ЛИЦЕ И ПРВЕНСТВО

Већ низ година у теологији простор осваја једна нова теорија која формира нови етос. То је такозвана теологија лица. Иако је изложена критикама од стране Грка и странаца данас, она се инфилтрирала у велики део православног света, посебно у области свештенства.

Будући да ова теологија није тако једноставна у својој концепцији и формулацији, покушаћемо да грубо исцртамо њене кључне тачке за не-стручњаке, као основу за даље проучавање и да епиграмски изнесемо њене последице.

Градитељ ове теолошке грађевине је Митрополит Пергамски, господин Јован Зизјулас који сеу великој мери ослања и на рад Х. Јанара и модерних филозофских предања.

Темељ ове грађевине је једна нова онтологија коjа раздваја лице (Божије или људско) од природе (божанске или људске паралелно). Жели да лице ,,Предњачи`` (има право првенства - προηγείται) испред природе те да је изнад и независно од ње. Колико год било тешко да се разуме, ова теорија има следећу логику:

Природа се поистовећује са потребом: све што је природно је присиљено (нужно) (ово је употребљавао Арије да докаже да Син није дело природе Оца). Чак и логичка (људска) природа подређује човека слепим законима који предодређују његово биће. Присиљава га да буде човек, мушкарац или жена са оваквим или онаквим психичким и телесним карактеристикама. Према томе воља, слобода, љубав, не могу се сматрати својствима заједничке природе. Сада се сматра да је њихов апсолутни извор лице. Тј, ја желим и волим, желим да будем мушкарац или жена, желим да будем слободан итд. Не зато што ме људска природа чини заједничарем заједничких особина других људи, дакле не зато што сам човек, већ у мери у којој се као лице ,,одвајам, бежим``(δραπετεύω) од моје природе. Резултат је јачање егоцентризма ``јединствене`` и ``непоновљиве`` личности која одступа од заједничке природе и таква улази у однос са другима. Тако имамо ``заједницу у личности``, ``однос``, ``другост`` и друге нејасне клишее. На тај начин и хомосексуалност (по једном професору клирику из Бостона) се може тумачити као благи лични израз прекораћавања (трансцеденције) природе, али не и брак.

Концепт лица садржи хијерархију. Јер, пошто више не постоји природа да уједињује лица и пошто свакo лице има своју посебну вољу, свој сопствени менталитет, сопствени начин приступања истини, јавља се потреба (нужност) једног првог у коме су сви уједињени (заједничаре). Њему се мора дати апсолутни ауторитет.

Пионирско је то што ова теорија проналази платформу за консолидацију посебног учења о Светој Тројици. Сам Бог, да би био слободан треба да одреди (καθορίζει) Своју властиту природу. Лице мора да ,,предњачи``(има право првенства - προηγείται) Божанској природи. Дакле слобода, љубав и воља (које су према Оцима и истока и запада, особине неразумљиве Божанске природе) су сада одвојене од природе и сматрају се атрибутима Бога Оца. Он слободно одлучује – као Лице- да буде Бог и одлучује - као Лице - да буде Тројични Бог. Резултат је нека врста потчињавања друга два Лица Очевом Лицу.

Овај облик мора постојати и у Цркви: први – монарх у локалној Цркви али и први између првих (и чак не међу истима).

``Лице `` првог се сматра као ``место`` у коме заједничаре сви остали. Тако православни академски теолози тврде да ни вера ни обожавање нису место јединства јер су то ``нелични - απρόσωπη`` фактори. Једноставније речено, ми верници нисмо једно тело зато што нас уједињује иста православна вера или што смо укључени у заједничко обожавање, већ зато што нас уједињује један први а који није Христос већ Његова икона на земљи – епископ. Ово није далеко од званичног става римокатолика да ``камен`` на коме је Христос основао Цркву, није вера већ личност Петра.

 Иста перцепција умањује и значај саборности јер се сабор сматра да је неособна институција (απρόσωπος θεσμός). Неслагање, међутим, са институцијом првог, је на жалост, од стране службених устију окаректерисано као јерес (у исто време када се реч јерес пажљиво избегавакада се говори о неправославнима).

Међутим, на крају ова теорија негира оно што жели да спаси, тј Лице одређеног човека који се губи у чврстој хијерархијској мрежи воље првог. Тако је написано да је, генерално, улoгa лаика у Цркви да каже ``Амин`` на богослужењу! Осим тога, према овој еклисиологији, избор неког у позицију првог, чини га аутоматски изразом божанске воље и колективне савести ( συλλογικής συνείδησης) Цркве.

Ово је већ постојало на западу, али римокатолици никада нису размишљали да га успоставе у Светој Тројици зато се и слажу и поздрављају пионирство Православних теолога.

Ствари не би биле толико трагичне да је све ово представљено само као занимљива теорија важног теолога. Проблем је што се то пројектује (са невиђеним зилом - με πρωτοφανή ζήλο μάλιστα) као суштина (πεμπτουσία) Православне теологије. Због тога што многи млади теолози, познају Оце, не из њихових дела, већ из списа модерних стохастичара (мислилаца), схвата се не само како се грешка може одржати већ и стећи моћ очигледног.

Међутим, предање светих је живо и списи богоносних Отаца остају као заједнички вид и наука, барем за оне који желе истински проучавати. Овим Богоносцима и слугама Логоса увек морамо прибегавати. У супротном, само ћемо се вртети око идеја и теорија које на крају крајева служе људским страстима.

На фотографији у наслову: титуларни (без пастве) митрополит пергамски Јован Зизјулас

Превод са грчког: Сарадник „Борбе за веру“

Извор: https://koutloumous.com/