Пишем да се надам јер је ово моја Црква, каква таква, моја је. Ја друге немам. Можда сте у мојим писмима опазили да је увијек пишем МОЈ или НАШ митрополит или МОЈ или НАШ свештеник. И моја СПЦ је бар мени иста, као Славска икона и у Љубљани и Београду, Чикагу или Ораховцу, Книну и Пероју. Наслов сам и сам осудио, и мени је бљутав, али опет бих ставио исти. Није ми била намјера да било кога увриједим, осим оних који нас увлаче у тај несретни екуменизам без граница -  нека се препознају.

Мене све ране мога роде боле, написао је Алекса Шантић наш пјесник. Ја сам рођен међу иновјерцима, муслиманима и католицима, како их звасмо Шокцима и Турцима, али мој генетски усађени КОД Христов и Православни ми није дозвољавао да их мрзим ни тада, ни сада нити убудуће ни њих ни било кога.

Одрастао сам међу Словенцима, католицима, никада се нисам осјећао мање вриједан због оног кода урођеног од Православне мајке Стојанке Кнежоипољке. Кад је било каквих проблемчића или провокација, ја сам био Мргуд, био сам и данас сам попут старца Вујадина који "треба знати стићи и утећи и на бојном мјесту сачекати". Моја дјеца су овдје рођена, старија кћер ми завршила факултет у Љубљани и Бечу, удала се у Београд и Србију. Има као и ја небројено пријатеља Словенаца, ради и живи у Београду, вјенчала се на Врачару, крстила је унучицу на Топчидеру. И њу прати, хвала Богу, исти код урођени са наше Тромеђе. И није се одрекла вјере и неће. Ово због тог пишем да вам објасним шта је за мене  екуменизам. Екуменизам је осим међусобног поштовања и уважавања,  издаја наше вјере. Тачка.

Ја не морам кад пишем  „Борби за вјеру“ затварати врата дневне собе од жене да не види коме пишем. Само се морам прекрстити и пазити да се не огријешим пред Христом и да никог не увриједим. Нити сестру у Христу поштовану  госпођу Миладу, ни новинарку Катарину, ни надшкофа Хочевара, мог митрополита Порфирија или мог свештеника Милана.

А као Православни Србин сам се понио Светосавски и Југовићки и у шарпланинском албанском селу Шипковица на сахрани младог Албанца којег ни његови Албанци нису смијели да возе 91. године мртва из Словеније. Ја сам га превезао, када сам њиховом хоџи за софром на његову ситну провокацију одговорио на питање откуд ја ту, и кад сам му рекао да је то Божја воља, онда ме је неколико пута загрлио. И кад сам био други дан у албанском селу Камењане и кад су ме препознали Албанци избјегли из Плашког  у Хрватској гдје сам говорио заједно са професором Јованом Рашковићем, кад смо организовали наш народ да му се не деси Јадовно и Јасеновац, испоштовали су ме.

И кад су ме власти ове државе затвориле, хвала Богу и брзо пустиле због "опасности за државу", нисам поклекнуо и нисам клонуо Духом.

И за сво вријеме отаџбинско обрамбеног рата мог народа на просторима бивше заједничке државе ја сам транспарентно и поштено помагао мој народ. Постоје бројне захвалнице, не мени него свима нама заједно. Али, поштено до једног аспирина. За разлику од неких... Да вриснем или проституцију споменем?!

И кад ме администрација ове држеве обесправила, ја сам чврсто вјеровао у Христа и Истину и знао да ћу побједити. И због тога никог не осуђујем или или не дај Боже мрзим. Имам чак и писмо покојног словеначког надшкофа Алојза Шуштара у којем ме подржава и храбри.

Е у овим причама има један моменат моје недостојности. Недостојан сам пред  старцем  Вукашином из Клепаца, којем Степинчев усташа због припадности Православљу сијече нос и уши а он говори "само ти синко ради свој посао". И зато тај папа или било који други нису достојни да се пред њима прозивамо недостојним. Управо мој митрополит  Порфирије, а ни било који други наш епископ не смију бити недостојни пред римском куријом. Или ово или оно. Код Србина си Обилић или Бранковић. Нема треће.

Заправо оно треће има, 30 км од мене, гркокатолици, унијати. Марија Терезија их упутила ка Риму, запалили Марчу, признали папу, заглавили на пола пута у римској каљужи, нису Срби, нису Хрвати... Сад су неки Жумберчани. А од њих 200 јадника,1 навија за Звијезду,110 за Ајдука, 40 за Титу, а 49 за Динамо. Е мој брате Никола... И ту су и јадни Милогорци. Жао ми их, али знам оно што Његош пише и Владика Данило говори.  А чујем шта и Мираш бесједи. А тек латинско ватиканско церекање нашој несрећи? Кога змија уједе и гуштера се боји. И спреман сам г. Милади ноге да оперем, али да јој се кћерка завјетовала Anti Padovanskom само нека НЕ спомиње јавно, и ја јој се извињавам.

Климање главом у емисији горе доље кад неко говори неку причу значи одобравање. Климање лијево - десно значи или неодобравање или неслагање у потпуности. Ту је митрополит Порфирије погријешио .И није демантирао католичке атаке. То је као и књига о љубави са Загребом само након кратко проведеног времена у Загребу.

Када је почео обрачун Перановог клана са о. Жељком, мало прије тога сам чуо лично од проте Бошковића небројено бљувотина на рачун митрополита Јована, да ће се ЦО  Љубљана издвојити из митрополија и још много тога изговореног на једној Слави у Љубљани. Само сам рекао присутнима, који би у тим моментима линчовали покојног митрополита, да је био близу да се смире и сачекају нови дан, да се главе охладе.

Митрополит Јован је, у намјери да уреди стање у ЦО Љубљана послао о. Жељка Лубарду и поставио га за Старјешину храма, овластио га да у име ЦО подигне оптужницу против оних који су оштетили  и покрали ЦО. Предложио му је и особе на које се може ослонити, међу осталима и моју маленкост. Спрега и лоби оних који су били у лоповлук уплетени промјенили су почетно стање у осуду и нападе на о. Жељка па и од стране митрополита да "не смије свједочити" против оптуженог, да Црква није оштећена и др.

И када се народ у Кочевју, Новом Месту и Литији почео бунити због притисака и смјене о.Жељка Лубарде да не би улица о томе одлучивала, позвао сам око 30  активних парохијана и питао их шта желе, без лобирања, без наговарања, без било каквог наговора о.Жељка.

Када је митрополит, упркос противљењу народа, наредио смјену о. Жељка, милом или силом, у Новом Мјесту се окупило 50 так парохијана пред Црквом, сачекало архијерејског намјесника о.Милана Дудуковића из Цеља и о.Богољуба Остојића из Загреба, који су дошли да изврше примопредају, да их упозори да то неће ићи тако једноставно, ја сам рекао само ово пред почетак "протеста" свима присутнима: "Браћо, немојте да падне ружна ријеч, а камоли шта више, ми смо своји, срамота би била и од Бога и народа". Парохијани су самоиницијативно почели прикупљати потписе против смјене о.Жељка,постоји око 360 потписа достављених и митрополиту и у Патријапшију. Многи  најзагриженији и најгласнији су први посустали од борбе за правду и истину, највише су потписа прикупили. Ја лично сам сакупио 3 потписа, о.Жељко нити једног.

И након тога смо формирали одбор вијерника по 2 из Кочевја и Литије и 3 из Новог Места и утаначили термин да нас прими митрополит у сриједу у 11.00 да би измијенили ставове и покушали ријешити проблем који се појавио у парохији, сигуран сам да би тај састанак ријешио много тога добра пре свега за нашу Цркву и митрополију, али је митрополит Порфирије тај несретни понедељак прије састанка у сриједу у тајности са католичким надбискупом из Н. Места  Андрејем Главаном дошао у посјету католицима да би нас изиграо и присилио на "капитулацију". То би и остала тајна, да ме пар сати прије тајног митрополитовог доласка у надшкофију није о томе обавијестио један католички свештеник. Тај потез митрополита и то понижавање својих парохијана је превршио мјеру доброг укуса, а камоли понашање једног епископа. Тако је тај проблем и срамота остала на свима нама.

Притисци на о.Жељка и његову породицу су се наставили. О томе пишу и словенске новине. Разлог је само један једини: да одустане од свједочења у поступку због крађе новца у ЦО Љубљана

Драги мој Никола, да не дужим и поједноставим. За мене лично и мој урођени код православни, хришћански и светосавски је неприхватљиво да било који Србин, а понајмање свештеник буде избачен на улицу са четворо малољетне дјечице. То је само знак да су се у моју Цркву ушуњали пробисвјети и нељуди. Нека се сами препознају и ствар ријешена.

Ја институције државе Словеније поштујем, неки не поштују ни пресуде Окружног суда у Љубљани. Истина мора побједити, добро мора побједити. Зашто може свакако, а само поштено и људски не може?

Па да ли ће сад неко тужити Окружни суд у Љубљани зато што је донио такву пресуду о затворској казни за проту?

Или Деловно содишће што је потврдило да је извршен мобинг на о.Жељка.

А за тај мобинг ће неко из врха митрополије морати одговарати.

Посебно ми је драго што се у „Борби за вјеру“ јавио и о.Жељко Лубарда (овде:) за којег сте ви и ваши истомишљеници мисли да ће те га сломити врло лако само зато јер је, како  и пише, бранио ИСТИНУ.

Ех, брате Никола. Од самог почетка ове лакрдије и странпутице тврдим једно. Све је то неизбрисива срамота и љага свију нас. А за ту љагу и срамоту, нанесену пре свега нашој Цркви, неко мора одговарати. Одговарати Богу и народу, како наш народ каже.

И прије и опет кажем једно: ко хоће у Рим, сретан му пут! А наш пут се зна.

Опрости ми Боже, ако гријешим.

Миро Рајлић,  Ново Место