Драги у Христу брате Жељко!

Поводом Вашег одговора, желио бих да додатно објасним неке ствари у вези мог текста али и размишљања о темама које сте покренули.

У конкретном случају нисам могао да оћутим и пресудило је вређање Миладе Калезић. Да тога није било – не бих се огласио. Није ју требало прозивати и питати које је нације а још мање инсинуирати политикантсво некоме, ко је потпуно аполитичан. Не знам, да ли знате: емисари Мирашеви, и он лично, долазе и у Словенију. Њихове овдашње (малобројне) присталице јако боли пример Миладе Калезић и нема цене коју неко не би платио да најугледнијег интелектуалца из Црне Горе у друштвеном животу Словеније привуче у редове отпадника од наше вере и народа. Уместо тога, та честита душа стоји за певницом нашег мариборског храма, а по потреби та жена мироносица стоји и за шпоретом или судопером у парохијском дому или послужује госте за трпезом. Она, која има приступ у највише сфере друштвеног живота Словеније али ју то (више) не занима. Није заслужила такво писање и надам се да текст Мира Рајлића није прочитала и да га никада прочитати неће. То што чини, госпођа Калезић чини из хришћанске љубави према свим људима. Због увреде њеног имена реших се да одговорим.

Брат Миро Рајлић,  писац чланка који је испровоцирао моје писање.

Стицајем околности, мислим да се никада нисмо формално упознали. По свему што знам, то је човек одан српском народу и православној вери. Памтим га са оснивања прве организације Српске демократске странке у Словенији, у Новом Месту, маја 1990. Добро се сећам, одржао је тада, у присуству др. Јована Рашковића, један жесток национални говор а сазнах касније да је због тога више година имао проблеме. Знам да је тешких 90-их стајао уз Цркву и да му је митрополит Јован био захвалан због тога; Ваши наводи са тим у вези су апсолутно тачни, моје информације су идентичне.  

Свакако се не слажем са његовим наводом да је надбискуп Хочевар у емисији „докрајчио наше“. Далеко од тога. Разговор је евидентно, мимо воље представника СПЦ, скренут са најављене теме (осам векова историје СПЦ), убачене су теме екуменизма, садашњег папе итд. што је више него очито. А ако је неко „докрајчио наше“, као што аутор пише, онда то ваљда није било пријатељско чаврљање. У сваком случају, да је текст М. Рајлића био пристојан и без непотребног вређања, као што је Ваш одговор мени, ја се уопште не бих огласио.

Допуштам да можемо имати различита виђења. Ја се у објављеном чланку нисам дотакао других тема, осим емисије. И боље је тако – разлоге сам већ навео.

Питате: да ли се могло више учинити у задње три деценије у вези изградње храмова у Словенији? Да, и ја мислим да се могло више. У вези пропуста око подношења захтева за враћање некретнина у Словенији (Марибор, Цеље, Бојанци): био сам запрепаштен, када сам сазнао да захтев није поднесен (за читаоце у Србији: рок за подношење захтева је истекао децембра 1993); на моје питање о томе, добио сам касније (пре много година) одговор да је разлог за неподношења захтева био страх од политичке репресије (ја бих захтев уложио и у таквим околностима).

Нисам ставио у негативан контекст чланство Мира Рајлића у црквеном одбору у Љубљани,  само сам навео да није имао право да буде биран у чланство тог одбора 2012. г. Знам да је тачно Ваше тврђење да је ту постављен на предлог митрополита Јована. Само се питам: митрополит је предложио, а ко га је поставио, именовао (изабрао)? Почившег митрополита сам упознао још као студент у Загребу, пре 39 година и волео сам га као нашег духовног пастира, без обзира на неке грешке које су (по мом мишљењу) биле учињене при вођењу Митрополије. Мислим ипак да нико, па ни епископ, не може бити изнад Устава СПЦ; конкретно: ако ниси парохијанин, не можеш бити у Црквеном одбору те парохије, чак ни ако је то жеља митрополитова (члан 183. Устава СПЦ, чија аналогна примена је на снази и данас, захтева најмање годину дана становања  „у дотичној црквеној општини“). Како да епископ захтева да се поштује ред у Цркви ако га сам не поштује? Дакле: треба да се поштује оно што пише у Уставу СПЦ. А увођење праксе да црквене одборе и предлаже и бира јерархија је супротно нашој православној традицији, израженој и у нашем (одлично правно написаном) Уставу СПЦ из 1931. Одакле свештенству и епископима смелост да узурпирају права верног народа, вековима позната у нашој Цркви и да одалечују народ од црквених послова?

Истина је то што наводите о светосавској литургији у Љубљани 2013, када сте били старешина храма: да је посета иноверних на литургијама приликом прослава празника Св. Саве била уобичајена већ раније и да те 2013. није било никаквог екуменског молитвеног служења; ја бих додао: и те године, и раније и касније су ти иноверни представници у нашој цркви били позивани само као гости на православном богослужењу о једном великом празнику, тако су се и понашали и никада нисам присуствовао заједничком молитвеном служењу нити знам да је икада тога у љубљанском храму Св. Ћирила и Методија било. Иначе, потичем из војвођанске средине, у којој је било уобичајено и сматрало се пристојним да се приликом Божића, Васкрса или Славе посећују рођаци, пријатељи или комшије различитих вера и националности; ако си другом честитао његов празник, ниси тиме прешао на његову веру или он на твоју; ни сада не мислим другачије.

Ни у сну Вас не бих оптужио за екуменистичко деловање, јер би то било нетачно; ја сам само илустровао куда може одвести претеривање у оптужбама (што је нпр. учинио М. Рајлић). Иначе, у Љубљани сте показали материјално поштење и залагали сте се за транспарентност црквених финансија, то је неспорно.

Мислио сам да је 2012, после Вашег доласка у Љубљану, наступио тренутак да овде боље организујемо црквени живот: да обновимо (после 70 година) верскодобротворно старешинство, да развијемо духовно-образовне и духовно-културне садржаје итд. Жао ми је што тада није био уважен мој предлог да се, са тим циљем, формира јак црквени одбор од 10-15 људи који су способни и одани Цркви, а каквих, Богу хвала, има међу око 20.000 Срба у љубљанској котлини, односно међу 350-400 присутних на нашим недељним литургијама. Да је то учињено, сигуран сам да би даљи ток догађаја био другачији. Како садили, тако жњели – такав је био коначан резултат и судбина овог црквеног одбора, чији поједини чланови су били именовани вољом јерархије, мада нису били често виђани ни познати по учешћу на литургијама у нашем храму. Свакако, слажем се са Вама, да је неодржива садашња ситуација да је тај црквени одбор у оставци (уосталом, крајем минуле године му је већ и истекао мандат од 6 година прописан Уставом СПЦ) а новог нема. 

Мој одговор на писање Мира Рајлића нема никакве везе са Вашим статусом у СПЦ; и као човек никада не бих одмагао некоме ко је у статусном односно егзистенцијалном смислу у тешком положају. Ја чак нисам желео ни да Вас споменем именом а преко 99% пратилаца портала Борба за веру ни не зна ко је 2013. био старешина љубљанског храма. И Ваше претходнике, и Вас, и екипу свештеника која је дошла после Вас, увек сам поштовао као храмовне свештенике и трудио се да дам свој скромни допринос. Немам никаквих обавеза ни према коме у јерархији СПЦ, ни погодности, нити имам било какву црквену функцију. Можда је тако и боље – имам своју слободу и могу да кажем и да напишем оно што мислим. А у складу са нашим делањима одговараћемо сви пред Господом.

Желећи Вам свако добро,

Никола Милованчев