header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПИСМА ПОСЕТИЛАЦА arrow Никола Милованчев: И сада може да се утврди број жртава Другог светског рата
Никола Милованчев: И сада може да се утврди број жртава Другог светског рата Штампај Е-пошта
понедељак, 20 мај 2019

 У Словенији су средства за то одобрили и министарство правде и министарство рада; зашто не би могло да буде исто у Србији и Српској

          Захвалан сам проф. др Славици Гароња Радованац што је у „Политици” („Колико је било жртава у Јасеновцу”, 17. април) покренула питање утврђивања броја жртава у логору Јасеновац, али и шире у Југославији, за раздобље 1941–1945. На ову тему у „Политици” се затим осврнуо и историчар Ненад Лајбеншпергер („Тешко до тачног броја јасеновачких жртава”).

Верујем да се може доћи до броја жртава Другог светског рата, што су последњих година доказали Словенци, а то српска јавност не зна. Троје историчара Института за новију историју Словеније латило се 1997. утврђивања броја жртава за период од 1941. до јануара 1946. и интензивно су, уз помоћ спољних сарадника, радили до 2012, али се подаци још допуњују (реч је само о умрлим становницима Словеније, без људи са других подручја Југославије страдалих у Словенији после краја рата 1945).

Какав је резултат, који је сравњен са регистрима умрлих? Последњи објављени податак говори о 99.865 страдалих. За поређење, државни (крњи) попис жртава Југославије из 1966. за Словенију наводи 40.510 жртава, а хрватски демограф В. Жерјавић (1989) заокружава тај број на 40.000. По починиоцима је идентификовано око 78.000 жртава у Словенији: од немачких нациста страдало је 40 одсто, од победничке стране 31 проценат, а од осталих (Италијани, домаћи сарадници окупатора, Мађари, погинули од савезничких бомбардовања, несрећни случајеви, самоубиства, итд) око 29 одсто; ова структура страдалих може бити слична са Србијом, али не и са Хрватском и БиХ – тамо је уверљиво највише било жртава усташа и домобрана. Дакле, Савезна комисија, која је 1966. побројала 657.101 убијеног у Југославији, у Словенији је тада избројала једва 40 одсто стварних жртава, а такву процену дао је и Жерјавић, умањујући број жртава.

А укупне жртве у Југославији? Др Животије Ђорђевић, који је био најреалнији у оцени за Словенију, овде наводи („Губици становништва Југославије”, Београд 1997, ст. 181) 1.838.000 убијених, уз 654.000 одсељених (највише Немаца – око 400.000, нап. Н. М.) и 333.000 нерођених – укупан демографски губитак 2.825.000 (од тога 1.780.000 у БиХ и Хрватској, од њих 68 процената Срби).

Данас је заборављено да је скоро исте бројке 1952. у „Статистичкој ревији” изнео и др Долфе Вогелник, професор статистике на економским факултетима у Београду и Љубљани, а 1944–1946. први директор Државног статистичког уреда у Београду: он је број усмрћених оценио на најмање 1.814.000, а укупне демографске губитке на најмање 2.854.000. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ”, док је стварни број убијених „преко два милиона лица”, а сви демографски губици већи од три милиона.

Како је у неким проценама умањиван број жртава описао је Ж. Ђорђевић (исто, стр. 43–54): тако што је приказиван мањи природни прираштај становништва од стварног у раздобљу од 1931. до пописа 1948.

Број жртава у Јасеновцу? Др Јаков Гело, у Туђманово време (деведесетих година прошлог века) директор Државног завода за статистику Хрватске, навео је у свом докторату „Демографске промјене у Хрватској од 1780. до 1981. године” (Загреб 1987, стр. 153): „само Јасеновац преко 700.000... С. Градишка 75.000”. А Владимир Дедијер је у писму Петру Стамболићу од 27. априла 1987. записао: „Зато ви не хајете за Јасеновац, где су власти забраниле свако научно испитивање колико је тамо мртвих. Савез бораца Босанске Дубице довео је и словеначке научнике, па су 1962. године у Градини отворили једну десетину гробова и утврдили да тамо лежи око 58.000 мученика”. У истом писму Дедијер је оптужио руководство Србије (С. Милошевића и И. Стамболића), цитирајући своју сарадницу Љиљану Манојловић, секретара (касније угушеног) Одбора САНУ за истраживање геноцида: „Да је највише руководство Србије одлучило да се не дају новчана средства за одржавање симпозијума (о жртвама – нап. Н. М.) да се не би замерили Влади Хрватске. Ако би се симпозијум одржао Влада Хрватске би правила тешкоће Влади Србије поводом предстојећих уставних промена.” Истина о броју страдалих Срба била је непожељна у време СФРЈ, а за многе је и данас.

Слажем се са г. Лајбеншпергером да попис броја жртава није посао неколико историчара: у Словенији су средства за то одобрили и министарство правде и министарство рада; зашто не би могло да буде исто у Србији и Српској – уз такву помоћ српски историчари би утврдили број жртава и у Србији и у НДХ. У Хрватској је заувек избегнут попис српских жртава, јер је јануара 2012. тај попис преузела Католичка црква. Тада је, наиме, на заједничком састанку бискупских конференција за Хрватску и БиХ у Сарајеву, Католичка црква одлучила да попише жртве Другог светског рата, назвавши то „Хрватски мартирологиј” и сада пописује припаднике своје вере (у „Хрв. мартирологију” се пописују и католичке жртве других народности – Немци, Италијани, Мађари, Словенци и други); рад је већ далеко одмакао.

Уз мало разумевања и политичке воље могла би да се сазна истина и о свим српским, јеврејским, ромским и другим жртвама, у пуном опсегу трагедије која се догодила.

Правник и историчар

 

Извор: "Политика"

Последњи пут ажурирано ( понедељак, 20 мај 2019 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 5 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.