|
 Лоши живци? Шта то значи? Да није можда искварена помисао? Од свега је најбоља добра помисао. Сагради један мирјанин кућу на мирном месту. Касније, са једне стране саграде велику гаражу, са друге прокопају пут, а са треће отворе ресторан са музиком. Бубњеви и галама до поноћи. Није, јадник, могао да спава: стављао је чепове у уши, почео да пије пилуле за умирење. Мало је недостајало да полуди.
Дође код мене. „Старче, таква и таква ствар“, каже ми, „немамо никад мира. Шта да радим? Размишљам о томе да градим другу кућу.“ „Покушај са добром помишљу“, кажем ја њему. „Размишљај овако: да је рат, па да у гаражи поправљају тенкове, поред ње да је болница, па да сваки час чујеш сирену кола хитне помоћи која довозе рањене, а да теби кажу: „Само ти буди овде. Овде си безбедан, нећемо те дирати. Можеш из куће слободно да изађеш само у овом кругу, где су ове грађевине, јер ту те ништа неће погодити“, или „остани у својој кући, нико ти неће сметати“. Зар би то било мало? Зар то не би сматрао благословом? Зато сада кажи: „Слава Теби, Боже, што није рат, што су људи срећни и здрави и свако ради свој посао. У гаражи, уместо тенкова, људи поправљају своје аутомобиле. Слава Теби, Боже, нема болнице, рањеника итд. Не пролазе тенкови. Пролазе само аутомобили и људи иду на посао. Ако однегујеш такве помисли, доћи ће после и славословље. Јадник разумеде да је у основи свега како се поставиш према стварима и оде успокојен. Полако се, уз помоћ добрих помисли, правилно суочио са својим проблемом, бацио пилуле и почео мирно да спава. Видиш ли, како се једном добром помишљу све може довести у ред?
Једном приликом сам путовао аутобусом и кондуктер је гласно пустио радио. Неки верујући младићи, рекоше му да има у аутобусу и један монах, па су му неколико пута дали на знање да треба да га угаси. Једном, други пут, овај ништа: још је појачао музику. „Пустите га“, рекох им, „не смета: држи ми исон док појем!“ А имао сам помисао: „Да се, не дај Боже, испред нас догоди саобраћајна несрећа, па да су принуђени да у аутобус приме унесрећене људе, једног са сломљеном ногом, другог разбијене главе, како бих поднео тај призор? Слава Теби Боже, што су људи живи и здрави и што чак и певају!“ Тако сам дивно путовао појући у себи. Даћу вам још један пример да бисте увиделе шта се све може постићи једном једином добром помишљу! Био сам у Јерусалиму са једним познаником. Тамо је био неки празник. Празновали су и непрестано викали: „алала…ах!“ Права пропаст! „Са усклицањем…“ (Пс. 46, 6), „уз кимвале с поклицима!“ (Пс. 150, 5)‘ Ko би могао да разуме шта су викали! То је трајало целу ноћ. Мој познаник се нервирао, излазио на прозор, ока није склопио. А ја сам с добром помишљу спавао као беба. Сетио сам се Изласка Јевреја из Египта и то ме дубоко дирнуло. Тако се и ви са овим увек суочавајте са добрим помислима. Залупе се, на пример, нека врата. Кажите: „Ах, не дај Боже“ да се нешто догодио некој сестри, да се ударила и сломила ногу, да ли бих спавала? Залупила су се врата, мора да је сестра имала нека посла.“ Али ако једна почне да осуђује и каже: „Залупила је вратима! Како је непажљива! На шта то личи!“, има ли начина да се после тога умири? Оног тренутка кад прими такве помисли, „покварењак“ ће у њу унети немир. Или нека сестра може ноћу да чује како звоне будилници. Зазвони, на пример, један будилник једном, па мало затим поново. Ако помисли: „Та душа је претерано уморна, не може да се пробуди. Боље да се одмори још пола сата више, па онда да врши своје правило“, неће се узнемирити, нити нервирати што се пробудила. Али ако помисли на себе што ју је пробудио будилник, можда ће рећи: „Шта се овде дешава? Зар не може овде да буде бар мало мира!“ Зато кажем да никакво подвизавање не помаже онако, као добра помисао. |
