Данас,15.5.2019. готово сви словеначки медији јављају да је Окружни суд у Љубљани потврдио условну затворску казну за проту, оптуженом за проневјеру црквеног новца и да исти мора вратити око 33. 000  е украденог новца.

Прије пар дана је Суд потврдио мобинг односно намјерно злостављање свештеника Жељка Лубарде и његово четворо мaлољетне дјечице од врха митрополије само зато јер је по благослову тадашњег митрополита Јована (Павловића) подигао оптужницу против осуђеног проте у име Црквене општине.

Након свих лобирања и манипулисања са јавношћу и судски доказаног мобинга, многих нељудких поступака и притисака над свештеником Лубардом, којем је митрополит одузео парохију, лишио га  права на вршење Службе, а тиме и четверо малољетне дјеце лишио права на  нормалан живот само зато јер свештеник Лубарда није хтео да одустане од сведочења о злоупотреби и крађи црквено-народног новца у љубљанској ЦО.

Како далеко се је ишло у заташкавању лоповлука потврђује чињеница да су многе "Црквене комисије" тврдиле да ЦО није оштећена,да крађе није било, да је Лубарда све измислио.

У међувремену је митрополит блокирао и све активности легално изабраном Црквеном одбору ЦО у Љубљани.

И сада, када је правда побиједила митрополиту преостаје да тужи Окружни суд за неоправдану осуду.

Чланови тадашњег Црквеног одбора не ликују над овом праведном пресудом, већ су, како тврде тужни јер им није јасно  како неко ко обуче мантију смије на такав начин да злоупотреби указано му повјерење,руши углед СПЦ и манипулише вијерним народом.Замолили су ме да у њихово име позовем митрополита да тадашњи легално изабрани Црквени одбор Црквене оипштине Љубљана разријеши дужности епископским благословом, онако као што га је покојни митрополит Јован Павловић и потврдио.Иако га је члан ЦО г. Милош Јовановић писмено замолио да то учини прије пар година, наш митрополит се није удостојио да му одговори.

Молио бих и неког из Борбе за веру да ми одговори,да ли је писање истине,ма како она болна била,напад на нашу Цркву и гријех.

Ако јесте, ја ћу оног момента престати са писанијем.

Опрости ми Боже ако гријешим.

Миро Рајлић, Ново Место

Уредништво: Одговор на питање господина Мира Рајлића

Поштовани господине Рајлићу,

Из Вашег питања рекли бисмо да Вас је неко наплашио причом да је изношење истине о свештенству и епископату напад на Цркву и да је, стога, грех.

Као што Вам је, верујемо, познато, сајт "Борба за веру" постоји нешто више од 10 година. Основни циљ и сврха постојања сајта јесте борба за веру једанпут предану светима (ср. Јд.1,3). А ту борбу ми водимо искључиво Истином Која је Христос.  Да смо сматрали да је изношење истине о рушитељима Цркве, макар то био и сами патријарх, - грех, ми овај посао не бисмо ни радили.

Када смо видели да се јеретички и расколнички дух устрвио да руши нашу Цркву, Светосавску, која је увек била и биће Света, Непорочна и без мане, - ми нисмо глумили  упреподобљеност и, у лажној скрушености, држали руке прекрштене на грудима, говорећи како се то нас не тиче, и како је то тобоже ствар клира који ће за то Богу одговарати. 

Свети Теодор Студит, на пример, о томе говори:

„Када је вера у питању нико нема право да каже, ко сам ја? Нико нема право да каже није моја ствар или то ме не занима. Камење ће завикати, а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“

 Наш Златоусти, Свети Владика Николај, у том смислу пева:

„Буди храбар и слободан, рече Господ Навину, ја ћу за те војевати, само држи истину. Тако Господ сада збори сваком правом Србину – ја сам с тобом, буди храбар, и одржи истину".

Од почетка свог рада, „Борба за веру“ има само један циљ – да се сачува правоверје у СПЦ.

Много пута смо истакли да немамо намеру да се бавимо ничијим личним животом, нити да улазимо у грехе клира, ма какви они били. Међутим, с обзиром на дрскост новотараца и екумениста у СПЦ, који су, упркос чињеницама и истини, решили да руше Свето Предање и у Цркву уносе разорни модернизам, истакли смо да се морамо освртати и на њихов морални лик кад год крену да разарају оно што им не припада. Уместо да се држе начела „седи ди си ни за ди си ниси“, они, иако су им животи супротни етици јеванђељског подвига, руше и разарају оно што не разумеју јер не живе тако да би разумели, сасвим у складу са песмом Милорада Митровића, „Свиња реформатор“:   

Била поноћ нема, глува,

Вртар спава, врт не чува,

И сред врта цветна, чедна,

Увуче се свиња једна,

Свуд по врту гледа, мери,

Па започе да се цери:

„Баш су људи ума мала,

Узалуд им само хвала;

Ове травке шта им вреде,

Шта ту има да се једе?

Гле, свуд руже, лале стоје,

И шебоји разне боје,

А баш нигде тиква нека,

Ил’ коричак од дулека…

Па бар да је цвет до цветка

Да је реда и поретка;

Већ ту леја, тамо бокор,

Права збрка, јад и покор.

Стан’те људи, ташта главо,

Да видите умље право,

Да сазнате шта ја вредим

Кад прионем врт да средим“.

Била поноћ нема, глува,

Вртар спава, врт не чува,

И на пос’о свиња преже:

Кида лишће, чупа вреже,

По лејама рови, рије,

Ломи притке и саксије,

Поразбаца цвеће свуда,

И направи триста чуда.

А кад сину сунце врело

Јадно цвеће паде свело.

 У овом случају, дакле, господине Рајлићу, не важи парола из "Животињске фарме" Џорџа Орвела: "Све су животиње једнаке; само су свиње једнакије од других".