Ватикана успио је крајем априла 1941. побјећи из Сарајева у Мадрид гдје је живио мирно до 1960. године и никада није одговарао за почињене злочине. Умјесто заслужне казне, злогласни бискуп Шарић добио је почасти, па су његове кости пренесене у цркву Светог Јосипа на Мариндвору у Сарајеву.                             

Бањалучки бискуп фрањевац фра Јозо Гарић није био пуно бољи од Шарића, али је био мудрији и већи дипломата и није тако здушно, емотивно и јавно учествовао у промоцији усташког покрета и злочина. Фра Гарић је уз злогласног Виктора Гутића један од најодговорнијих за смрт бањалучког епископа Платона и већег броја свештеника Српске православне цркве. Након слома НДХ скупа са својом браћом усташама кренуо је на тзв „крижни пут“ и побјегао у аустријских Грац гдје након краће болести умире 1946. године. У злочинима на подручју Бањалуке између осталих истицао се и његов сарадник монсињор Никола Билогривић.

Цијели свијет остао је запањен монструозношћу и садизмом злогласног фра Томислава Филиповића Мајсторовића, познатог као фра Сотона. Овај фратар и усташа, који је био Павелићев тјелохранитељ и припадник Друге бојне Поглавниковог тјелесног здруга, признао је убиство више од 1 000 српских цивила. Један је од организатора божићног покоља у селима Дракулић, Мотике и Шарговац код Бањалуке гдје је за дан убијено више од 2 300 Срба. Фра Сотона је међу усташама прозван „Славни“ јер је ножем заклао више стотина дјеце у Дракулићу и бањалучким селима, а „прославио“ се брзим клењем те свирепим мучењем Срба у Јасеновцу. Због умјешности у брзом клању ножем назван је Мајсторовић, а познато је да је крвавим рукама након клања држао мисе и „причешћивао“ усташе да истрају на „крижном путу“..

Клепачки жупник Дон Илија Томас „благословио“ је усташе прије и након покоља српске нејачи, жена и дјеце у распетим Пребиловцима, а многи фратри из западне Херцеговине и Далмације директно су учествовали у организацији покоља и бацању у јаме херцеговачких Срба, од Шурманаца и Чавашке јаме, до Ржане и Корићке јаме. О злочинима усташа и католичког клера током 20-ог вијека детаљно је писао Виктор Новак у капиталном дјелу „Магнум кримен“.     

Да изузеци потврђују правила потврђује Светозар Ритиг, једини католички свештеник који је током НДХ јавно осудио усташке злочине, позивао на разум и покушао се супроставити насиљу и злочинима. Ритиг је и прије рата јавно осудио Павелићево дјеловање, био је изложен прогону и током рата је побјегао из НДХ и боравио у италијанској окупационој зони.

Највећи дио католичког клера, бискупа, фратара, језуита и других свештеника НДХ, активно је учествовао у стварању и функционисању НДХ, и никада није одговарао за своја злодјела. Захваљујући подршци Ватикана, са лажним папирима Црвеног крста већина је успјела побјећи у Шпанију, Јужну Америку и друге државе и наставити са проусташким дјеловањем, док су комунисти по доласку на власт углавном амнестирали већину католичког клера и усташа. Ватикан је имао важну улогу у присилном покатоличавању и масовним егзуцијама Срба, никада се није оградио од злодјела својих свештеника, па тако не треба нимало бити изненађен изјавама бискупа Комарице, Пуљића и осталог католичког клера које је одувијек, отворено или преућутно, подржавало усташку политику и циљеве на овим просторима.

Хисториа ест магистер витае, и због тога историју као учитељицу живота требамо добро изучити и из ње извући поуке како нам се упорно не би понављале грешке из прошлости.

(ИЗВОР:http://nebojsavukanovic.info/zlocini-katolickog-klera-kao-podsjetnik-biskupima/?sr_pismo=cir)

+ + +

ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ О САВРЕМЕНОМ ДЕЛОВАЊУ БОСАНСКОГ БИСКУПАТА ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Наша анализа дела приказаног дипломатског рада  босанскохерцеговачких бискупа на рушењу Републике Српске, кроз писање «Гласа концила», показује да се Ри-мокатоличка црква у дипломатском и практичном раду максимално ангажовала на избацивању Срба из Босне и Херцеговине, умањењу њиховог политичког значаја и утицаја, нарушавања угледа у међународној заједници, а све са немером да се ове српске покрајине припоје да-нашњој (великој) Хрватској. Овим би се створила велика сила на Балкану која би била снажан ослонац Римској цр-кви у даљем продору на југ Балкана. Или речима Петра Вучића - «Од хрватских политичких савезника, очекује се да истерају Србију из Босне и Херцеговине, да распарчају српске земље, да изврше 'десрбизацију Балкана', Србију сведу на Београдски пашалук, а затим је демилитаризују и ставе под патронат међународне заједнице». Видимо, да-кле, да и цивилни и световни део хрватског друштва заједнички раде на истом циљу, циљу припајања БиХ Хрватској и свођења Србије и Срба на безначајан народ Балкана који ће се временом претопити у Хрвате. Снага хрватства, јуче, данас и сутра, је управо у овој сарадњи. Држава, обично, обраћа само пажњу на пројекте из цивилног друштва, а црквене превиђа.

Из неких разлога политички лидери Срба, како у Србији тако и у Републици Српској, не обраћају довољно пажње активностима Римокатоличке цркве у вези са овим питањем, тачније активностима босанскохерцеговачких и хрватских бискупа. Спречавње политичког пораза Срба у Босни и Херцеговини подразумева активнији, осмишљенији и организованији приступ. Наравно, овај приступ захтева и систематско праћење и реаговање на дипломатске активности антисрпски настројених римокатоличких бис-купа. Другим речима, кључно питање гласи: Како обуздати деструктивну делатност босанско-херцеговачких бискупа?!“   

Из књиге Зорана Милошевића „Унија“, ЦАРСА, Шабац, 2015.

Ако се све ово зна, како кључни човек Репзублике Српске, Милорад Додик, може да помиње Јасеновац и усташе, а да не помиње Ватикан?

(http://jadovno.com/dodik-necemo-dozvoliti-prekrajanje-istorije/#.XM89wiPVKM9)

Браћо Срби у Републици Српској, папство вам је смртни непријатељ. Никада то немојте заборавити!